„Ja jesam vojnik, a poeta sam“: Ljubomir Bandović o ulozi koju još čeka, velikim glumcima i Siranu – Kultura

Jer Ljubomir Bandović nije glumac koji mnogo govori o sebi. Još manje je od onih koji imaju spremne odgovore o sopstvenom radu, unapred složene rečenice o tome koliko im neka uloga znači i šta su njome želeli da kažu. Kod njega se stvari pojavljuju u hodu. Iz jedne priče izlazi druga, iz druge se pojavi neki veliki glumac, pa anegdota, pa uspomena, pa rečenica koja zvuči kao da je usputna, a zapravo objašnjava mnogo toga o njegovom odnosu prema glumi.

Retko govori, ali kada govori o glumi, govori kao neko ko je u njoj proveo gotovo ceo život.

U Nišu se tako, između priče o festivalu, uloga koje je igrao i onih koje je odbio, pojavljuju Paja Vuisić, Cica Perović, Nebojša Glogovac, Žarko Laušević, Aleksandar Berček, Boris Komnenić, mladi glumci koje tek upoznajemo, policajci iz „Sablje“, Svetozar Miletić, jedan otac koji prvi put pokušava da nauči kako da bude otac i, na kraju, Sirano.

A između svega toga jedna njegova rečenica možda najbolje objašnjava šta je gluma za Ljubomira Bandovića:

„Ja sam pozvan tu da budem hrabar i da budem negde darovit i prisutan, a strah je moja stvar.“

„Filmski susreti“ će za mene uvek biti Filmski susreti

Ove godine mnogo se govorilo o tome da li Filmske susrete u Nišu treba „spašavati“. Bandović kaže da mu je u početku bilo čudno da gleda šta se događa, a onda mu je postalo čudno što mu je uopšte bilo čudno. Na kraju mu je sve postalo pomalo smešno.

Jer, kaže, govori se o festivalu koji postoji šest decenija, a onda se odjednom ponašamo kao da je potrebno da ga neko spase.

On ga i dalje zove Filmski susreti, bez obzira na to kako će se zvanično zvati i šta će ko pokušati da menja.

„To je festival koji drži grad. Ljudi pune tribine svake večeri. On ima svoju publiku, svoju tradiciju, svoje mesto.“

Onda razgovor odlazi i na savremeni film, odnosno na činjenicu da je danas mnogo lakše snimati nego što je to nekada bilo.

Nekada je, kaže, snimanje filma bilo privilegija nekolicine. Bilo je skupo, oprema je bila nedostupna, snimalo se malo. Danas se za relativno malo novca može kupiti oprema i čovek već može da napravi film.

Tu se vraća i na jednu osobinu ovdašnjeg mentaliteta. Kao da smo, kaže, ponekad gosti u sopstvenoj kući.

„Ajte, gosti, fala što ste došli.“

A onda dodaje:

„Dobra kafana selektuje svoje goste.“

To je jedna od onih Bandovićevih digresija koje deluju kao šala, a zapravo govore i o njegovom odnosu prema umetnosti. Nije mu svejedno ko je u kadru, ko govori, ko šta donosi i koliko se ozbiljno odnosi prema poslu.

„Sine, jel’ ima neko drugi da igra tu đubrad?“

Kada je 2011. godine dobio glavnu glumačku nagradu u Nišu za uloge u filmovima „Sestre“ i „Neprijatelj“, Bandović je već imao reputaciju glumca koji ume da iznese teške, tamne, neugodne likove.

Ali do njih nije došao preko noći.

Počeo je da ulazi ljudima u kuće preko televizije, a onda su počele da stižu uloge dobroćudnih ljudi sumnjivih mentalnih sposobnosti, pa dobrih momaka, pa likova koji su sve manje bili dobri. Vremenom je postao čovek za negativne uloge.

Nije se zbog toga bunio.

Naprotiv.

„Ja sebe poznajem. Počeo sam da se bavim pozorištem sa 11 godina u Vranju. Znam svoje korene, znam genetiku, znam karakter. Znam da imam tu unutrašnju snagu za neke uloge koje su igrali Berček i ljudi tog kalibra.“

Negativci su mu, objašnjava, bili oslobađajući kao glumačka tehnika. Omogućavali su mu da izađe iz onoga što su drugi već prepoznali kao njegovu „sigurnu zonu“.

Njegova majka, međutim, nije bila oduševljena.

„Sine, jel’ ima neko drugi da igra tu đubrad ili samo ti?“

A onda joj je, kaže, već postalo teško i da ga gleda kako umire.

