„Karmadona“ u Nišu: Aleksandar Radivojević, Jelena Đokić i Miloš Timotijević o strahu, nasilju i potrebi za borbom – Kultura

Reditelj Aleksandar Radivojević i glumci Jelena Đokić i Miloš Timotijević govorili su na Niškom filmskom festivalu o nastanku filma, njegovom žanru, glumačkim izazovima, ali i o temama koje „Karmadona“ otvara kada brutalnost postane način da se govori o strahu, društvu i potrebi za suprotstavljanjem.

Za Radivojevića je reakcija niške publike bila posebno značajna. Ne samo zbog broja gledalaca, već zbog razgovora koji je usledio nakon projekcije.

„Fantastični su utisci, zaista. Videti tako brojnu publiku koja je toliko disciplinovana da odgleda film do kraja i koja je zaista iskomunicirala sa filmom, tako da imamo posle jednu vrstu diskusije sa publikom koja individualno zaista ima sjajne stvari da kaže o filmu. Mislim da su očigledno željni filma u ovoj sredini. To ne može da se kaže u većini slučajeva za Beograd.“

Dodo je da je publika bila raznolika i da se nije moglo govoriti o jednoj vrsti gledalaca koji su došli zbog žanra.

„Nije bila žanrovski određena publika, nego je baš narod došao da gleda film. Onda su bili tu od onih potpuno šokiranih do onih koji su se nekako prepoznali i u današnjici i u onome što živi njihove živote. Bilo je mnogo srčano.“

Petnaest godina do prvog filma

„Karmadona“ je ujedno i prvi rediteljski film Aleksandra Radivojevića, iako ideja da se bavi režijom kod njega postoji mnogo duže.

„Moja ideja je uvek bila da u jednom momentu počnem da se bavim režijom. Hteo sam, naravno, ranije, ali nije bilo prilike za to. U ovom poslu to nikad nije pitanje lične odluke koliko je pitanje okolnosti.“

Za njega problem nije samo snimiti film, već doći do mogućnosti da se film uopšte napravi.

„Nije teško snimiti film. To je najlepši posao na svetu. Teško je dobiti finansije, finansirati film. Doći do prilike da snimate film je komplikovana stvar.“

Scenario za „Karmadonu“ nastajao je godinama. Radivojević ga je opisao kao svoj najličniji scenario, a od prve verzije do realizacije prošlo je oko 15 godina. Presudan trenutak dogodio se kada je dobio producenta i finansijera koji mu je omogućio da film napravi bez odustajanja od prvobitne zamisli.

„Desila se zaista fantastična ‘perfect storm of events’, što bi se reklo, da imam jednog fantastičnog finansijera i producenta, Predraga Bucu Popovića, koji mi je dao svu slobodu i mogućnost da zaista napravim film kako sam ga uvek zamišljao.“

Glumci koje je zamišljao dok je pisao

Radivojević je „Karmadonu“ zamislio kao izrazito glumački film, a izbor glumaca bio je deo njegove početne vizije.

„Mislim da je ovo jedan izrazito glumački film, suštinski. Tu je Jelena i prateći bend od zaista fantastičnih glumaca sa kojima sam uvek hteo da radim. Bukvalno sam zamišljao svakog praktično glumca koji se pojavljuje u filmu.“

Jedan od njegovih ciljeva bio je i da poznatim glumcima pruži priliku da izađu iz uobičajenog tipa uloga koje dobijaju.

„Bila je jako zabavna varijanta da vidimo neke od naših glumaca da rade neke stvari koje nismo imali prilike da vidimo da rade. Da se tu proširi dijapazon delovanja, jer mislim da zaista imamo fantastične glumce koji nisu u prilici da pokažu ni 50 odsto svojih mogućnosti zbog uloga koje dobijaju.“

Za Jelenu Đokić upravo je taj rizik bio razlog da prihvati projekat.

„Meni je sve nekako bilo rizik. Ali negde mislim da nas umetnike upravo taj rizik deli od zanatlija. Kada ne ideš na sigurno i kada svaki sledeći projekat te pomeri iz zone komfora, a ovde ništa nije bilo u mojoj zoni komfora.“

Posebno joj je bilo zanimljivo što je lik za nju napisan mnogo ranije, kada je imala 35 godina, dok ga je na kraju igrala gotovo 15 godina kasnije.

„To jeste privilegija, naravno, kada scenarista i reditelj poželi da te opiše da ti to radiš. Ali to je bilo pre 15 godina, kada ja sa mojih 35 tada mogu da se zamislim kao izabrana trudnica koja će spasiti svet. Nadomak 50 već je čudno, ali nekako je uspelo i dobilo možda još dodatno na težini. Hvata se zadnji voz. Stigli smo do kraja, moramo nešto raditi što pre.“

Miloš Timotijević je odluku da prihvati ulogu doneo gotovo odmah nakon čitanja scenarija.

