INTERVJU Filip Grujić i Aleksa Borković, autori filma “Yugo ide u Ameriku”: Odrastali smo uz titulu „najgori“, i to vremenom umori – Kultura

Njih dvojica, sa još par prijatelja, su tokom 50 dana prešli više od 10.000 kilometara, od Njujorka do Los Anđelesa, kroz više od 20 američkih saveznih država. Na putu ih je, očekivano, najviše iznenađivao i najviše problema zadavao upravo Jugo. Kvarovi su im menjali rutu, planove i tempo putovanja, a ono što je trebalo da bude avantura preraslo je u priču o prijateljstvu, Americi, Jugoslaviji, nostalgiji i tome ko zapravo odlučuje šta je „dobro“, a šta „najgore“.

„Yugo ide u Ameriku“ ima više od 80 sati snimljenog materijala do filma je došlo tek posle dugog procesa montaže. Kako su sami govorili, film su praktično pravili iznova, sve dok nisu pronašli njegov konačni oblik.
Zanimljivo je i da se na ekranu vidi dvojac koji deluje kao da se poznaje godinama, iako su se Filip i Aleksa upoznali tek dva meseca pre puta. Filip Grujić je pisac, dok je Aleksa Borković direktor fotografije, a upravo je njihova različita autorska perspektiva postala jedan od važnih elemenata filma.

Sa njima smo razgovarali o tome kako je izgledala priprema za put koji gotovo da nije mogao da se isplanira, šta su sve doživeli tokom 50 dana u Jugu, kako je od 80 sati materijala nastao film, kako su stigli do kultnog američkog dokumentariste Džona Vilsona koji je napisao recenziju za njihov film i kako se prijateljstvo gradi kada sa nekim provodite gotovo svaki dan na putu.

Za početak, ovaj film već neko vreme putuje po festivalima, ima svoj život, ljudi ga gledaju širom sveta. Šta ste vi novo naučili o svom filmu nakon komunikacije sa ljudima koji su ga gledali?

Aleksa Borković: Evo, danas sam shvatio da neke osobe taj film vide isključivo kao našu jako dobru avanturu koja je topla i zanimljiva. Osećaju da mnogo više informacija o samom procesu izvoza mogu da pronađu na Guglu za pet minuta, ali im je jako drago što putuju sa nama, što smo se nekako dobro osećali i zabavili tokom tog puta, a onda im dali film o tome.

Filip Grujić: Jeste, ali ja sam kroz projekcije koje smo imali u Kopenhagenu, a sada i kroz ovu regionalnu turneju – Hrvatsku, celu Bosnu, Crnu Goru, Kosovo, Srbiju, Sloveniju, Makedoniju – shvatio koliko je zanimljivo da ista mesta izazivaju istu vrstu topline kad god se pojave u filmu. Gde god da smo, ne samo u bivšoj Jugoslaviji, nego, čini mi se, čak i u Danskoj, na premijeri, reakcija je ista.

Meni je posebno zanimljivo koliko zapravo jedan takav automobil može da bude povezan sa odrastanjem ili životima starijih ljudi, ali čak i sa generacijama koje ga nikada nisu vozile. Imali smo rasprodate projekcije sa tinejdžerima, što je bila najluđa projekcija, gde su ljudi rođeni 2005, 2006, 2007. ili 2008. godine. Oni se stvarno nikada nisu ni vozili u Jugu, ali im nešto znači automobil koji je proizveden pre 45 godina.

Ne znam da li im znači na nivou: „Bili smo velika zemlja koja je proizvela automobil“, ili im pomaže da bolje razumeju starijeg brata, ujaka, strica ili tatu. Možda im je smešno jer je jednostavno apsurdno i drugačije od svega što postoji danas. Ali meni je možda najlepše to što je humor apsolutno, u tačku, isti u svim zemljama bivše Jugoslavije do sada.

Ovo jeste film o Americi, ali koliko i o Americi, toliko je i o Jugoslaviji. Pa ajde prvo toga da se dotaknemo. Šta vas je privuklo da pričate o Jugoslaviji? Pogotovo što ponekad deluje da svaki put kada se pomene Jugo u filmu, kao da se misli na Jugoslaviju.