Koliko je puta do sada poginuo na ekranu, nije brojao. Ali je jednom naišao na snimak koji je neko napravio na društvenim mrežama: „10 najupečatljivijih smrti Ljube Bandovića“.

I tu se njegova priča o negativcima pretvara u nešto ozbiljnije. Jer on nikada nije želeo da postane samo glumac koji ume da odigra jednu stvar.

„Radije ću opet da radim u kafiću da bih kupio hleba, nego da igram stalno istu ulogu.“

„Strah je moja stvar“

Njegov prvi televizijski posao bio je u seriji „Gore-dole“, kod Miše Radivojevića i Lekića. Oko njega su bili Gordan Mihić, Vera Čukić, Miodrag Krivokapić, Duda Stojanović, Pera Kralj, Mira Banjac.

Za mladog glumca, takav susret nije mogao da bude običan posao.

„Ovo si hteo. Ajde sad.“

Tako opisuje osećaj odgovornosti koji ga je tada obuzeo.

Bilo je straha. Naravno da ga je bilo.

Ali Bandović ima jednostavan odnos prema tome.

„Ja sam pozvan tu da budem hrabar i da budem negde, ovaj, darovit i prisutan, a strah je moja stvar.“

Ta rečenica mnogo govori o njegovom odnosu prema poslu. Ne očekuje da strah nestane. Ne traži od sebe da bude bez straha. Njegov zadatak je da se pojavi i uradi ono zbog čega je tu.

Njegov prvi film bio je „99“, Dragoslava Lazića, po scenariju Gordana Mihića. Sniman je neposredno posle bombardovanja, u periodu kada mu, kako kaže, život nije bio naročito sređen. Spremao se za vojsku, imao ljubavne probleme i svega se seća pomalo kroz maglu.

U filmu je gotovo bio statista sa zadatkom.

Dobio je ulogu čoveka koji treba da prenese baku u podrum. Dali su mu i kariranu košulju. Tražio je da zavrne rukave jer je tada trenirao i voleo da mu se vide ramena.

Ipak, taj prvi film pamti sa zahvalnošću kao da je dobio glavnu ulogu.

„Za Cicu moraš da porasteš da bi ga gledao“

Prošle godine Bandović je postao prvi dobitnik nagrade „Sloboda Cica Perović“, ustanovljene u Sremskim Karlovcima. Ove godine učestvovao je u izboru glumca koji će je naslediti. Izabran je Slavko Štimac, njegov veliki prijatelj i kolega.

Kada govori o Cici Peroviću, ne govori o glumcu kojeg treba imitirati.

Naprotiv.

„Za Cicu moraš da porasteš da bi ga gledao. Da bi ga razumeo.“

Kod Perovića ga privlači upravo ono što je teško kopirati. Emocija koja postoji, ali je stalno pod pritiskom.

„Ta doza emocije koja je toliko pod pritiskom i nikad ne pukne.“

Za njega je Cica Perović „pesnički glumac“.

I tu se ponovo vraća na ono što ga najviše zanima kod velikih glumaca. Ne tehnika koja se vidi, nego prisustvo koje ostaje.

Paja Vuisić nije gluma, nego postojanje

Ako postoji jedan glumac o kojem Bandović govori sa naročitom vrstom poštovanja, onda je to Pavle Vuisić.

Kada je u Vranju odlučio da se ozbiljno posveti pozorištu, umesto da ostane uz rukomet i druge stvari koje su ga tada zanimale, glumac i producent Ljuba Manojlović rekao mu je da će uspeti.

Jednom mu je, dok su oblačili kostim za predstavu po Andriću, objasnio i jednu od najvećih tajni glumačkog zanata.

Ne smeš da glumiš vreme.

Ako scena traje deset minuta, a u njoj je prošlo dvadeset godina, ne možeš da izađeš sa scene isti čovek. Moraš da izađeš dvadeset godina stariji.

Bandović je to zapamtio.

Kao što je zapamtio Paju Vuisića.

Za njega Vuisić nije neko ko „glumi“ lik. On postoji.

„To nije ponašanje. To je postojanje. To je vaskrsenje.“

Kada govori o „Ko to tamo peva“, o Paji i njegovom „A jes“ i „Bog ih ubio“, glas mu se menja.

„Ja to ne mogu da kažem bez knedle u grlu.“

A onda:

„To je nešto što je večno. To je sad zapisano u zvezdama. To je nešto o šta se sapletete ako ste glupi. I svemu veruješ. Svemu. Apsolutno.“

Najveći su često najjednostavniji

Bandović ne voli glumačku sujetu. Ne voli glumca koji čeka da kamera dođe do njega da bi pokazao koliko je dobar.

