“Ratovi u Ukrajini i Iranu postaju opasno isprepletani”: Bivši američki obaveštajni zvaničnik za Evropu analizira za Gardijan – Svet

U noći između 4. i 5. avgusta, vozač aerodromskog autobusa pronašao je na ivici piste aerodroma Lajpcig/Hale naoružani dron. Taj aerodrom je jedno od glavnih evropskih čvorišta za logističku podršku ratnim naporima Ukrajine.

U međuvremenu, teretni avion je možda udario u drugi dron ubrzo nakon poletanja, zbog čega je morao naglo da sleti, dok su istražitelji u blizini pronašli i treći dron sa vojnim eksplozivom.

Godine 2024. zapaljive naprave skrivene u paketima izazvale su požare u DHL-ovom teretnom saobraćaju na istom aerodromu. Da su eksplodirale u vazduhu, došlo bi do velike avionske katastrofe i velikog broja civilnih žrtava, što bi verovatno dovelo do šireg rata, ukazuje u analizi za Gardijan Kristofer S. Čivis, viši saradnik i direktor Programa za američku državnu strategiju pri Karnegi zadužbini za međunarodni mir.

Najnoviji incident možda je bio povod da direktor CIA-e Džon Retklif prošle nedelje otputuje u Moskvu, ukazuje Čivis, koji je od 2018. do 2021. bio američki obaveštajni zvaničnik za Evropu.

Tamo je, prema izveštajima, upozorio svoje sagovornike da ne izvode napade na teritoriji NATO-a, pozvao ih da ograniče podršku Iranu, ukazao da bi eskalacija u Ukrajini imala suprotan efekat i izvršio pritisak da se sa Ukrajinom postigne dogovor o okončanju rata.

Retklifovo putovanje verovatno neće imati veliki uticaj na planove Kremlja za eskalaciju sukoba u Ukrajini u narednim mesecima ali predstavlja još jedan dokaz opasnog i sve dubljeg povezivanja ratova u Iranu i Ukrajini.

Slanje Retklifa u Moskvu logičan je potez Bele kuće, imajući u vidu značajnu ulogu koju obaveštajne službe imaju u Putinovoj vlasti, kao i opravdanu zabrinutost da bi on od sopstvenog tima mogao dobijati previše optimistične procene o stanju na frontu.

Pokušaj diplomatskog angažmana treba pozdraviti. Ipak, odbijanje Trampove administracije da okonča rat sa Iranom deluje suprotno njenim nastojanjima da okonča rat u Ukrajini. Umesto da izbegavaju oluju, oni pravo ulaze u nju.

Jedan od razloga za Retklifovu posetu Moskvi, prema pisanju Vašington posta, bio je da se otkloni uverenje Kremlja da je Trampova Bela kuća zbog Irana skrenula pažnju sa Ukrajine. Srećno s tim.

Izveštaji o ozbiljnom iscrpljivanju američkih zaliha presretačkih raketa tokom rata sa Iranom toliko su brojni da su mogli samo da ohrabre Vladimira Putina da pokrene još smrtonosnije raketne napade na nezaštićeno stanovništvo Ukrajine.

Ukrajina je, sa svoje strane, poslala 228 stručnjaka i kamione pune dronova kako bi pomogla državama Persijskog zaliva u odbrani od iranskih raketnih napada, što je navelo najmanje jednog iranskog poslanika da izjavi da je Ukrajina legitimna meta za iranske napade.

Ukrajina je krajem jula napala i jedan iranski komercijalni brod. Rusija je, u međuvremenu, Iranu pružila obaveštajne podatke sa bojišta koji njegove napade čine smrtonosnijim. Moskva, naravno, već dugo koristi dronove iranske konstrukcije za napade na Ukrajinu.