Filip Grujić: To što kažeš je i danas tako. U Švajcarskoj, odnosno u germanskim zemljama, Jugo je trenutno pežorativan termin. Za osobu sa ovih prostora. U Beču je isto tako.
Postoji čak i jedna šala koja povezuje Jugo sa markom heftalica. Jugo je i dalje pežorativan termin za neradnike, divljake, varvare, grube i glasne ljude, za ljude koji će da ti pomute sistem i ukradu devojku.

Ali jako je zanimljivo što bi se neki naši ljudi kroz sve te reči zapravo pohvalili.

Filip Grujić: Upravo zato kažem da je to dvosmerno, odnosno dvostruko. Mi smo tu priču i počeli od toga. Ako si rođen devedesetih u Srbiji, odnosno tadašnjoj Jugoslaviji, pa SRJ, navikao si od detinjstva na redove na pasoškim kontrolama, na zakonske regulative prema Evropskoj uniji ili prema zemljama u koje ideš, na to da ti za nešto treba viza, a za nešto ne treba.

Odrastali smo uz tu titulu „najgori“. Jednostavno, dođeš i treba da se pravdaš za sve. Dođeš i treba da se izvinjavaš za nešto što se dogodilo pre nego što si se uopšte rodio.

Ta titula te vremenom umori. Mislim da kod ljudi izazove neku vrstu besa i revolta. Onda zaista možeš da postaneš „najgori“ u nekom trenutku, jer hoćeš da dokažeš: „Ko god kaže da sam ja najgori, neka se spremi za aperkat u glavu.“

To je, u suštini, i Jugo. Jugo je socijalistički automobil koji je trebalo da bude dobar izvoz u Reganovoj kapitalističkoj Americi, u zemlji čiji je socijalizam bio neprijatelj. To je par excellence apsurd. Već sama pomisao da tako nešto može da bude jeste apsurdna.

Ali naš kontekst, Jugo za nas devedesetih, sasvim je nešto drugo. I način na koji sebe percipiramo nakon devedesetih i ratova sasvim je druga stvar.

A Amerika – kako ste na nju gledali pre nego što ste prvi put otišli? Postoji dosta evropskih autora koji su pravili svoje filmove zagledani u Ameriku, Venders sa „Pariz, Teksas“, Fon Trir sa „Dogvilom“, čak i Kusturica sa „Arizona Dream“. Koliko ste vi imali cilj da napravite tu evropsku zagledanost u Ameriku i da je ispoštujete?

Aleksa Borković: Mislim da ne možeš da pobegneš od svog iskustva, od nečega što kao klinac gledaš i što ti postaje jedna od prvih slika. Ne jedina slika filma, ali dosta dominantna. Amerika je veoma prisutna u kulturi i ne možeš od toga da pobegneš.

Toliko dug period bivanja sa tim slikama u filmu svakako ti stvori neku vrstu očekivanja da ćeš to i videti i snimiti.

Kada pričamo o Americi kao pejzažu, prosto smo hteli da ga zabeležimo. Kada staneš ispred tog pejzaža, ne znaš da li si u filmu ili stvarnom životu. Toliko je velik i impresivan da je nemoguće zaobići to i ne tretirati ga kao film, kao neku sliku koju si ranije video.

Ta boja gline, veličina pejzaža – sve je to prosto impresivno.

A ostatak Amerike… Nisam bio svestan koliko tamo ima siromaštva i svega ostalog kada prođeš velike gradove poput Njujorka i zađeš malo u ruralnu Ameriku. Naravno, i u Njujorku toga ima. U Santa Feu smo prolazili ulicama gde ljudi stoje ukopani, kao skamenjeni u nekim pozama, i po pola sata se ne pomeraju.

Je l’ vas je to onda razočaralo ili ste to očekivali? Jer, bez obzira na to što mi imamo svoju sliku Amerike, ona je ipak veoma snažna.