Naprotiv, divi se onima koji igraju punom snagom i kada nisu u krupnom planu.

Kaže da je i u glumi kao u sportu. Kao što Novak Đoković može da napreduje igrajući protiv boljih od sebe, tako i glumac raste kada ima dobrog partnera.

„Najveći glumci su najjednostavniji.“

Ne podnosi kada neko kaže: „Skloni se“, zato što je kamera na njemu.

Dobar glumac, kaže, daje sve i onda kada je kamera na partneru.

Jednu takvu situaciju pamti sa Aleksandrom Berčekom na „Čizmašima“.

Prišao mu je i rekao:

„Napravi me na publiku.“

Hteo je da kamera uhvati njegovu reakciju.

A onda je Berček počeo da igra.

Bandović je zaboravio da je i sam pred kamerom.

„Zaboravio sam gde sam.“

Takvi trenuci su za njega razlog zbog kojeg se gluma uopšte radi.

Veći deo posla, kaže, jeste zabava. Ali možda četiri odsto predstavlja privilegiju da se dotakne umetnosti. I možda jedan odsto trenutak kada shvati da je ono što radi nekome zaista potrebno.

„Sestre“ su mu bile upravo takav slučaj. Ako taj film nekome promeni pogled na ono što se događa iza zatvorenih vrata, ako nekome spasi život, onda je gluma postala nešto više od posla.

„Sablja“: Kao da ide u policiju da reši slučaj

Jedna od najzahtevnijih priprema bila mu je za „Sablju“.

Igrao je policajca Miletu Novakovića, u priči koja je zahtevala mnogo više od učenja teksta. Materijal je bio zasnovan na stvarnim događajima i ljudima, pa je osećaj odgovornosti bio drugačiji.

Pripremao se opsesivno.

„Imao sam osećaj kao da idem u policijsku stanicu da rešim slučaj.“

Radio je sa Feđom Štukanom i Zlatkom Burićem, a posebno govori o rediteljima Goranu Stankoviću i Vladimiru Tagiću.

Sa Štukanom je, međutim, imao i posebnu vrstu zabave. Pošto su bili ozvučeni, njih dvojica su znali da se šale na račun reditelja, pa bi hvalili jednog dok je drugi bio prisutan, a zatim menjali mišljenje kada bi se promenila situacija.

Znali su da ih mikrofoni snimaju.

U tom spoju ozbiljnosti i igre možda se najbolje vidi Bandovićev način rada. Može da se priprema do granice opsesije, a da istovremeno ostane potpuno svestan toga da je set mesto na kojem ljudi moraju i da dišu.

„Predivno je živeti sada“

Sa „Sablju“ se prirodno stiže i do generacijske smene.

Bandoviću nije teško da kaže da je ta smena ponekad bolna. Ali je neophodna.

Posebno voli mlade glumce.

Priča o Jovanu Jovanoviću, mladom kolegi sa kojim je igrao scenu. U jednom trenutku je čuo njegovu repliku posle svog znaka, okrenuo se i zaustavio probu.

Nije očekivao ono što je čuo.

U njegovom glasu prepoznao je nešto što je povezao sa Gojkom Šantićem, ali sa „današnjim mozgom“.

To ga je zainteresovalo.

I zato ne veruje u priču da je sve najbolje već viđeno.

„Predivno je biti u tom, živeti sada.“

Hajduković, čovek koji ima šta da izgubi

U „Tvrđavi“ je igrao Hajdukovića, lik koji mu je bio posebno važan zato što je bio složen i dobro napisan.

Za njega je pronašao stvarnu osobu kao polazište. Čoveka iz Knina, nekadašnjeg pripadnika Državne bezbednosti, kojeg je upoznao dok je bio u bolnici sa svojim pokojnim ocem.

Posmatrao je njegove navike, brkove, obrijanu glavu, način na koji počinje jutro. Takve sitnice postale su deo lika.

Hajduković ima sina i mnogo toga da izgubi.

Zbog toga Bandović nije želeo da ga igra kao stereotip.

Posebno pamti scenu u kojoj hapsi Luku, verujući da je umešan u ubistvo njegovog sina. Tokom rada scena se menjala i rasla kroz saradnju glumaca i reditelja.

Za njega je poverenje na setu presudno.

Kada ga ima, lik može da ode dalje od onoga što je prvobitno pisalo na papiru.