Oba sukoba istovremeno postaju sve gori i ne vode nikuda. Tačno je da je Putin u teškoj situaciji, jer je ruska privreda ozbiljno pogođena ukrajinskim napadima na ruske rafinerije nafte i logistička čvorišta, ali takav pritisak će ruskog lidera podjednako lako navesti na eskalaciju kao i na uzdržanost – naročito ako ponovo vidi da su SAD zaokupljene Bliskim istokom i poveruje da ima priliku da zada Kijevu smrtonosan udarac.

Putin se, kao i Zelenski, Tramp i iransko rukovodstvo, suočava sa istom dilemom nepovratnih troškova koja je mnoge ratne lidere kroz istoriju navodila da još snažnije istraju u jalovim vojnim operacijama – od Alkibijada na Siciliji, preko Napoleona u Rusiji, do Lindona Džonsona u Vijetnamu.

Ako današnji lideri krenu istim putem, troškovi i rizik od eskalacije će rasti, dok će se sukobi sve više međusobno povezivati.

U međuvremenu, Si Đinping i Putin sastali su se u ponedeljak, a ove nedelje će se u Biškeku pridružiti iranskim liderima na godišnjem samitu Šangajske organizacije za saradnju.

Razgovaraće o planu da još čvršće povežu svoja energetska tržišta, a verovatno će osuditi i novu „ekonomsku ofanzivu“ koju je američki ministar finansija Skot Besent najavio prošle nedelje s ciljem pojačavanja pritiska na Iran.

Peking možda ne želi da se bilo koji od ta dva rata nastavi, ali takođe ne želi da vidi ni Rusiju ni Iran kako doživljavaju potpuni poraz. I dalje je u snažnoj poziciji da spreči takav ishod, pomažući Irancima i Rusima da ublaže najteže posledice rata po njihove privrede i stanovništvo.

Retklifovo putovanje bilo je neophodno, posebno imajući u vidu nepromišljene ruske operacije u „sivoj zoni“ širom Evrope. Ali to neće biti dovoljno. Njegov prethodnik, Bil Berns, svojevremeno je otputovao u Moskvu kako bi pokušao da upozori Rusiju da ne napada Ukrajinu. To upozorenje ostalo je bez odjeka, a isto će se verovatno dogoditi i sa Retklifovim.

Hitno su potrebni jasniji planovi za okončanje oba rata, uz snažnije korišćenje pozitivnih podsticaja.

Za početak, Vašington bi trebalo da postigne dogovor sa Iranom tako što bi odmrznuo iransku imovinu i ponudio ublažavanje sankcija u zamenu za stvarni prekid vatre i okvirni sporazum o zajedničkoj kontroli moreuza od strane država koje izlaze na njegove obale.

Nakon toga mogao bi da radi na ublažavanju posledica takvog gubitka kroz veliki napor na diverzifikaciji snabdevanja energijom – preko alternativnih ruta iz regiona, alternativnih izvora poput Venecuele, kao i snažnijim ulaganjem u obnovljive izvore energije.

Ukrajina, u međuvremenu, mora ozbiljnije da razmotri pitanje neutralnosti. Takođe je potreban stvaran javni dijalog o tome da li je zadržavanje preostalog dela Donbasa koji kontroliše vredno neograničenog produžavanja rata.

U zaključku svoje nedavno objavljene knjige The Coming Storm, koja povlači paralele između današnjeg sveta i sveta uoči Prvog svetskog rata, istoričar Ojd Arne Vestad piše: „Ključna pouka sveta pre 1914. godine jeste da regionalni sukobi, koji se dugo ostavljaju nerešenim, mogu postati bure baruta koje će izazvati globalni požar“.

Dok se sukobi u Iranu i Ukrajini sve više prepliću bez izgleda na kraj, svetski lideri trebalo bi mnogo ozbiljnije da shvate takva upozorenja. Ali bez stvarnog pritiska svojih građana, možda to neće učiniti.

Istorija nije osuđena da se ponavlja. Ali nije potrebno biti ugledni istoričar da bi se prepoznale opasnosti koje se pred nama pojavljuju, niti da bi se žalilo zbog nesposobnosti naših lidera da smire ove oluje.