Branislav Guta Grubački, osnivač Novog Optimizma i Zelenog zvona: Bio sam izdajnik, “NATO lokator”, odvrtali su mi šrafove na točkovima – Kultura

Čekam lekarsku komisiju da mi odobri još jednu intervenciju posle koje bih bio kao sav normalan svet.

Već deset meseci sam zbog lečenja van svakog aktivizma, političkog angažmana, protesta. Tako dokon u tom periodu sam počeo da sređujem arhivu Zelenog zvona i tamo sam naišao na razna čuda: more fotografija, video klipova, novinskih prikaza, raznih intervjua koje sam davao za svih 35 godina, a koji su sveži i aktuelni kao da su juče zabeleženi.

Počeo sam to da šaljem ljudima i oni su bili dirnuti i aktivno su reagovali na to, iako već 10 godina ne postoji.

Mene, generalno, zanimaju fenomeni, a Zeleno zvono to realno jeste – i po koncertima koji su u njemu održavani svih 25 godina rada i po svim ostalim zbivanjima. Napravili smo 1.700 svirki, nekoliko stotina tribina, nekoliko desetina velikih izložbi, stotine promocija knjiga, performansa, pozorišnih predstava, a o žurkama da i ne pričam. Iako je već 10 godina zatvoreno i fizički ne postoji, i dalje se čuje zvonjava koja podseća i opominje.

Mi u Novom optimizmu, koji je i nastao na temeljima rada i delovanja Zelenog zvona, želimo da sačuvamo taj legat. Kultura sećanja je sama po sebi važna i znači mi što je toliko muzičara, posle toliko godina, emotivno reagovalo na to vreme, vreme Zelenog zvona. Mnogo je generacija odrastalo tokom njegovog trajanja i na mnogo njih je ostavilo ozbiljan trag.

Stiglo je i dotle da ovog proleća postanem deo pozorišne predstave o protestima „Tradicija otpora“ Minje Bogavac. U svojoj bašti, ispod oraha, pričao sam joj četiri sata o mom životu, pa i o tome kako me je za vreme bombardovanja Služba državne bezbednosti isleđivala i maltretirala 1999. godine, i to zbog glupe i lažne, ali opasne, optužbe da sam častio celu kafanu zato što stiže NATO.

Kodno ime Guta (iz predstave „Tradicija otpora“)

GUTA: U sredu je počelo bombardovanje. U petak sam bio prvi put na maltretiranju u SUP-u. Bio sam proglašen za „NATO lokatora“.

Pucali su mi u Zeleno zvono, a posle je bilo i spaljeno – moja imovina.

Ni danas se ne zna ni kako, ni ko.

Napravio se mit o meni. Nigde nije bilo zvanično napisano nešto protiv mene, ali se pričalo kako sam ja strani agent… U tom momentu bi mi pomoglo da se zovem Dragan. Ali, kada kažeš Guta, to odmah ima prizvuk „kodnog imena“. Svi su kao čuli, svima je poznato.

Neko prepodne, uzbuna… Sedeli smo u pozorištu i ja sam se posvađao s jednim glumcem.

Glasno sam rekao da su svi imali već dosta prilika da se uplaše.

Vukovar. Sarajevo. Dubrovnik.

Iz toga se napravilo da me hapsi prvo obična policija, a onda me se dokopao i DB.

Jednom sam ušao u kola – svi šrafovi na točkovima bili su odvrnuti.

Kao i za spaljeni klub: nikad nisam saznao ni ko ni zašto.

Spasao sam se samoizgnanstvom. Jer sam razmišljao: ako idem u gužvu, napraviće se situacija koja će delovati kao da sam ja počeo incident. Imao sam obavezu da se javljam policiji, pa kad me pitaju gde sam, ja odgovorim: kod kuće… A proveravali su me.

Jednom su me priveli da me ispitaju šta je bilo na sastanku Lige socijaldemokrata Vojvodine i neke Amerikanke… a ja na tom sastanku nisam ni bio! Toliko su me maltretirali da sam dao izmišljen odgovor.

