„Mi smo društvo i ljudi i narod koji je sklon zaboravu”: Svetozar Cvetković o karijeri, kolegama i Niškom festivalu – Kultura

Ana Marija Rosi, rediteljka filma, prvi put se našla u ulozi voditeljke na Niškom filmskom festivalu. Kaže da joj je obično lakše da odgovara glumcima nego da im postavlja pitanja, ali ovog puta gost joj nije bilo teško da izabere: Cvetković je glumac sa kojim je radila film o njegovoj karijeri, čovek čiji profesionalni život obuhvata gotovo čitavu istoriju savremene jugoslovenske i srpske kinematografije.

U publici su, osim novinara i studenata, bile i glumice Maja Gardi­nov­ački i Tanja Bošković.

„Adut u kadru“ traje nešto više od 70 minuta, ali i taj format deluje gotovo neverovatno kratak kada treba obuhvatiti karijeru koja je počela još osamdesetih, u vremenu drugačije filmske produkcije, drugačijeg odnosa prema filmu i, pre svega, drugačijeg kulturnog prostora.

Rosi ga zato na početku pita kako se oseća kada svoju karijeru vidi sabijenu u sat i petnaest minuta.

Cvetković se prvo šali, a onda daje odgovor koji će odrediti čitav razgovor.

„Ne, to je sad dvostruki odgovor. Da li se okej osećam ovako, to je jedna stvar. Ali se dobro osećam posle tog filma zato što mislim da ima smisla to što smo napravili i ima smisla to kako si ti to generalno uobličila. To pokazuju i reakcije ovih ljudi koji su gledali taj film, koji traje toliko, 70 i nešto minuta, i kojima je to bilo zanimljivo.

Moram da priznam da je i meni prvi put kad sam gledao bilo zanimljivo, drugi put mi je bilo malo više zanimljivo, a juče mi je bilo najzanimljivije. Tako da treba da prestanem da gledam, jer to izaziva neko preterano i preoptimistično zadovoljstvo, s obzirom na sve te godine koje su prošle i na sve te stvari koje sam radio.“

A onda dodaje nešto mnogo važnije od sopstvenog zadovoljstva filmom. Kaže da je tek gledajući ga pred publikom shvatio da bi „Adut u kadru“ mogao da funkcioniše i za nekoga ko o njemu ne zna gotovo ništa.

„Ovih 75 minuta jeste nešto što sam juče prvi put osetio sa publikom, da ne bi bilo loše da neko XY to gleda, ko čak nema pojma ko sam ja. Mislim, zato što se uspostavi neka konekcija, uspostavi se neka veza i čovek počne da prati tu priču nekog lika koji nosi moje ime i prezime.“

Glumac koji je naučio da ne bira uloge

Jedna od zanimljivijih stvari u razgovoru jeste što se Cvetković ne osvrće na karijeru kao na niz uspeha. Govori i o pogrešnim odlukama, o sujeti, o ulogama koje je odbio, ali i o onima koje je prihvatio, a kasnije poželeo da nije.

Rosi ga pita šta se dešava kada glumac odbije ulogu i da li postoji nešto zbog čega mu je danas žao.

Cvetković ne voli glagol „odbiti“.

„Pre svega, to ‘odbiti’ je malo grub izraz. Ima stvari koje sam mislio da ne bi trebalo da radim, pa sam se posle pokajao jer su ispali jako dobri filmovi. I dalje nisam u tom statusu Džona Travolte ili Džeka Nikolsona ili ne znam koga, ko bi mogao da kaže: ‘Evo, to i to sam odbio, pa je taj i taj glumac napravio karijeru na tome.’ Dakle, to ne bih voleo da se zna i ne bih voleo da ikad preterano ulazim u to, ali sam shvatio to kao svoje greške. Shvatio sam da su te uloge koje nisam odigrao nešto što sam pogrešio.

I onda sam se tešio time da je ljudski grešiti, bez obzira na to što me je grizlo. Ali bilo je stvari koje su mi teže padale od nečega što sam odbio, a to je da prihvatim nešto što nije trebalo da prihvatim. I onda posle toga imam kajanje zbog toga što sam to uradio i uvek me je sramota kad vidim da će taj film da se prikaže na televiziji. Onda bežim iz kuće i ne želim da iko to ikada gleda.“

Ono što sledi možda je najzanimljivije priznanje o njegovim počecima.

