Izgradnja mozgova – Lični stavovi

Grade se putevi, stadioni, bolnice, kampusi. Grade se kule, pruge i sajamski kompleksi. A kada govore o nauci, onda se grade laboratorije, kampusi i „ekosistemi“ sa stotinama laboratorija i hiljadama istraživača.

Sve je veliko. Sve je istorijsko. Sve je velelepno.

I sve se može fotografisati.

Ali postoji jedan mali problem.

Zgrade nisu nauka.

Nauka su ljudi.

Nauka su mozgovi koje jedna zemlja obrazuje, privuče, zadrži i omogući im da decenijama rade ono što najbolje znaju.
A upravo u izgradnju mozgova ova vlast ulaže mnogo manje pažnje nego u izgradnju zgrada.

BIO4 je odlična ideja. Srbiji trebaju savremene laboratorije, biotehnologija, saradnja sa svetskim kompanijama, privatni kapital i moderna istraživačka infrastruktura. Ali laboratorija je prostor. Ona sama po sebi ne proizvodi nauku.

Možete napraviti najskuplju laboratoriju na Balkanu. Ako u njoj nema čoveka koji zna šta da radi, imate skupu prostoriju.

BIO4 je odličan primer.

Kada je projekat najavljivan, slušali smo o 300 laboratorija, hiljadama istraživača i studenata, svetskim kompanijama, biotehnologiji, ogromnoj investiciji i Srbiji koja će postati regionalni centar nauke. Sve je bilo veliko, istorijsko i velelepno. Rok je bio kraj 2026. godine.

Danas slušamo o tome da će korisnici objekte zauzimati tokom 2027. i 2028.

Nije problem u tome što veliki projekat kasni. Veliki projekti kasne. Problem je u političkoj potrebi da se budućnost prvo predstavi kao završena stvar, a da se tek kasnije objašnjava koliko je teško tu budućnost zaista napraviti.

Jer nauka nije građevinski projekat.

Nauka nije render.

Zgrada može da se nacrta za nekoliko dana. Naučna institucija se gradi decenijama.

Za to vreme promeniće se ministri, direktori instituta, rektori, dekani i čitave generacije istraživača. Promeniće se politički prioriteti, izvori finansiranja i ljudi koji su od početka učestvovali u projektu. Zato je kod ovakvih stvari najvažnija upravo ona stvar koju ova vlast najmanje pokazuje: institucionalni kontinuitet.

I tu dolazimo do Torlaka.

O Torlaku sam govorio još pre deset godina. Tada nije postojao BIO4, nije postojao veliki kampus koji će jednog dana postati centar biotehnologije. Postojao je Torlak, sa svojim ljudima, znanjem, proizvodnim kapacitetima i decenijama stvaranog iskustva.

Još 2016. godine upozoravao sam da Srbija više nije u stanju da obezbedi ni dovoljne količine domaće vakcine protiv tetanusa. Godinu dana kasnije govorili smo o sunovratu Instituta i pozivali se, između ostalog, na nalaze Državne revizorske institucije.

To nije bila politička rasprava o tome ko ima lepšu viziju budućnosti. To je bilo pitanje šta se događa sa institucijom koju već imamo.

Deset godina kasnije je država govorila o „vakcinalnoj suverenosti“.

I to je dobro. Vakcinalna suverenost jeste važna. Ali onda moramo da postavimo sasvim jednostavno pitanje: gde je ta suverenost?

BCG se ne proizvodi od 2022. godine. Godine 2024. ministarka zdravlja polaže kamen temeljac za novi objekat na Torlaku i govori o obnovi Instituta i potrebi da se vrati vakcinalna suverenost. Govori se o modernizaciji proizvodnih pogona, neki stari objekti treba da se sruše, neki novi da se naprave.

Godinu dana kasnije Torlak objašnjava da BCG odsek nije rasformiran, već da je u procesu reorganizacije i modernizacije. Istovremeno, ljudi iz samog sistema iznose drugačije tvrdnje o prestanku proizvodnje i sudbini pojedinih objekata.