POLICAJAC: Šta je tražila Amerikanka? (šamar)

GUTA: Ljudska prava!

POLICAJAC: A šta ste vi njoj tražili? (šamar)

GUTA: Kompjutere! (smeh)

To su bila zla vremena. Nije bilo dovoljno subverzivno da budeš opozicija u odnosu na tadašnju ratnohuškačku vlast, već je bio problem i ako si samo drugačiji. Nisi morao da budeš direktan akter, politički angažovan ili deo bilo kakve stranačke strukture da budeš proganjan. Ovde se ni drugost ne prašta.

Svaka stvar koju smo promovisali u Zelenom zvonu i sada je aktuelna. Recimo, Zeleno zvono je imalo prvi privatni teniski teren, koji je posle postao košarkaški. Sećam se da su me 1991. godine mnogi pitali: „A ko to uopšte igra tenis?“, i govorili da je potpuno bezveze što smo ga napravili. Posle sedam godina napravimo košarkaški teren. Tad su mi govorili: „Dobro, to je već nešto bolje, ali mi smo ipak fudbalska nacija“ ili: „Ovde u Zrenjaninu se trenira rvanje“.

Da ne širim dalje, ali mi danas imamo dve najveće svetske sportske zvezde upravo u tenisu i košarci – Novaka Đokovića i Nikolu Jokića. Žao mi je što tada nije bilo dovoljno ljudi da u punom kapacitetu podrži te naše projekte. Sada je napravljen košarkaški teren u tržnom centru gde niko nikad nije odigrao basket, niti bacio loptu na koš. Ljudima je normalizovano bilo da se uništi neka smislena privatna inicijativa njihovog sugrađanina, da bi dobili sutra veliko ništa.

Ja sam kroz razne intervjue podsećao ljude da su imali pravu priliku 1990. godine da postanemo deo evropske zajednice naroda. Mogli su da podrže Antu Markovića i njegove reforme, ali nisu. Imali su šansu da zaustave rat, pa to ipak nisu učinili. A ja sam Panića, koji je bio predsednik tadašnje Savezne vlade 1992. godine, „primio“ u Zelenom zvonu. Dolazi predsednik vlade, a opština zaključana. Onda ga mi vozamo u fijakeru po gradu a u Zelenom zvonu mu pravimo doček dobrodošlice.

To što sam kao pojedinac stalno tražio širu podršku društva, ovde je bilo, za mnoge, neprimereno. Ovde se neguje kolektivitet i uglavnom praktikuje u nekoj kvazi sabornosti kroz crkvu ili kroz partiju. To ljudi prihvataju, a ne pojedince sa svojim inicijativama. U tome, nažalost, znam da nisam jedini i to je usud našeg naroda i društva.

Nijedna moja inicijativa nije bila nekakva solo priča koja bi samo mene zanimala. Prvi tadašnji muzički izvođači su i dan-danas aktuelni. Rambo i sada svira po celom regionu. U škripcu ne postoji, ali i dalje živi legenda o Delči, a klavijaturista Vule kao muzički producent žari i pali scenom. Kiki Lesendrić i dan-danas pravi hitove, Vampiri, evo, i sad izdaju nove albume. Svi sviraju, pa čak i Jovan Maljoković koji ima osamdeset i kusur godina. Kad je svirao kod nas u Zelenom zvonu, početkom devedesetih, sin mu se rodio, a sada je sin otac, a Jovan deda.

I dan-danas smo u prijateljskim odnosima sa svim tim ljudima koji su nastupali kod nas. Svi oni dobro pamte utiske o tom vremenu i ostavili su svedočanstva o Zvonu kroz video-poruke, koja su postala opšte viralna, a nama vrlo važna. Svi ljudi koje sam pozvao da pošalju kratku video asocijaciju na Zeleno zvono, odazvali su se na keca – prvo tridesetpet ljudi, a to se i dalje širi i širi na prijatelje koji žele da pošalju svoja sećanja. Svi uključeni, redom, su emotivni i naklonjeni Zelenom zvonu.