Cvetković govori o vremenu kada je kao mlad glumac snimao tri ili četiri filma godišnje i kada je uspeh počeo da utiče i na njegov odnos prema ljudima sa kojima radi.

„Ja sam u tim prvim godinama, kad sam počeo da radim, snimao tri-četiri filma godišnje. Onda je to bila drugačija produkcija, drugačije tržište i sve. I onda ti sa tom iluzijom da ćeš ti sad tako celog života da snimaš tri-četiri filma godišnje malo izdigneš sebi na neki preterano visoki pijedestal, sa koga ti sa rediteljima koji imaju više iskustva, mnogo više iskustva od tebe, ili i da nemaju, svejedno, ti kreneš njima malo da soliš pamet.

Kreneš kao: ‘Taj scenario nije ovakav kakav bi ti zamišljao da bi trebalo da bude’, ili da je taj film već snimljen i da ne bi trebalo da se snima još jedan takav film. I onda normalno time uvrediš te ljude i oni ti za sva vremena okrenu leđa, s pravom.

To je kad si na tom nivou neke mladosti, na samom početku, i kreneš da nižeš nešto što drugi zovu uspehom, i kreneš da dobijaš neke nagrade, onda te to zavara. I onda to zavara i tvoj karakter, i zavara i nešto što bi te vodilo kroz taj put odabira uloga.

Dosta je vremena prošlo dok nisam shvatio da ne treba ja da biram uloge, nego treba da biraju uloge mene.“

Za njega je jedan od prvih trenutaka takve promene bio film „Vreme čuda“ Gorana Paskaljevića.

„Mislim da sam tu pustio da vidim kako će to da se odvija sa njim, kako će da se odvija sa Pekićem, kako će da se odvija sa Mirom Joković, i da smo tu nekako uplivali u nešto što sam i želeo i pristao, i nisam se dvoumio uopšte oko toga.“

„Upoznali su me kada sam imao 20 godina“

Kada se razgovor pomeri na njegove glumačke partnere i reditelje, postaje jasno koliko je Cvetkovićeva karijera vezana za jednu generaciju umetnika koja danas polako odlazi iz sećanja.

Makavejev, Živojin Pavlović, Goran Paskaljević, Stole Popov. Fabijan Šovagović, Milena Dravić, Bata Živojinović, Mira Furlan, Milena Zupančić i mnogi drugi.

„To je moja privilegija što sam ja upoznao te ljude i što su oni u godinama između moje 20. i 30. godine postali moji reditelji, a ja postao njihov glumac. To se retko dešava i mislim da sam zbilja privilegovan što je to tako. I to može da se nazove srećom, možda.

Možda sam ja u toj sreći verovatno u nečem učestvovao, ali to čime sam ja učestvovao nije talenat. Meni je moj asistent na studijama glume na trećoj godini rekao da sam ja jedva ušao na akademiju, da nisu tad primili dve klase, da me nikad ne bi primili.

I mislim, ti sagledaš nešto što može da bude tvoj talenat eventualno, ali sagledaš neki napor koji moraš da uložiš da bi taj talenat eventualno razvio. E sad, to šta sam ja bio spreman da uradim za sve te ljude, to je plus-minus neograničeno.

Ako treba da se penjem na spomenik od 19 metara, koji je najviši Lenjinov spomenik na svetu kod Maka, ja ću to da uradim. Ja ću da sedim ceo dan na tom spomeniku ako treba i ako postoji razlog zbog koga to radim. Tako da, ako treba kod Žike odigrati jedan kadar, jedan kadar kao i ceo igrani film.“

Ta spremnost da se veruje reditelju možda je i najvažnija osobina koju Cvetković prepoznaje u sopstvenoj karijeri. On ne govori o sebi kao o glumcu koji je imao kontrolu nad svim što mu se događalo, već kao o nekome ko je bio spreman da uđe u nepoznato.

Zato posebno pamti Stole­ta Popova i njegovo insistiranje da se film snima hronološki.

„On snima film od prve scene. To da li taj objekat njemu treba u sedmoj sceni, nema veze, vratićemo se u taj objekat kad budemo snimali sedmu scenu. To da li nam treba zima i sneg da pada, sedimo i čekamo da dođe zima i da sneg pada.