Od „đubradi“ do jednog nežnog oca

Iste večeri u Nišu prikazan je novi film Maje Miloš. Bandović je gledao i raniju, dužu verziju filma i kaže da ga je posebno pogodila reakcija publike.

„Klip“ je, kaže, gledao i ranije i tada pomislio da će Maja Miloš imati ozbiljnu karijeru. Zato je želeo da bude deo njenog filmskog opusa.

A onda je dobio ono što mu je, posle svih negativaca, možda bilo najpotrebnije.

Oca.

„Ja ne znam da l’ sam išta nežnije u životu odigrao.“

Ana Marija Rosi mu na to kaže da je igrao zaista nežnog oca, „bolno nežnog“.

Lik je čovek koji je dugo radio kao transporter. Majka deteta je umrla, a on nije bio tu da vidi kako izgleda svakodnevno roditeljstvo. Sada mora da nauči da razgovara sa sopstvenim detetom, i to u trenutku kada više nema vremena da se priprema za ulogu oca.

U jednoj sceni izbija požar u kokošinjcu. Lik koji igra Jovana Stojiljković trči prema vatri, a u njemu se aktivira nešto što je jače od racionalnog.

Instinkt.

Otac ide za njom.

Bandović glumu opisuje kao nešto što može da leči, da razboli, da produži život, da sahrani, rodi, ubije i vaskrsne.

Možda upravo zato ne voli da se o glumi govori samo kao o poslu.

Glogovac, Laušević i stolice koje ostaju prazne

Kada nabraja glumce kojih više nema, Bandović dugo ne može da se zaustavi. Mira Banjac mu prvo izleti među preminulima, pa se ispravlja. Tu su Aleksandar Berček, Lane Gutović, Đuza, Olivera Marković, Ciga Milenković, Feđa Stojanović, Boris Komnenić, Žarko Laušević, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Bata Živojinović.

Za Borisa Komnenića kaže:

„Kakav biser.“

A onda govori o praznim mestima.

O stolicama koje ostaju upražnjene.

„To je kao da imate stolice na kojima piše Boris Komnenić, Nebojša Glogovac, Pavle Vuisić.“

Sa Glogovcem je radio mnogo. U pozorištu i na filmu.

Bio mu je partner sa kojim je mogao da „sparinguje“, da uči, da proba nešto novo.

„Divan čovek, divan kolega.“

Sa Žarkom Lauševićem radio je „Ime naroda“, u kojem je igrao Svetozara Miletića, a Laušević Čika Jovu Zmaja.

Njihove likove povezivao je gubitak dece, ali i iskustvo zatvora.

Laušević mu je pomogao da razume kako izgleda tortura i šta čoveku prvo uzmu kada želiš da ga slomiš.

San.

Objasnio mu je gde se udara, kako izgleda iscrpljivanje, šta čovek počinje da gubi kada mu ne daju da spava.

Na snimanju je Laušević umeo samo pogledom ili pokretom obrva da mu pokaže da li želi još jedan kadar ili da pojača energiju.

„Provukao me je Žare kroz Svetozara. Kroz zatvor.“

Svetozar Miletić danas bi možda bio Džulijan Asanž

Za Miletića je čitao sve što je mogao da pronađe, ali mu je reditelj Darko Bajić rekao da ne sme da ga igra kao istorijski spomenik.

Zato je gledao statuu u Novom Sadu.

Nije gledao veličinu čoveka.

Gledao je njegovu ruku, gotovo kao kandžu.

Posle zatvora, Miletićeve ruke u njegovoj interpretaciji postaju slomljene.

To je način na koji Bandović pristupa istorijskim ličnostima. Ne želi da ih igra kao muzejske figure. Traži čoveka ispod spomenika.

Ljubav prema ženi. Odnos prema deci. Slabosti. Telo. Navike.

Jedan detalj o Miletiću, da je deci štipao nos, dobio je od Bajića.

A kada ga pitaju ko bi danas mogao da bude novi Svetozar Miletić, Bandović ne traži nužno političara.

Pominje Džulijana Asanža.

„To je čovek koji trune u zatvoru za neku istinu koju ne sme da izgovori.“

Možda će takvim ljudima jednog dana biti nazvana neka kratka ulica, kaže.

Ne želi „siguricu“

Bandović je odbio uloge koje bi mnogi glumci verovatno prihvatili bez mnogo razmišljanja.

Jedna od njih bila je uloga Sergeja Ejzenštajna. Snimanje bi zahtevalo šest meseci u Meksiku, što bi mu napravilo ozbiljan problem sa pozorištem i predstavama.