Filip Grujić: Mene je to uzbudilo, stvarno. U neku ruku me uzbudilo jer vidiš nešto što nije toliko često prikazano u filmovima, a jeste na društvenim mrežama. Viđao sam takve stvari na Reditu i kroz rilove, ali kada to vidiš uživo, drugačije je.

Aleksa Borković: Mene nije razočaralo. Meni je bilo grozno.

Filip Grujić: Da li si očekivao da će ti biti grozno?

Aleksa Borković: Pa, ne znam. Svi mi imamo svoju sliku Amerike. I jednu i drugu, znaš, bukvalno to je to, jer znaš da ćeš to videti.

Filip Grujić: Jasno. Ali opet, mislim da je bilo slično kao sa pejzažima. Nisam verovao u to dok nisam video. Trebalo mi je da vidim na kom je to nivou.

Kada kažem „uzbudljivo“, ne mislim da mi je uzbudljivo na način da sam srećan što vidim da su ljudi siromašni. Postoji neka vrsta jačih emocija u tom trenutku kada to vidiš. To uzbuđenje može da bude i grozota, možeš da budeš negativno uzbuđen, da te nešto uznemiri ili da se zapitaš: „Čoveče, je l’ moguće da se ovo događa?“

Nešto je van onoga na šta ti je mozak navikao. Slušaš o tome, kao što slušaš o bilo čemu drugom, ali nisi zaista navikao da to vidiš.

Iskreno, mi ovde ne viđamo takve slike. To nije nešto što je naša svakodnevica. Drugačije je, stvarno je drugačije. I siromaštvo se drugačije ogleda – američko i balkansko siromaštvo.

Gledajući film, Filipe, čini mi se da se tvoje raspoloženje menja tokom filma, da počinješ srećan, a da završavaš drugačije, gotovo ljut. Zašto?

Filip Grujić: Mislim da ima i toga što ti krećeš u tu avanturu otvorenog srca. Uzbuđenje povodom avanture je nekako češće i jače od same avanture, kao što je i zamišljanje sreće jače od same sreće.
Ali postoji tu i druga stvar. Dok smo zaista snimali tu avanturu, bili smo presrećni. Bili smo umorni i prolazili kroz razne situacije, ali bili smo stvarno srećni. Makar sam ja bio srećan. Čak i kada nisam bio srećan, sada se sećam te sreće jače nego nečeg drugog.

Ali onda u montaži shvatiš zašto je nešto postalo najgore, zašto se nešto promenilo, i shvatiš kontekst u kojem se dogodio određeni zaokret. Mislim da ti to ne dozvoljava da završiš samo na optimističnoj noti: „E, tralala, baš je splet okolnosti i prirodnim slučajem.“

Nije. Jednostavno, sve se dogodilo nekim neprirodnim slučajem, nekom vrstom igre moći, nekom vrstom plasiranja narativa. Verovatno odatle dolazi taj osećaj.

A druga stvar je što ja stvarno ne volim krajeve, s obzirom na to da se još nisam pomirio sa svojom smrtnošću. Svaki kraj, svaki rastanak potencijalno podseća na neku neponovljivost, na neko nepostojanje.

Tako da mislim da je verovatno povezanost te dve stvari u tome što sam ja na početku mislio da se ovo nikada neće završiti, a da sam pred kraj osećao da je taj kraj neizbežan.

A jeste li našli ono što ste tražili? Pošto junaci u road trip filmovima uglavnom na početku krenu da pronađu nešto – da li na kraju zaista pronađu to što su tražili?

Aleksa Borković: Ne znam. Mislim da je ovaj road trip samo road trip, u smislu putovanja. Ono što čekaš zapravo ne dolazi, nego je lepota u tom čekanju.

Kao što kaže U2: „Still haven’t found what I’m looking for.“ (smeh). Da nastavimo, odakle Džon Vilson na posteru, koji je dao svoj komentar? Kako ste ga našli, odnosno, kako je došlo do toga?