Mi smo ‘Srećnu novu’ snimali oko devet meseci. U rasponu od devet meseci. Ali je sve to ispalo tako kako je.“

„Mi smo narod koji je sklon zaboravu“

Cvetković se posebno zaustavlja na pitanju generacija koje dolaze i njihovom odnosu prema ljudima koji su stvarali film pre njih.

„Meni je danas strašno krivo što kod tih reditelja postoje filmovi koje mlađe generacije ljudi koji se bave tim poslom ne znaju da postoje. Kojima ni profesori ne otvaraju mogućnost da to postoji.

To sam radio skoro nešto na našoj akademiji, neki razgovor sam imao sa klasom koja studira kameru, gde sam ja pričao priču o Tomislavu Pinteru. Oni su pitali: ‘Ko je to?’

Znači, prosto, mi moramo da shvatimo, i generacije ljudi koji dolaze moraju da shvate, da ništa ne počinje od nas i ništa ne počinje od njih. Da je sve počelo mnogo ranije i da to što je ranije počelo i što je ranije napravilo rezultat i neki umetnički kvalitet, to ostaje zauvek.“

Na Niškom festivalu to pitanje ima dodatnu težinu. Ovo je bio i festival generacija o kojima govori. Mnogi od njih ovde su dobijali nagrade.

Cvetković podseća na Milenu Zupančić, koja je osvojila šest Sterijinih nagrada, kao i pet nagrada Carica Teodora i jednu Grand Prix Ćele Kule.

„To se tako lako zaboravlja. Mi smo društvo i ljudi i narod koji je sklon zaboravu, ali i tom zaboravu velikih ljudi, značajnih ljudi, od glumaca koji su, kao što si sama napomenula, Fabijan Šovagović, recimo, pa do Mire Furlan.

To su neka iskustva koja ne može niko da ti zameni. I svako od ovih imena koje si pomenula bi zahtevalo jednu priču koja je više od pola sata za svakog od tih ljudi.“

A onda izgovara rečenicu koja zvuči kao sažetak čitave njegove generacije:

„Film ima privilegiju što je trag večnosti. Pozorište je umetnost zaborava, a film je trajanje.“

„Rad na filmu je stvaranje jednog imaginarnog života“

Cvetković na snimanje ne gleda kao na posao koji se završi kada se poslednji put ugasi kamera. Za njega je svaki film privremeni život.

„Rad na snimanju jednog filma je stvaranje jednog imaginarnog života. U toku tih mesec i po dana koje radiš, napravi se jedan život sa tim ljudima sa kojima radiš, koji je na jednom mikro planu i koji nema veze sa tvojim stvarnim životom.

I upravo u tim imaginarnim životima je jedna lepota koja se više nikad neće ponoviti u okviru takve ekipe, a koja će za tobom i za tim vremenom ostaviti jedan veliki trag na duši i jednu bol u srcu što se to snimanje, kakvo god bilo, teško ili lako, završava.

Zato što životi tih ljudi, svih koji te okružuju, odlaze na jednu stranu, a ti odlaziš na drugu stranu.“

Tu govori i o nečemu što se u filmovima retko vidi: o ljubavima, prijateljstvima i bliskostima koje nastaju na setu i koje pripadaju tom jednom, imaginarnom životu.

„U tim poslovima, u tim snimanjima se rađaju neke ljubavi koje su nerealne, koje ne mogu da opstanu posle toga, koje ne mogu da postoje, bez obzira što su zaista ljubavi. I ti iz tih ljubavi takođe teško izlaziš na kraj sa time, jer ako pokušaš da te odnose i te ljubavi sačuvaš za neki svoj realni život koji živiš, to se obično završava nekim krahom i nekom velikom boli.

I to te prati stalno, taj neki imaginarni život.“

Glumica i glumac nisu u istoj poziciji

Jedan deo razgovora koji nije ušao u dokumentarni film Rosi ipak otvara u Nišu. Reč je o Cvetkovićevom odnosu prema glumicama sa kojima je radio.

On insistira da glumački posao glumca i glumački posao glumice ne posmatra kao istu stvar.

„Ja smatram glumački posao glumca i glumački posao glumice, ja to posmatram kao dva potpuno odvojena zanimanja. To jedno s drugim nema nikakve veze.