Dobro.

Onda nam pokažite rezultat.

Koliko vakcina danas proizvodi Torlak? Koje? Koji proizvodni pogoni rade? Koji su ugašeni? Šta je sa BCG-om? Šta je sa tetanusom? Koliko je novca potrošeno na obnovu? Šta je urađeno sa ljudima i opremom?

To nisu ideološka pitanja. To su pitanja na koja bi ozbiljna država morala da ima precizne odgovore.

A onda se vratimo na BIO4.

Jer ovde postoji jedna gotovo neverovatna ironija. Dok država govori o novom biotehnološkom ekosistemu, sa savremenim laboratorijama i novim vivarijumom, mi još uvek pokušavamo da razumemo šta se dogodilo sa postojećom infrastrukturom Torlaka i njegovom proizvodnjom.

Država koja ne ume da sačuva postojeće znanje moraće mnogo skuplje da kupi novo.

To je suština problema.

Naučna politika nije takmičenje u veličini investicije. Nije dovoljno reći 450 miliona evra, 300 laboratorija ili 4.000 studenata. Nije dovoljno dovesti Pfizer ili neku drugu veliku kompaniju, fotografisati sastanak i objaviti memorandum.

To može da bude deo dobre politike.

Ali nije politika sama po sebi.

Jer šta će biti sa tim laboratorijama ako nema dovoljno ljudi? Šta će biti sa ljudima ako nemaju stabilne uslove za rad? Šta će biti sa mladim istraživačem koji treba da planira svoj život ako ne zna kakav će konkurs biti sledeće godine, ko će biti direktor njegovog instituta i da li će se sledeći veliki projekat nastaviti kada se promeni ministar?

Najskuplja stvar koju jedna zemlja može da izgubi nije laboratorija. To je čovek koji je iz nje otišao.

A mi se onda čudimo što nam naučnici odlaze.

Naučnik ne odlazi zato što nije dovoljno patriota. Odlazi tamo gde može da radi svoj posao. Tamo gde laboratorija radi kada je najavljena da će raditi. Gde oprema postoji. Gde se projekti ne menjaju sa svakom promenom političke garniture. Gde zna šta će raditi za tri, pet ili deset godina.

Ipak, kroz sve ove godine dogodilo se nešto što je možda najvažnije, a o čemu se najmanje govori.

Nauka u Srbiji nije stala.

Uprkos promenama ministara, direktora i uprava, uprkos projektima koji se najavljuju pa pomeraju, uprkos nedostatku novca, opreme i sigurnosti, postoje ljudi koji su uspeli da sačuvaju ono što imamo. Nastavili su da istražuju, objavljuju, predaju, vode laboratorije, školuju nove generacije i održavaju međunarodne veze. Zahvaljujući njima Srbija i dalje ima naučne rezultate kojima može da se pohvali.

Njih uglavnom ne vidimo.

Ne sede na konferencijama za štampu. Ne stoje pored rendera. Ne polažu kamen temeljac. Ne daju velike izjave o „istorijskim iskoracima“. Oni rade svoj posao. I često ga rade uprkos sistemu, a ne zahvaljujući njemu.

Za BIO4 su mnogi od njih, naravno, bili uključeni. Radili su na pripremama, pravili predloge, razmišljali o tome kako bi njihove institucije trebalo da izgledaju u novom kampusu. I dobro je što su to radili. Ali upravo zato moramo da budemo svesni koliko je njihovog vremena i energije otišlo na pripremu projekta koji još nije završen.

Oni nisu piljci koje treba samo premestiti sa jedne lokacije na drugu.

Oni su nauka.

A kada se sve završi, kada zgrada bude napravljena i kamere odu, upravo će oni ostati unutra. Oni će morati da rade u tim laboratorijama, da održavaju opremu, pišu projekte, školuju studente i stvaraju rezultate.