Ali postojao je još jedan razlog.

Nije želeo da igra Ejzenštajna zbog njegovog seksualnog života.

„Ne zanima me njegov seksualni život.“

Zanimala ga je njegova veličina kao umetnika i čoveka koji je promenio film.

Ako bi se priča svela prvenstveno na seksualnost, smatrao je da treba pronaći glumce kojima je upravo to najvažnije za priču.

Takve odluke objašnjavaju i zašto mu nikada nije bila privlačna „sigurica“.

Ne želi da ponavlja ono što je već uspešno uradio.

Ne želi da igra stalno istog Bosanca, istog simpatičnog, malo glupog čoveka, istog negativca.

Hoće da rizikuje.

Bora Stanković se ne čita, on se oseća

Posebno mesto u njegovom radu ima „Nečista krv“.

Bandović sa posebnom strašću govori o Bori Stankoviću.

Za njega je Bora prvi veliki erotski pisac sa ovih prostora. Njegov jezik nije samo lep. U njemu su krv, znoj, strast, telo, dah.

Zato mu je bilo važno i snimanje audio knjige „Nečista krv“.

Prva tri poglavlja bila su posebno teška zbog vranjskog govora. Četvrtog dana je, kaže, odlučio da prestane da traži način na koji bi trebalo da zvuči i da tekst izgovori onako kako ga oseća.

I onda je sve snimio.

Upravo tu se vraća Vranju iz kojeg je krenuo.

Mestu koje mu je ostalo u glasu, telu i načinu na koji razume ljude.

Zašto stalno igra vojnike

I vojničke uloge mu pripadaju.

Tri njegova ujaka bili su oficiri, a prve kuće u Vranju i Andrijevici bile su mu pored kasarni.

Vojska ga je, paradoksalno, naučila individualizmu.

U uniformisanom sistemu, gde su pravila ista za sve i gde za njih postoje posledice, individualnost postaje još vidljivija.

Voli oficire kao likove.

Čak i kada su pogrešni, korumpirani ili moralno problematični, u njima postoji nešto što ga zanima: zakletva.

„To su najveća bratstva na svetu. I te zakletve znače, i ja volim da igram te ljude i pripada mi to.“

Počeo je od poručnika.

Onda su došli kapetani.

Majori.

Za pukovnika još čeka.

Mala uloga može da promeni veliki film

Ne beži ni od malih uloga.

Naprotiv.

Ako je reditelj veliki i film važan, Bandoviću nije problem da ima nekoliko scena.

U „Ocu“ je, recimo, pokušao da svom liku doda život koji nije bio vidljiv na prvi pogled. Predložio je da se njegovoj nemogućnosti da vidi decu doda još jedan sloj.

„Zamisli da ovaj ne može da dođe do svoje dece, a da ovaj 11 godina ide na veštačkoj oplodnji.“

Mala uloga, kaže, može da postane velika ako pomogne glavnom junaku da postane veći.

To je još jedna stvar koja ga razlikuje od glumca koji meri važnost po minutaži na ekranu.

Njega zanima šta uloga radi filmu.

Sa debitantima postaje razredni starešina

Posebno voli debitante.

Kod njih vidi „čistotu i naivnost“ koje se kasnije, sa iskustvom, izgube.

Pominje „Igle ispod praga“ Ivana Marinovića i „Garburu“ Josipa Žuvana.

Kada radi sa mladim ekipama, kaže, postaje gotovo kao razredni starešina na ekskurziji.

Gleda gde je ko, da li su svi stigli, šta se događa.

Ali upravo to voli.

Jer zna da je generacija koja dolazi neophodna.

I da nijedan veliki glumac ne postoji sam.

„Ja jesam vojnik, a poeta sam“

Na kraju razgovora dolazi pitanje koje je možda najteže za glumca koji je već igrao toliko različitih ljudi.

Šta još nije igrao?

Bandović ne mora dugo da razmišlja.

Postoji jedna velika uloga koju bi voleo da odigra.

Sirano.

„Jer ja jesam vojnik, a poeta sam. Ja sam i fajter i laver.“

U toj ulozi vidi gotovo sve što ga privlači kod glume.

Romantiku i borbu. Fizičnost i nežnost. Mač i ljubav. Čoveka koji može da se potuče, a zatim da se zaljubi. Ulogu za koju bi mu odgovaralo i fizičko pozorište, mačevanje, jahanje, ali i ona vrsta emotivne ranjivosti koju ne možeš da odigraš snagom.