Fudbaler koji je osvetlio Cetinje – Sport

Lazar je prve godine svog života proveo u Podgorici, išao je bos u školu, spavao je u sobi pod otvorenim nebom i gledao u zvezde, verovatno tada ne sluteći da će postati jedna od njih. Za šesto dete u porodici nije ostalo mnogo toga, svakako se rodio slučajno, mada izgleda da je Bog tada konačno napravio pravu taktiku za utakmicu koja sledi. Bio je najbolji đak u školi, ali i pored toga, postojalo je nešto što ga je više zanimalo. Završio je gimnaziju u Podgorici, a o dodatnim interesovanjima Laki kaže: „U centru svih ostalih aktivnosti bila je lopta. Najsavršenije geometrijsko tijelo imalo je maksimalnu moć privlačnosti.“ A u njegovom prirodnom okruženju to je bila krpenjača. Legenda kaže da su on i njegov drug Vučina, najviše voleli da se od gola do gola dobacuju glavama, tako predriblaju ceo tim i daju gol.

Njegov talenat primetio je jedan od najvećih klubova bivše Jugoslavije, Budućnost. Ubrzo je Lazar postao prvotimac. Kaže da se prvi put u životu najeo kada je počeo da igra za Budućnost. To je bio verujemo veoma ozbiljan motiv da ljubav uzvrati najboljim partijama tada viđenim na stadionu pod Goricom. Odigrao je 94 utakmice i postigao 34 gola za Budućnost. U Podgorici se priča da nikada sam nije išao čak ni na trening, jer su navijači želeli da prate svaki njegov korak. Postao je i ostao legenda grada. Lazar nam u knjizi otkriva koliko su mu značila tadašnja osećanja koja su ga nosila u prvom delu fudbalske karijere. Možda i više nego razum. NJegove dobre igre i navijački zanos, stvarali su heroja. Nije ni čudo što je njegovo srce u Podgorici. Budućnost je odredila njegovu sudbinu.

A onda kreće avantura koja će biti tipična za nastavak njegovog života, nakon 2 godine različitih pokušaja da ga dovedu u Hajduk iz Splita, Crvenu Zvezdu i Partizan, konačno postaje igrač Partizana 1954. godine. Malo je na to uticao jedan potencijalni poziv za vojsku, što će se mnogo kasnije obelodaniti da je bio i pravi i da je oko njega bila drama. Laki kreće u svoju avanturu u Parnom valjku, gde je odigrao 109 utakmica, postigao 19 golova i osvojio 4 titule šampiona; bio je u sastavu zlatne generacije Partizana, čuvenih „partizanovih beba“.

Ćerka Lidija rodila se 1962, a Lazaros je postao ponosni otac. Sa punih 28 godina, tadašnji zakon mu je otvorio mogućnost da igra u inostranstvu. U vreme kada je to bilo gotovo nezamislivo, odlučuje da nastavi svoju avanturu u Grčkoj. Obukao je dres Trikale 1964, i na prvoj utakmici dao je tri gola i namestio četvrti. Ponovo je postao legenda grada. Iako je proveo samo šest meseci u Grčkoj, za svaku bitnu godišnjicu kluba bio je pozivan da daje intervjue i davao ih je na grčkom, a za nas je ostala misterija kako je naučio grčki jezik.

Nakon te avanture, seli se u Roterdam i kreće da igra za klub Xerxes. Za Xerxes je odigrao 87 utakmica i postigao 15 golova. Kako je odmah odskočio i bio proglašen za najboljeg igrača Holandskog prvenstva, o njega se otimaju čuveni Fajnord i PSV. Pobeđuje PSV, sa ponudom da posle karijere ostane da radi u tada jednoj od najvećih kompanija na svetu – holandskom Philips-u. U PSV-u ostaje 4 godine, tada i dobija novu godinu rođenja (1937) jer nije bilo logično da je čovek od blizu 40 godina igra i da je najbolji na terenu. Odigrao je 121 utakmicu kao starter, a karijeru je završio bez ijednog crvenog kartona. U Eindhovenu, 1968, rodio mu se sin Vojislav, poznatiji kao Kićo.

Laki nas u knjizi podseća na reči koje su mu uputili direktor Philipsa – „Ti si dužan dobro da radiš!“, i trenera posle briljantno odigrane utakmice: „Lazare, dobro si radio, samo tako nastavi!“ Pitali smo se, kako čovek može da napravi tako izuzetan stvaralački put? Pa može, jer sa svojim sposobnostima u srcu nosi i vrednosti iz porodice i podneblja iz koga je potekao. Lazar nam u knjizi svedoči i o pregovorima prilikom potpisivanja svog poslednjeg fudbalskog ugovora, gde kaže: „Ostaje fenomen balkanskog inata i dalje usred Holandije“. Ali sve je došlo na svoje uz kompromis i rekao bih da to nije bio inat, već stav, tj. izraz čistog ljudskog dostojanstva, onog za koji se glasno kaže: aksios!

