Gordon Braun: Tiha većina svetske populacije žudi za povratkom u dane međunarodne saradnje – i neće zauvek ćutati – Svet

Sjedinjene Države su predvodile ovo najnovije „ispražnjenje“ svetskih multilateralnih institucija, objavivši u januaru 2026. da će prestati da učestvuju i finansiraju 31 entitet UN, uključujući Savet UN za ljudska prava, i 35 tela van UN. Pod predsednikom Donaldom Trampom, SAD su se povukle iz Svetske zdravstvene organizacije i Organizacije UN za obrazovanje, nauku i kulturu. I Amerika ne deluje sama: Argentina je zvanično napustila SZO, a povlačenje Nikaragve iz UNESKO-a stupiće na snagu ovog decembra.

Od 195 zemalja sveta, samo 125 su trenutno države potpisnice Rimskog statuta Međunarodnog krivičnog suda, a Niger, Burkina Faso i Mali su sledili Burundi i Filipine (glavne nuklearne sile – SAD, Kina i Rusija – nisu potpisnice). Nijedna zemlja ne može napustiti Međunarodni sud pravde, sudski organ UN, a da ne napusti same UN, ali četiri od pet stalnih članica Saveta bezbednosti – SAD, Rusija, Kina i Francuska – nisu prihvatile fakultativnu klauzulu kojom se priznaje nadležnost MSP-a kao obavezna. Samo 75 zemalja je to učinilo. Nije iznenađujuće da se kršenja ljudskih prava i zločini protiv čovečnosti mogu vršiti nekažnjeno.

Ovo nisu jedini načini na koje je multilateralni poredak oslabljen. Poremećaji iznutra mogu biti jednako štetni kao i prebeg. Odbijanje kolegijalnosti uvek je činilo dogovor među stalnim članicama Saveta bezbednosti UN gotovo nemogućim o važnim pitanjima. Ali sada, osnivanje rivalskih organizacija, poput Trampovog „Odbora za mir“ koji se plaća, i nedostatak pune saradnje mnogih drugih zemalja članica ozbiljno su potkopali mirovne moći UN.

Kao rezultat toga, međunarodna vladavina prava, postepeno izgrađena od Deklaracije iz Sankt Peterburga iz 1868. godine, koja je prvi put pokušala da reguliše vođenje rata, brzo gubi kredibilitet. U današnjih 65 sukoba zasnovanih na državama, uključujući osam međunarodnih ratova, razlika između boraca i neboraca postaje sve zamagljenija. Škole i bolnice su više puta ugrožene ili čak meta napada, ignorišući više od jednog veka staru zaštitu koju pruža Haška konvencija iz 1907. godine. Uprkos svim ugovorima osmišljenim da ih zaštite, deca koja žive u zonama sukoba su više nego ikad ugrožena.

Neki veruju da kraj američke hegemonije i postojeći institucionalni zastoj znače da je multilateralizam nužno na izumiranju. Ali dok uspon Kine potvrđuje pomak ka multipolarnosti, sa višestrukim centrima odlučivanja, multilateralizam ostaje održiva opcija. U stvari, s obzirom na potrebu za obezbeđivanjem globalnih javnih dobara poput klimatskih akcija i javnog zdravlja od kojih svi zavisimo, svi će patiti ako zemlje ne mogu da pronađu bolje načine saradnje, bilo kroz regionalne ili druge aranžmane, kako bi postigle dogovorene i specifične ciljeve.

Ali, veće pitanje pokrenuo je kanadski premijer Mark Karni u svom značajnom govoru u Davosu prošlog januara, i finski predsednik Aleksandar Stub u svojoj nedavnoj knjizi „Trougao moći“. Da li druge sile mogu pronaći osnovu u Povelji UN za ispunjavanje dogovorenih globalnih ciljeva čak i dok Amerika, Rusija i Kina pribegavaju jednostranim akcijama? Ovde je prvi korak da zemlje pokažu da mogu da sarađuju na konkretnim politikama bez saglasnosti supersila i da prevaziđu sve neprijateljskije međunarodno okruženje.