„Kada mi je Aca poslao scenario, kada sam ga pročitao, bio sam u fazonu: ‘Pa, je l’, on mi nikad niko nije ponudio.’ Pod dva: ‘Vau.’ Pod tri: ‘Hvala ti, Aco.’“

Ono što je usledilo na snimanju za njega je bilo podjednako važno.

„Nikad se u životu više nisam zabavljao na jednom snimanju nego na ovom snimanju. Meni je to bilo baš zabavno. Nikad zabavnije.“

Brutalnost kao deo žanra

„Karmadona“ se često opisuje kroz horor elemente i brutalnost, ali njeni autori je vide kao znatno složeniju žanrovsku celinu.

Jelena Đokić smatra da film pre svega funkcioniše kao crna komedija sa elementima drugih žanrova.

„Nas stalno prikazuju i predstavljaju kao horor fantastiku, a ja stvarno mislim da je ovo brutalna komedija. I onda nekako ta brutalnost treba da se zasluži. Ako budemo smešni, onda je okej, onda malo idemo na Tarantina i onda je to neki žanr i okvir na koji ja mogu da pristanem. Samo nasilje radi nasilja me ne zanima.“

Za glumicu je upravo odnos prema brutalnosti bio jedan od važnijih izazova tokom rada.

„Odlazilo je, naravno, u razna otkrića, što fizička, što psihička, same sebe. Teško je bilo, mislim, da se ne lažemo, ali najveće zadovoljstvo je u korisnom radu. Valjda smo uspeli.“

Timotijević je posebno govorio o tehnički zahtevnom monologu koji ima u završnici filma. Jedan deo njegovog govora naknadno je ubrzan u montaži kako bi se postigao efekat koji je reditelj želeo.

„Meni je bilo najteže da taj tekst koji sam imao u tom poslednjem monologu toliko dobro sažvaćem da deluje kao da ne izlazi iz mene.“

Radivojević je, kako kaže Timotijević, u montaži napravio malu tehničku intervenciju koja je dodatno naglasila neprirodnost tog trenutka.

„To je nešto što prosto ja kao glumac nisam mogao da donesem, ali hvala Bogu, tehnologija je već otišla toliko daleko da su oni to malo postavili savršeno. Dobilo je tu neprirodnost koju je trebalo da ima.“

Film o strahu, ali ne i film bez nade

Kada je reč o optimizmu, njihovi odgovori nisu bili isti. Radivojević „Karmadonu“ vidi kao izrazito optimističan film, iako do tog optimizma vodi kroz nasilje i konfrontaciju.

„Mislim da je ovo izrazito optimističan film.“

Njegova interpretacija završnice polazi od ideje da put kojim film vodi svoje junake nije blag, ali da njegov ishod ipak može biti pozitivan.

„Put koji ovaj film nalaže možda nije baš popularna ideja, ali zapravo, jedan put popločan paklom dovodi do raja, ako hoćemo da kažemo.“

Radivojević pritom insistira na razlici između nasilja koje postoji samo zbog šoka i nasilja koje ima dramaturšku funkciju.

„Ni ja nisam ljubitelj filmova koji su nasilje radi nasilja. Volim kad je nasilje radi nečeg drugog. Uvek je nasilje neka vrsta katarzičnog oružja da na kraju dođe do izvesnih rezultata.“

Za njega „Karmadona“ nije samo horor i nije zamišljena kao film koji treba da uplaši domaću publiku.

„Naša publika je previše uplašena zbog ‘Srpskog filma’ u odnosu na ovaj film. Ovo apsolutno nije ista vrsta, nije isti pristup žanru.“

Jelena Đokić film određuje kao crnu komediju, brutalnu satiru i melodramu, dok su horor elementi samo jedan njegov sloj.

„Ovaj film je prvenstveno crna komedija, brutalna satira, melodrama. To je u stvari neki žanr. Ima horor elemente, ima te elemente koji se onda uvek marketinški izlažu u prvi plan. I onda se naša publika uplaši.“

Radivojević smatra da je upravo sada trenutak u kojem „Karmadona“ može posebno direktno da komunicira sa domaćom publikom.

„Ovo je film koji je prvenstveno pravljen za našu publiku, da komunicira sa našom publikom, i naročito u ovom istorijskom momentu. Užasno je da rezonuje sa trenutnom situacijom na jedan vrlo direktan način.“

„Ne plašiti se konfrontacije“

U središtu filma, prema Radivojevićevim rečima, nije nasilje već strah koji prethodi njemu.

„Glavna ideja koju bi gledalac trebalo da izvuče jeste da se ne plaši konfrontacije.“

On govori o građanskom sloju društva koji je, kako kaže, navikao da probleme drži izvan sopstvenog života sve dok oni ne postanu neizbežni.