Poštovali su ga i dok je postojalo, ali ne toliko kao sada, sa ove distance. Valjda zbog toga što je u ovom momentu smanjena mogućnost da se na taj način, kao nekad, svira i nastupa. Sada je sve postalo korporativno ili su u pitanju neki veliki festivali. Malo je tih intimnih priča, malo je takvih bekstejdževa u kojem trideset ljudi može slobodno da se okupi.

Svaki Zrenjaninac, koji je to želeo, je mogao da uđe u probnu salu pozorišta, gde su bili muzičari. Da zajedno sa njima tu pije, jede i da se upozna i druži. Ta vrsta bliskosti koja je postojala u Zvonu bila je retka. Takav je bio i odnos koji sam imao prema događaju koji smo zajedno pravili. Pošten odnos prema muzičarima, prema publici, prema javnosti, prema medijima. To je sada postalo posebna pojava.

Umesto toga, danas su na snazi PR mašinerije, budžeti od javnih para iza kojih stoji vlast, koja kada ih daje, očekuje neku protivuslugu. Ovde nije bilo toga. Ovde su svi bili slobodni ljudi na slobodnoj teritoriji.

Danas većina ljudi ovde nije slobodna – da slobodno deluje, da slobodno misli, da se slobodno druži. Sada se pazi i ko se s kim viđa, ko se s kim slika, na koja mesta izlazi. To je čisto ludilo! U ono najgore vreme, devedesetih, što se nas tiče, na snazi je bila „buka i sloboda“. Zbog toga taj slogan i stoji na plakatu povodom 35 godina od osnivanja Zelenog zvona.

Zeleno zvono 

 Zeleno zvono iz Zrenjanina osnovano je jula meseca 1991. godine kao picerija–galerija–tenis klub.

Nalazilo se u Prvomajskoj 16, na periferiji grada, i radilo je do marta 1999. godine, kada je, za vreme NATO bombardovanja, „streljano“, devastirano, a par godina kasnije i spaljeno.

Kao ispostava matične firme, Zeleno zvono je postojalo i celih 22 godine, od aprila 1994. godine, kao Pozorišni klub u centru grada, na Trgu slobode, kao deo Pozorišta „Toša Jovanović“. Zatvoreno je 2016. godine, u trenutku kada je kao firma postojalo celih 25 godina, usled mnogih pritisaka.

Već deset godina fizički ne postoji, ali se „mitovi i legende“ o vremenu dok je delovalo još uvek masovno pojavljuju.

Zeleno zvono ostalo je simbol alternativnog kluba u poslednjoj deceniji 20. veka, a u novom milenijumu mesto koje je promovisalo nove vrednosti i sadržaje u Srbiji, ali i u celom regionu.

Mnogi ljudi su u međuvremenu otišli odavde, mnogi su, nažalost, umrli, mnogi su umorni, stari i bolesni. Ponekad ih iznenadim nekakvom porukom ili pozivom i odmah ide pitanje: „Otkud se seti mene?“. Setim se jer su bili deo mog života. Zajedno smo delili posebne trenutke, promovisali zajedničke vrednosti.

Ta strast i želja da se napravi dobro i bolje takođe su postale raritet. Ja ih i dalje imam. Moj poslednji protest na kojem sam bio pre nego što sam se razboleo bio je 1. novembra, na godišnjicu pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Dva dana pre toga objavio sam film u kojem se nalaze isečci sa 100 protesta na kojima sam u prethodnoj godini bio, u 26 gradova i mesta. To veče nakon pada nadstrešnice dojurio sam na Železničku stanicu u Novom Sadu, iz Beograda, da bih bio sa Novosađanima u toj velikoj tragediji. U izjavi za N1 pokušao sam da budem u boli sa svima koji su se tako osećali, i dao prvu izjavu o odgovornosti režima u vezi sa tim zločinom.