Aleksa Borković: Ja sam bio na nekom afteru u Kopenhagenu, na CPH DOX-u, u jednoj kafani, oko četiri ujutru. Džon Vilson mi je prišao i rekao: „I like people with extreme features like your height.“ Tako smo ušli u razgovor.

Pričali smo o rakiji, raznim glupostima i posterima koje smo viđali po Kopenhagenu. Razmenili smo kontakt, ja sam mu kasnije poslao film, on ga je pogledao i poslao nam blurb.

Filip Grujić: Znali smo njegov rad i pre toga, gledali smo „How To with John Wilson“ i dok smo snimali film. Zato nam je bilo potpuno suludo i sjajno što je na kraju baš on napisao blurb za naš film.

Jesu li ljudi koje ste snimali već gledali film?

Filip Grujić: Ne još. Neki ljudi koji su odavde, a došli su na premijeru u Americi, jesu ga videli, kao i deo ekipe iz dijaspore. Ostalima nismo slali film iz jednog prostog razloga – želimo da ga vide u bioskopu.

Da, jer drugačije ćeš ga doživeti. Oni nam stalno traže film i žele da ga vide, što je potpuno logično, ali mi stvarno želimo da im prvi susret sa filmom bude u bioskopu.

Drugačije ćeš ga doživeti. Oni sada misle da im mi ne činimo uslugu, a zapravo im je činimo. Kada budu gledali film među ljudima, videće kako se publika smeje njihovim pričama, kako im je drago da ih vide i koliko ih vole na ekranu, poput Alena, Hasana ili Nika.

Tek među ljudima će shvatiti da su zapravo heroji filma. Ovako to neće razumeti.

A tu su i trojica biznismena koji su pomogli uvoz Juga 80-ih. Meni se čini da se u njihovim pričama krije neki potpuno drugi film. Oni su mi bili kao neka epizoda „Mućki“, kao trojica Del Bojeva koji pokušavaju da jedan drugom uvale nešto i imao sam osećaj da svako priča svoju priču.

Filip Grujić: Ali jesu tri različite perspektive, zaista. Oni su potpuno različiti ljudi. Toni Siminera je čovek kome vidiš da je stalo do automobila. Jeste ušao u to i iz biznisa, ali i iz želje da taj neki zadatak zaista reši i da napravi da Jugo bude, po američkim standardima, dobar za američko tržište.

Aleksa Borković: Malkolm Briklin je onaj serijski biznismen kome jednostavno ništa nije bitno. Kao što nam je rekao kada smo ga pitali da li bi hteo da ode na Jugo: „I don’t give a shit.“

Filip Grujić: A Miro Kefert je totalno luda treća osoba.

On je Slovak i prvi je uvezao tri Juga, ali nije imao kapacitet da ih proda. Onda je, na neki čudan način, prodao prava. Malkolm je saznao da ovaj ima prava, pa mu je prodao prava na ta tri Juga, jer je ovaj u tom trenutku imao prava za Kaliforniju.

Ima i tu čuvenu priču da je došao na sajam 1984. godine u Los Anđelesu sa tri Juga – plavim, belim i crvenim, kao zastavom Jugoslavije, ali i Amerike, pošto imamo iste boje. I onda je angažovao mlade devojke da budu „Jugo girls“, koje su promovisale automobil i delile letke.

Aleksa Borković: Ali devojke od 16, 17 godina.

Filip Grujić: Tako je. Mislim, sve je to vrlo diskutabilno i tu se krio jedan drugi film, ali on bi zahtevao drugačije tretiranje svih tih razgovora.

Film sada ulazi u bioskope. Kako očekujete da će funkcionisati, imajući u vidu da je, koliko god bio zabavan i zanimljiv, ipak dokumentarac?

Filip Grujić: Jugo je sam po sebi već neka vrsta reklame. Amerika je takođe neka vrsta reklame. Ali, od 3. septembra se nadam da će ljudi doći i dati šansu nečemu što nema glavnog glumca koji je poznat, a zapravo ga ima – to je Jugo. Glavni glumac sa svim svojim manama i ranama.

Šta nije stalo u film? Kažete da imate čak 80 sati materijala.