„Naš ceo građanski sloj živi u jednom učtivom balonu u kome je zatvoren i plaši se konfrontacije sa stvarima od kojih ne može da živi. Iz tog straha nastaje agonija u kojoj živimo.“

Film zato zamišlja drugačiji scenario.

„Film negde pravi tu vrstu fantazije šta bi bilo kada bi tako fini ljudi krenuli da se konfrontiraju sa stvarima sa kojima imaju problem. I onda bismo možda došli do nekog ishodišta koje je pozitivno, iako je put do njega krvav.“

Jelena Đokić tu ideju povezuje sa ličnim i društvenim strahovima koje nosi njen lik.

„Sve je to zapravo u jednoj opštoj melodrami. Negde sam mogla da se poistovetim, pronađem sve razloge, jer to su svi neki strahovi kroz koje svaka majka danas prolazi. Gde rađa dete, da li će biti dovoljno ili šta god da treba oko toga.“

Za nju se odgovor na pitanje o optimizmu nalazi u samoj završnoj misli filma.

„Kažu da je majka bog u očima deteta, ali zapravo je dete bog u očima majke. Negde mislim da je to odgovor na tvoje pitanje, upravo da će ta deca prosvetliti ovaj mrak.“

Timotijević je, međutim, mnogo direktniji. Za njega optimizam više nije prava reč.

„Ne pronalazim optimizam. Ja, bar ja, uprkos pesimizmu pronalazim snagu za borbu.“

Ta razlika u njihovim odgovorima možda najbolje opisuje prostor u kojem „Karmadona“ želi da ostane. Film ne nudi jednostavnu utehu, već pitanje šta čovek radi kada strah više nije dovoljan razlog da ostane pasivan.

„Bez borbe nema smisla. Ako se ne borimo, nema smisla. Tu pronalazimo taj motiv za borbu. Da se ustane ujutru i da se ide dalje.“

Timotijević smatra da upravo inertnost predstavlja jedan od najvećih problema.

„Nema tu optimizma. Davno nema optimizma. Pa nismo naivni. Živimo ovde već 50, 30 godina. To je negde, uprkos pesimizmu, znači mora se pronaći snaga, zato što je i cilj da nas ubiju u pojam i da mi ništa ne radimo, da budemo inertni.“

Zato se vraća na Radivojevićevu ideju konfrontacije.

„Baš upravo ovo o čemu je Aca pričao, ta konfrontacija je jako bitna. Da se pokaže da ima nešto protiv.“

Film koji putuje dalje

Iako je „Karmadona“ prvenstveno zamišljena kao film za domaću publiku, njena festivalska priča već je međunarodna. Radivojević navodi da je film do sada bio na oko 20 festivala, a očekuju ga i nove festivalske projekcije, kao i distribucija u više zemalja.

„Film još uvek ima svoj festivalski ram. Već sam bio na 20 festivala. Biće sad još tri, četiri, pet, ne znam. Ići će film uskoro, imaće američku distribuciju, japansku, francusku, nemačku.“

Reakcije inostrane publike pokazale su mu da film može da komunicira i izvan prostora za koji je prvenstveno napravljen.

„Mislim da film apsolutno komunicira sa svetskom publikom, u smislu istorijskog trenutka u kom se nalazimo. Prilično je svet negde na sličnoj liniji. Svugde se dešava.“

Ipak, Radivojević smatra da postoji jedan paradoks. Iako je film napravljen tako da direktno govori domaćem gledaocu, reakcije iz inostranstva često su neposrednije.

„Uvek se ispostavi da strana publika komunicira bolje. Ali ovaj film je specifično pravljen da bude upućen našoj publici.“

Razlog za to vidi u samom kontekstu priče i mentalitetu koji film koristi kao polazište.

„Mentalitetski bolje komunicira sa našom publikom nego sa stranom. Ali očigledno mnogo smo bliži. Zapravo, svet je postao, ceo svet je postao Srbija na jedan interesantan način.“

Za domaću publiku, međutim, ostaje pitanje koliko je uopšte imala priliku da film vidi.

Radivojević smatra da problem nije samo u interesovanju gledalaca, već i u tome što film nije dovoljno snažno plasiran domaćoj publici.

„Ovde su i distributeri odustali od plasmana filma domaćoj publici. Tako da nije naša publika, nema dovoljno prilike da reaguje, jer neki ljudi ne rade svoj posao.“

Niška projekcija pokazala je drugačiju sliku. Sala je bila puna, publika je ostala do kraja, a nakon filma usledila je diskusija. Za ekipu „Karmadone“, upravo taj susret predstavljao je nastavak onoga što je film pokušao da pokrene na platnu.