Mislim, talenat postoji, rad postoji, ali posao glumice je jedan posao dostojan velikog ljudskog poštovanja, jer se on definitivno potpuno razlikuje, pre svega u životu i u odricanju od nečega što bismo mogli da nazovemo normalnim životom.

Glumica treba da uloži mnogo više od samo talenta i rada u to što radi i što je glumački posao u odnosu na glumca. Glumac godinama, svojim godinama u javnosti, toj filmskoj, on dobija, a glumica, nažalost, iako ne dobija, ona nešto gubi. I to što gubi, to strašno boli. I onda sa tom boli mora da se bori.

I to je jako komplikovan život. Da ne govorimo o porodici, o tome šta žena kao glumica mora sve da proživi da bi dozvolila sebi da napravi neku porodicu i da ta porodica, sa njenim vraćanjem u posao, koji obično traje od nekoliko meseci do godinu dana, šta sve treba da uloži da bi se u taj posao vratila.“

Na pitanje da li je pokušavao da zaštiti svoje partnerke, odgovara jednostavno:

„Pa ja sam se trudio ne da ih zaštitim, nego da se ponašam fer. To je jedino.“

A onda objašnjava da je upravo to za njega bilo pitanje profesionalnog dostojanstva.

„Imao sam pred sobom dosta primera gde se ljudi iz produkcije, iza kamere, na kraju krajeva i ispred kamere, prosto ne ponašaju dostojanstveno prema svojim partnerkama. I to je mene bolelo ne toliko kao njih, izvesno, ali me je bar bolelo toliko da sam mogao da načinim taj napor da budem fer.

I ja sam stvarno, ako već pominjemo sve te reditelje, bio i počastvovan i privilegovan da sam igrao sa nekim velikim glumicama našim, koje su i dalje tu, koje i dalje rade i koje, bez obzira na prolaznost vremena, i dalje uspevaju da pronađu balans između nečega što je njihova umetnost i njihov lični intimni život koji moraju nekako da sačuvaju za sebe. I ja imam veliko poštovanje i prema ženama, a pogotovo prema glumicama.“

Jezik menja glumca

Cvetković je tokom karijere igrao na različitim jezicima. Slovenački ga je učio Ratko Polić, francuski je delom poneo još iz detinjstva, nemački mu je bio potreban za jednu od uloga, a igrao je i na engleskom, makedonskom, ruskom i albanskom.

Za njega je jezik mnogo više od sredstva komunikacije.

„Drugi jezik menja tebe. Jezik je glumačko sredstvo.

Kad igraš Hamleta na srpskom ili engleskom, to su dve različite uloge. Kad igraš neku ulogu na srpskom pa te neko nasinhronizuje, to se odmah vidi. I to nisi ti.“

Promena jezika za njega je i promena unutrašnjeg prostora glumca.

„Voleo sam to da menjam jezike i to me činilo sretnim. Da mogu da promenim sebi u glavi to.“

„Najznačajnija mi je poslednja uloga“

Kada ga Rosi pita koja mu je najznačajnija filmska uloga, Cvetković ne bira jednu od poznatih uloga iz svoje prošlosti.

„Ako bi me pitala šta je najznačajnije što sam napravio na filmu, to je poslednji film koji sam uradio. To je meni sad najznačajnije i verovatno će sledeći da bude najznačajniji.“

Poslednji film je „Ostrvo na dnu“ Miše Radivojevića.

Ali kada ga Rosi pita za prelomni trenutak, odgovor je „Srećna nova“.

„To je prelomni trenutak. Ja sam tu pokušao da prelomim mnoge stvari za koje nisam mogao da budem potpuno siguran da li ja to mogu ili ne mogu. I nakon toga sam drugačije gledao na sve stvari koje sam i radio i koje ću da radim nakon toga.

Recimo, imao sam takođe prelomni trenutak u pozorištu. To je bila neka predstava koju smo radili u Ateljeu koja se zvala ‘Metastabilni gral’, koju je režirao Paolo Mađeli. Znači, u tom trenutku se to pozorište promenilo. Ja sam bio klinac, imao sam 25-26 godina, ali tu se nešto prelomi i to onda postane strašno značajna tačka.“

Uloge još nisu završene

Možda najlepši paradoks razgovora jeste to što se na kraju ne govori o prošlosti, već o budućnosti.