Lazar je odbio holandsko državljanstvo, jer je želeo da se vrati kući. Reprezentativni dres obukao je sedam puta, najvažnije nastupe za reprezentaciju Jugoslavije zabeležio je na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Lazar se zaposlio 1972. u predstavništvu Philips-a u Beogradu, gde ostaje do zaslužene penzije. U šampionskoj sezoni 1977/1978. je volonterski, iz čiste ljubavi obavljao i funkciju Generalnog sekretara FK Partizan.

Nakon Olimpijskih igara 1984. u Sarajevu, proglašen je za najboljeg zaposlenog te godine u Philipsu. Na svečanom ručku priređenom u tu čast dobio je mogućnost da pred svima izrazi želju kako bi Philips mogao da se oduži za taj uspeh. Izabrao je da Philips osvetli Cetinje – grad u kome je rođena njegova supruga Olga, koju su zvali Beba. Cetinje je zasvetlelo kao nikad u istoriji, nažalost kratko pošto je oprema ubrzo nestala.

Što se tiče fudbala, Lazar nikada nije postao trener, ali je sigurno da je fudbal poznavao bolje od mnogih koji su se upustili u trenerske vode. Bio je komesar za takmičenje Prve savezne lige, kao i član stručnog odbora FSJ, završio je mandat bez ijednog skandala, negativnog natpisa u novinama, a da je ceo mandat radio volonterski. Jednostavno rečeno fudbal je bio njegov život.

Lakijev život je pun anegdota koje mogu biti smernica za život, većinu je 2011. pretočio u svoju autobiografiju, knjigu BI MU GA. Jednu možemo ispričati i danas. Laki je govorio tečno holandski, nemački, grčki i služio se engleskim. Kao predstavnik Philips-a vodio je delegaciju Holanđana na sastanak u Sofiji sa delegacijom Bugara. U nekom momentu posle opuštanja, delegacija Bugara odlučila je da ispriča vic delegaciji Holanđana, a naš Laki je bio prevodilac.

Kako je shvatio da je vreme za improvizaciju, rekao je Holanđanima, oni će sada ispričati neki bugarski vic, ja ću to prevesti kao trla baba lan, bla bla, i kada podignem viljušku vi se smejete. Prošlo mu je. Međutim, Bugari su nastavili. Nakon nekoliko viceva, opet ničim izazvani Holanđani su odlučili da uzvrate gostoprimstvo i odlučili da oni ispričaju vic. Naš Laki je pribegao istom receptu samo je ovog puta podigao nož i Bugari su se smejali. Nakon nekoliko rundi, svi su shvatili da su nož i viljuška jedini vic koji je preveden. Koliko nas sećanje služi taj posao je bio uspešno završen.

Završio je Pravni fakultet u Beogradu, ali se uvek divio inženjerima. Srećom njegov sin Kićo je diplomirani mašinski inženjer, takođe na ponos oca postao je regionalni direktor Philipsa, dok je ćerka Lidija diplomirani matematičar, programer. Druga profesija kojoj se divio je profesura, srećom njegov unuk Ivan (poznatiji kao Priba) je doktorirao i postao profesor, a unuka Sonja – Coka takođe je doktorirala i to u Nemačkoj i bavi se naučnim radom. Unuka Olga – Oki je diplomirani inženjer arhitekture, dok se od unuka Dušana i unuke Ksenije očekuje najmanje isti nivo. Doživeo je da postane pradeda, rođenjem Marka, a za malo je nedostajalo da postane dvostruki pradeda. Svoje unuke uvek je budio pesmom, većinu je sam pisao, od onih tuđih koje su bile na sličnom nivou, onima koji se sećaju ostao je jedan stih večno u pamćenju: „Čuperak kose obično nose neko na oku, neko do nosa, al’ ima jedan čuperak plavi zamisli gde? U mojoj glavi.“

Nakon skoro 92 godine, odlučio je da se vrati u svoju Podgoricu, kako on sam kaže „u centar Podgorice gde je najljepše, blizu je more na pola sata, a blizu je i aerodrom odakle za pola sata možeš biti bilo gde“. A voleo je aerodrome, pogotovo da ode na njih, a da ne javi nikome gde je otišao. Voleo je slobodu, i bio je veoma uspešan u ostvarivanju iste.
Laki je voleo život i sigurno ovaj događaj ne bi trebalo da ostane u tužnom sećanju, on bi na to rekao „izbegavaj to kad sam ja u pitanju.“ Bio je umeren u životu, voleo je, dok ruča, da kaže „ostavi kad je najslađe“. Iz njegovog poslednjeg pogleda čini nam se da mu je sve bilo potaman, najslađe, i da je ostavio sve kako je i želeo.

Preminuo je na Preobraženje, isti dan kada se njegov otac rodio, verujemo da je Bog opet postavio neku dobru taktiku za utakmicu koja sledi. Otišao je u večnost, na ostrvo blaženih, gde počivaju legende i junaci – oni koje odlikuje čojstvo i junaštvo.

BI MU GA.

Autori: Vojislav Radović – Kićo i Ivan Pribićević