Zato je pitanje šta će biti sa BIO4 mnogo više od pitanja građevinskog roka. Pitanje je da li ćemo napraviti zgradu za naučnike ili ćemo napraviti uslove u kojima naučnici mogu da naprave nauku.

Jer ljudi nisu inventar projekta.

Oni su njegov razlog.

Nauka je po svojoj prirodi spora. Rezultati istraživanja ne mogu da se proizvode tempom predizbornih kampanja.

Zato je nauci potrebna upravo suprotna stvar od političke pompe: strpljenje, stručnost, kontinuitet i institucije.

Ova vlast, međutim, ima jednu vrlo prepoznatljivu slabost. Ume da prepozna dobru ideju, ume da joj da veliko ime, ume da obezbedi novac i ume da je pretvori u spektakl. Ali između najave i rezultata postoji nešto mnogo manje spektakularno: projektovanje, dozvole, javne nabavke, upravljanje, nadzor, održavanje, ljudi i godine rada.

Tu se vidi sposobnost države.

Ne na kamenu temeljcu.

Na tome da li je zgrada zaista napravljena.

Ne na fotografiji sa naučnicima.

Na tome da li naučnici ostaju.

Ne na najavi vakcinalne suverenosti.

Na tome da li Torlak proizvodi vakcine.

I zato ne treba da budemo protiv BIO4. Naprotiv. Srbiji treba BIO4. Srbiji treba mnogo više ulaganja u nauku, biotehnologiju i istraživanje. Treba nam saradnja sa svetskim kompanijama i treba nam privatni kapital. Treba nam moderan Torlak i treba nam domaća proizvodnja vakcina.

Ali treba nam nešto još važnije: država koja ume da završi ono što je započela.

Ne treba nam manja ambicija. Treba nam veća kompetencija.

Ne treba nam manje ulaganja. Treba nam više odgovornosti.

Ne treba nam manje nauke u javnosti. Treba nam više nauke u stvarnosti.

Jer postoji ogromna razlika između ulaganja u nauku i ulaganja u sliku o tome da ulažemo u nauku.

Možda smo zato pogrešno razumeli šta ova vlast zapravo podrazumeva pod razvojem.

Ona voli da gradi.

Ali možda ovoj vlasti mozgovi zapravo nisu potrebni.

Jer mozak koji slobodno misli nije samo naučni resurs. To je čovek koji pita zašto, traži podatke, proverava rokove i poredi obećano sa urađenim.

Ako vlast zaista želi društvo znanja, onda mora da joj bude stalo do ljudi koji proizvode znanje. Ne samo do njihovih laboratorija.

Ako joj odlaze najbolji mladi istraživači, ako se institucije godinama urušavaju, ako se stručnost potiskuje političkom lojalnošću, a onda se sve to pokušava nadoknaditi novim zgradama, onda imamo pravo da pitamo:

Da li ova vlast zaista gradi nauku – ili samo gradi kulisu razvoja?

I možda je najkraća definicija svega ovoga upravo ova:

Zgrade se grade betonom.

Nauka se gradi ljudima.

A ljudi se grade godinama.

Obrazovanjem. Slobodom. Radom. Znanje se ne može kupiti preko noći. Ne može se preseliti kamionom. Ne može se najaviti konferencijom za štampu.

I ne može se zadržati patriotskim govorima dok najbolji odlaze.

Propagandna država pokazuje šta će napraviti.

Ozbiljna država pokaže šta je napravila.

Mi liberali smo, srećom, osuđeni na činjenice.

I zato ćemo ih pitati ono što je najdosadnije, ali i najvažnije:

Koliko je napravljeno?

Koliko radi?

Koliko košta?

Koliko ljudi je ostalo?

I ko odgovara kada se obećano ne dogodi?

Jer nauka nije reklama.

Nauka je rezultat.

Autor je potpredsednik Pokreta slobodnih građana (PSG)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.