Srećom, oni već napreduju. Čak i dok je Amerika stajala po strani, 124 zemlje na Svetskoj zdravstvenoj skupštini glasale su za usvajanje Sporazuma o pandemiji SZO (samo 11 zemalja je bilo uzdržano), što je veliko dostignuće za javno zdravlje. Više od 100 malih i srednjih zemalja podržava predloženi sporazum UN o sprečavanju i kažnjavanju zločina protiv čovečnosti. Vanuatu, mala ostrvska država, nedavno je predvodila koaliciju koja je narasla na 132 zemlje u obezbeđivanju savetodavnog mišljenja MSP-a u kojem se proglašava da je neaktivnost u vezi sa klimatskim promenama kršenje međunarodnog prava.

Iako nije postignut nikakav napredak u vezi sa predloženim sporazumom koji reguliše plastiku, razmotrite uspeh Sporazuma UN o otvorenom moru. Uprkos podršci samo jedne supersile (Kine), sporazum je stupio na snagu, a Sijera Leone i Maroko su među liderima koji su ga prošle godine prešli prag ratifikacije (u vreme pisanja ovog teksta, ratifikovalo ga je 93 zemlje). Slično tome, Ljubljansko-haška konvencija kojom se garantuje međusobna pravna pomoć u slučajevima ekstradicije, inicijativa koju su predvodile Argentina, Belgija, Mongolija, Holandija, Senegal i Slovenija, imala je podršku 80 zemalja.

Naravno, istina je da je postignut mali napredak u izgradnji nuklearnog oružja i blokiranju nuklearne proliferacije. Nekoliko zemalja je govorilo o razvoju ili postavljanju takvog oružja na svom tlu. I uprkos mnogim naporima, nije postignut dovoljan napredak u regulisanju sajber tehnologija i veštačke inteligencije, oba područja u kojima su Amerika i Kina dominantne.

Ali bilo je i drugih uspeha. Alternativni arbitražni sistem za rešavanje trgovinskih sporova do sada ima 34 strane. EU i Sveobuhvatni i progresivni sporazum o transpacifičkom partnerstvu razmatraju mogućnost strukturiranijeg odnosa, koji bi, ako bi im se Indija pridružila, mogao stvoriti najveći trgovinski blok ikada viđen. U direktnom prkosu Rusiji, Savet Evrope je predvodio 36 zemalja i Evropsku uniju u izražavanju namere da podrže specijalni tribunal koji istražuje ruski zločin agresije protiv Ukrajine.

Mnogo više se može postići. One zemlje koje nisu ni supersile ni njihovi sateliti kontrolišu otprilike tri četvrtine glasova u Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, predstavljaju ogromnu većinu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i SZO i zauzimaju dva od pet stalnih mesta u Savetu bezbednosti UN, kao i dvanaest od ukupno petnaest.

Još više razloga za optimizam nudi velika promena u globalnom javnom mnjenju. Širenje ratova i sukoba nije gurnulo građane u besmisleni šovinizam; naprotiv, sve veća većina prepoznaje vrednost prekogranične saradnje. U globalnom istraživanju iz 2025. godine koje je naručila Rokfelerova fondacija, 55 odsto ispitanika u 34 zemlje podržalo je međunarodnu saradnju u rešavanju globalnih izazova, „čak i ako to znači kompromis u pogledu nekih nacionalnih interesa“. To uključuje jasnu većinu ljudi anketiranih u SAD, što pokazuje da je agenda njihovog predsednika „Amerika na prvom mestu“ sada stav manjine.

Uprkos prisilnom pristupu diplomatiji aktuelne američke administracije, Amerikanci mogu biti uvereni da je jednostrano delovanje u multipolarnom svetu kratkovido i da ubeđivanje i saradnja bolje služe interesima SAD. Ali za sada, napredak će zavisiti od koordinisanog pritiska rukovodstva istomišljenika. Do sada tiha većina svetske populacije žudi za povratkom u dane multilateralnog angažovanja i međunarodne saradnje. A dokazi ukazuju na to da neće zauvek ćutati. Naši lideri moraju da ih slede i prepoznaju da je ovo jedini održivi put napred.

Autor je bivši premijer Ujedinjenog Kraljevstva, ambasador Svetske zdravstvene organizacije za finansiranje globalnog zdravstva i autor nedavno objavljene knjige „Budućnost počinje sa nama“ (Simon & Schuster UK, septembar 2026).

Autorska prava: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org