Goran Marković, u filmu, kaže da je Cvetković glumac koga najveće uloge tek čekaju.

Cvetković mu se javio nakon projekcije.

„On mi je rekao: ‘Ja to stvarno tako mislim.’ I šta sad ja mogu na to da mu kažem, osim da osetim neku vrstu strahopoštovanja, poštovanja zato što je on u pitanju i zato što mi je dozvolio da produciram dva njegova filma i da igram u još dva s jedne strane, a sa druge strane imam strah od toga da ne ispunim njegovo proročanstvo.“

A onda, gotovo usput, pronalazi mogući odgovor.

„Vrlo brzo sam napravio shortcut prema ovom filmu koji niko nije video i prema te dve jako velike scene u kojima igramo Miša Obradović i ja, i onda sam rekao: ‘Dobro, možda je to što je Goran mislio. Možda i sad ću ja da zovem da dođe da gleda i da kaže da li je to možda to bolje ili ne, ako ne najbolje, što sam u stanju da uradim.’

 

„U ovoj profesiji moraš da se igraš“

Pred sam kraj razgovora Rosi ga pita da li je sa godinama stekao ono što Marković naziva ironijskim odnosom prema sebi. Da li je naučio da sebe ne shvata previše ozbiljno.

Cvetković odgovara kao da se vraća na početak svega — na igru.

„Pa mislim, ti moraš da se igraš u ovom poslu. A igra je privilegija nekoga ko je dete. Svako dete voli da se igra i to koliko u sebi sačuvaš te želje za igrom, za igrom sa sobom, za igrom sa partnerom, za predstavljanjem nečega što nisi ti, ovako kako sad sedimo i pričamo, nego si ti, ali si neko drugi i ti imaš to u sebi, onda to dozvoljava taj neki neformalni odnos samog sa sobom, čak i kad su u pitanju ozbiljne stvari.

Ti voliš malo da ih izvrneš na neki drugi način i imaš dobru dozu satisfakcije u tome da tim drugim načinom promeniš sliku koju javnost ima o tebi ili upravo taj reditelj ima o tebi i pomeriš granicu sa nečega što je on očekivao na granicu nečega što ni ti nisi očekivao.“

Za Cvetkovića je upravo u tome i suština odnosa između glumca i reditelja. Ne u slepom izvršavanju zahteva, već u poverenju koje omogućava da oboje otkriju nešto što nisu unapred planirali.

„Makavejev je reditelj koji je od sebe najmanje očekivao, a najviše očekivao od tebe kao glumca — šta to možeš da mu pružiš što bi njega izazvalo da sad on smišlja druge stvari. I što bi njega izazvalo da piše scenario za vreme snimanja i da ga završi tek kad završi film.

Znači, ti moraš da pristaneš na to ako hoćeš na taj način da se baviš.“

I zato, kada ga na kraju pitaju šta ga i danas navodi da prihvati neki posao — tekst, reditelj, partner, uslovi ili novac — Cvetković ne govori ni o jednom od tih elemenata.

Govori o ljudima.

„Meni je glavni razlog kad me neko zove za neki posao, ja obično, to je prvo pitanje koje pitam pre nego što pročitam scenario: ko su ljudi koje gledam u oči.

Znači, u svakom slučaju, ti partneri su nešto što je presudno u odluci o nečemu, da li nešto radiš ili ne. Mislim, tu se ne radi o tome da li sam ja zadovoljan, što ja imam da budem zadovoljan sa partnerom, nego tu se radi prosto o tome koga gledam u oči.

I ako su u pitanju glumci koji su generacijski bliži meni ili su neka druga srednja generacija sa kojima imam neko iskustvo u tome, onda tu presuđuje taj pogled i to da znam koliko mogu da dobijem nazad i koliko ja mogu da vratim tom partneru ili partnerki.

I mislim da je to meni najbitnije u svim ovim godinama u kojima sam prošao.“

Posle svega što je tokom razgovora rekao o filmovima koji ostaju, ljudima koji odlaze, ulogama koje su pogrešno prihvaćene, onima koje nisu odigrane, generacijama koje zaboravljaju i generacijama koje tek dolaze, možda je upravo taj poslednji odgovor najprecizniji portret Svetozara Cvetkovića.

Ne govori o tome šta je osvojio. Govori o tome koga je gledao u oči.