Zeleno zvono je institucija koja je samostvorena. To kaže i Borka Pavićević u jednom filmu i za svoj CZKD i za Zvono. Meni tata nije ostavio u nasledstvo Zeleno zvono, ja sam ga izmislio i stvorio sa prijateljima. Novi optimizam je autentičan i logičan nastavak svega, i on postoji i deluje skoro 22 godine.

Prvi postulat Novog optimizma iz 2004. godine je da je to „pokret svih građana Vojvodine i Srbije koji ne žele da budu trajni zatočenici mračnih devedesetih“. Mi smo sada, 2026. godine, još uvek pod hipotekom tog strašnog vremena. Bulumenta koja je tu deceniju bila na vlasti i sada ponovo jaše. Ljudi zbog takvog načina života odlaze. Nekoliko osnivača Danasa je preminulo, od Gruje do Duleta. Oni su samleveni tom borbom. Otišli su mlađi nego što je trebalo i moralo. Ostali su neki ljudi iz tog vremena, drugi su se predali, treći su se prodali, a neki pokušali da zauzmu ambivalentan stav.

Ali ja i dalje verujem, da je nemoguće da postoji funkcionalno društvo bez istine. Danas je list istine. Ne može istina da se zatomi. Može da bude skrajnuta, može da bude poklopljena, ali kad-tad izbije.

Još otkako je osnovan Novi optimizam ističemo da su ključne stvari za bolje društvo solidarnost, odgovornost i novi društveni dogovor. Prošle godine sam, posle operacije, iz bolničkog kreveta napisao „Nova šansa“. Treba reći da mi sada imamo samo šansu, a da od nas zavisi da li ćemo je i iskoristiti. Ne piše nam se dobro ukoliko nastavimo starim putem i istim tempom. Imamo šansu da se oslobodimo od ovog ludila, ali to zavisi od naše energije, strasti i spremnosti da prihvatimo rizik u svom delovanju.

Ovi koji su sada na vlasti, da budemo iskreni, rizikovali su mnogo toga, a i dalje to rade, da bi bili i ostali tu gde jesu. Moramo i mi neki svoj komoditet da žrtvujemo u borbi za promene. Ne možemo da se ponašamo isto kao pre pet, deset godina ili petnaest godina. Moramo nešto da promenimo. Novi optimizam takvu društvenu poruku šalje, a naše političko vjeruju je – da moramo da shvatimo gde geografski pripadamo i živimo, i da nam komšije, takve kakve jesu, moraju postati prijatelji i saradnici. Mi jesmo u Evropi i okruženi smo zemljama koji već pripadaju, ili streme, zajedničkoj evropskoj porodici.

A što se tiče budućnosti, pa evo, znaš šta je Novi optimizam. Pre 13 godina sam imao leukemiju, pa sam bio optimističan da ću se izlečiti i izlečio sam se. Pomenuo sam ti na početku medicinske rezultate koji su takođe optimistični, pa se nadam da ću i ovaj napad bolesti na mene preživeti. Trpećete me još. (smeh)

Verujem da će se ovde dogoditi neka promena, i da će iz nje izaći velika društvena katarza. Promena ne samo režima, ili već famoznog sistema, već i načina razmišljanja građana Srbije. Nije prirodno, nije ni ljudski, ako hoćeš nije ni hrišćanski da ne veruješ u bolje i da će to dobro na kraju pobediti zlo. Uvek sam se trudio da što više ljudi okupim oko toga.

Zbog toga smo i poručivali: „Izlaz uvek postoji – ovo je naš pokušaj.“ Te devedeset prve godine, i umesto da reklamiramo pice, što je svojstveno ugostiteljskom objektu, mi smo pozvali ljude da stvorimo neki naš hab i u dobru se okupimo. Zato u Zvonu nije bilo ratnohuškača, dilera deviza, poker-aparata, narodnjaka svake vrste. I uvek smo gledali da bude toplo. Lokal je bio beo i svetao, da se ljudi bolje vide.

I valjda se sve, posle 35 godina, ponovo svodi na isto: da se pravi ljudi vide i prepoznaju. I da svi zajedno veruju da izlaz uvek postoji.