Filip Grujić: Ima situacija kada je Aleksa hteo da popije mleko usred geta u Detroitu. Pre toga smo našli metak na ulici, neko je bukvalno nešto tamo spalio, i onda smo otišli da on kupi mleko u „Liquor Storeu“ na ćošku, koji je u tom trenutku bio prepun, da kažemo, bandi. Mi smo stajali sa Jugom ispred, on je unutra kupovao mleko i čekali smo ga.

Onda vidiš da ekipi sa ulice u nekom trenutku, da ni njima nije jasno šta mi to vozimo. Nije im jasno ni u čemu se mi to krećemo. Kao da imaju neku vrstu čak i respekta prema nama, jer vide da smo pomalo drugačiji od svega što poznaju. Prilaze kao nekoj divljoj životinji, polako idu i gledaju. Mi sedimo uplašeni i gledamo u njih.

I onda, kada su videli njega kako izlazi sa litrom mleka u ruci iz „Liquor Storea“, sa svoja dva metra, krenuli su i napustili nas. „Zaje*i ove ludake. Voze Juga, piju mleko.“

Tako da, Jugo je, možemo da kažemo, zaista nas štitio od bilo kakve krađe. Ljudi su se sećali Juga, posebno oni koji su bili siromašni i koji su ga vozili, jer je to nekada bilo jedino što je njihova porodica mogla da priušti. Imali su neku vrstu poštovanja prema tom automobilu, a ako ne poštovanja, onda neku vrstu straha, jer su razmišljali: ko su ljudi koji se kreću u ovome?

Tako da je Jugo imao taj street cred koji nas je sprečavao od nekih potencijalno neprijatnih situacija, odnosno sve ih pretvarao u prijatne. Eto, možemo tako da kažemo.

Je l’ imate dalje neke planove u životu? Je l’ tipa da ne radite ništa više nikada? Sami, zajedno, kako god?

Aleksa Borković: Pa imamo ideju. U istraživačkom smo procesu za jedan novi film, za koji još ne znamo da li će biti igrani ili dokumentarni. Verovatno igrani, ide sad ka tome. Ali problem je što ne postoje konkursi u Srbiji ni za šta, pa ni, mislim, ni za šta u sferi kulture, pa ni za film. I onda je to jedan od limitirajućih faktora, jer ti, u principu, ne možeš da ideš ni na koprodukcije bez svog fonda. Ne možeš da se prijaviš na HAVC bez da si dobio prethodno FCS. Tako da, ne znam, dok se to ne promeni, pitanje je da li ćemo ovde moći da snimimo išta. Možda negde preko, ko zna, videćemo.

Ja imam i film koji mi izlazi sledeće godine, ali kao direktor fotografije, pošto sam ja direktor fotografije na tom filmu.

Filip Grujić: Ja pišem novi roman, tako da se nadam da ću u narednih godinu dana konačno i to…

Za kraj, poslednje pitanje bi bilo: kad bi izašla dva tima na teren – Jugonostalgija protiv američkog sna – kakva bi to utakmice bila? Ko bi pobedio?

Filip Grujić: Nisam sad siguran, ali mislim svakako da bi se završilo porazom obe ekipe. Ili neki težak 0:0. Ja u suštini imam problem, ne sa Jugom, nego sa nostalgijom. I nemam problem sa snom, već sa američkim.

Miislim da je Jugoslavija imala dobre stvari na kojima bi mogle da se grade neke buduće ideje. Znači, ja ne mislim da je problem Jugoslavije bila ideja kako je počela i kako je bila građena – da postoji besplatno školovanje, besplatno zdravstvo, da imaš mogućnost da nemaš previše, ali nemaš ni premalo. Ja iskreno mislim da je to jedna sasvim prijatna i jaka ideja.

Tako da, ja imam problem sa nostalgijom koja čini stvari učmalim, koja nije pokretačka ako je samo nostalgija. Tu je moj problem sa tom kovanicom.

Ali bila bi to teška utakmica. Jedan Stouk–Norič utorkom uveče. Po kiši.