“Senka AfD-a nadvila se nad nemačkom demokratijom”: Džon Kampfner za Gardijan o usponu krajnje desnice – Svet

O jednom će opširno izveštavati mediji – mračan je i preteći. Drugi će proći nezapaženo, osim mene i moje uže porodice, a trebalo je da mi donese radost, piše Kampfner. Sada je to osećanje pomešano sa zbunjenošću.

Očekuje se da će 6. septembra birači u maloj istočnoj pokrajini Saksoniji-Anhaltu ubedljivo podržati stranku Alternativa za Nemačku (AfD). Ako se rezultati budu odvijali na određeni način, nemačka krajnje desničarska stranka mogla bi prvi put od perioda nacista da preuzme vlast.

Moguće je da AfD ipak ostane tik ispod potrebnog rezultata. To će zavisiti od toga da li će dovoljan broj centrističkih stranaka preći izborni prag od pet odsto i ući u parlament. Ako se to dogodi, glavne stranke od desnog do levog centra mogle bi da sastave nezgrapnu koaliciju.

Kampfner piše da će dva dana nakon izbora proslaviti petu godišnjicu svog nemačkog državljanstva.

Sećam se ponosa koji sam osećao tog dana 2021. godine. Za većinu Britanaca koji su tada očajnički pokušavali da dođu do pasoša neke zemlje Evropske unije, to je značilo ponovno sticanje prava na slobodno kretanje. Za mene je i to bilo važno, ali tada, kao i sada, državljanstvo je imalo i snažnu emotivnu dimenziju.

Pošto mi je otac bio Jevrejin i nemačkog govornog područja, oduvek sam osećao da imam neki nedovršen račun sa Nemačkom.

Kao mladi dopisnik jednog lista, od 1988. do 1990. godine u tadašnjem Istočnom Berlinu, sa divljenjem sam izveštavao o mirnoj revoluciji koja je dovela do pada Berlinskog zida i ujedinjenja zemlje.

U godinama koje su usledile, sve više me je privlačila Nemačka koja je ozbiljno shvatala svoje odgovornosti prema liberalnoj demokratiji. Divio sam se trezvenosti i ozbiljnosti nemačkog društva, konsenzualnoj prirodi njegove politike i naglasku na zajedništvu.

Kasnije sam to upoređivao sa Velikom Britanijom u godinama nakon Bregzita, koju su moji nemački prijatelji nazivali „zemljom klovnova“.

Zbog Britanije sam se osećao poniženo.

Kada je moja knjiga „Zašto Nemci to rade bolje“ objavljena 2020. godine, mnogi Nemci su delovali zbunjeno. U glavnom jutarnjem radijskom programu Deutschlandfunk, voditelj me je iznova pitao: „Kako ste, zaboga, mogli to da napišete?“

Retko sam nailazio na Nemce koji bi imali mnogo toga dobrog da kažu o svojoj zemlji, čak i kada su stvari išle dobro. Poslednjih godina, usled ekonomske stagnacije i nesigurnih poteza vlada glavnih stranaka, pesimistično raspoloženje postalo je još izraženije.

Nešto od toga je opravdano. AfD se nalazi na krajnjem desnom kraju spektra evropskih desničarskih pokreta, a njene organizacije u Saksoniji-Anhaltu i susednoj Tiringiji domaće obaveštajne službe formalno su označile kao ekstremističke.

AfD-ova zalaganja za „remigraciju“, umanjivanje značaja nacističke prošlosti i bliskost sa Kremljom samo su tri od mnogih njenih stavova koji izazivaju ozbiljnu zabrinutost. Ona je takođe postala jedan od zaštitnih znakova Trampove administracije, koja je u svojoj strategiji nacionalne bezbednosti obećala da će podržavati „patriotske“ stranke širom Evrope kako bi pomogla u sprečavanju „civilizacijskog brisanja“.

Posledice njenog uspona već su vidljive. Koalicija desnog centra, koju čine demohrišćani i socijaldemokrate, puna je nesuglasica, dok njen reformski program – od penzionog sistema, preko zdravstva, do socijalne zaštite – posrće i kasni.

Fridrih Merc se naširoko smatra kancelarom koji je pri kraju svog političkog puta, a njegov verovatni naslednik Hendrik Vist, premijer najmnogoljudnije pokrajine Severna Rajna-Vestfalija, nerado preuzima tu ulogu u ovako sumornom trenutku.

Problemi prevazilaze sastav ili politiku sadašnje vlade (ili prethodne, na čelu sa Olafom Šolcom). Mnoge karakteristike posleratne Nemačke koje su dugo smatrane njenim prednostima – koalicije, konsenzus i kompromis – sada se osuđuju.

Javno mnjenje dodatno truju dezinformacije, kojima pomažu i doprinose Kremlj i Silicijumska dolina. Mercov razočaravajući mandat i često zajedljiv način komunikacije u nekom ranijem medijskom okruženju izazvali bi oštre kritike; danas se ton kreće od prezira do otvorene zlobe.

Pa kako onda opravdavam svoj i dalje prisutan, iako poljuljan, optimizam? Kratkoročno gledano, najbolje čemu možemo da se nadamo jeste opstanak postojećeg poretka: da AfD za dlaku ne osvoji vlast (dao bih tome podjednake šanse) u Saksoniji-Anhaltu i na drugim predstojećim regionalnim izborima. Ali to je samo privremeno rešenje.

Dugoročno, umesto opštih apela u odbranu demokratije, potreban je mnogo borbeniji pristup kreiranju politike iz političkog centra, spremnost da se bude smeliji i da se preuzme više rizika.

Nemačka je krajem devedesetih otpisana kao „bolesnik Evrope“, da bi potom sprovela restrukturiranje svoje privrede; bila je naširoko smatrana paralizovanim pacifistom, da bi za samo nekoliko godina povećala izdvajanja za odbranu sa jedva 1 odsto BDP-a i krenula ka ostvarenju cilja od 3,5 odsto do 2029. godine – daleko ispred Velike Britanije.

Javno mnjenje pokazalo se impresivno čvrstim u podršci povećanju tih izdvajanja, mada je ta podrška znatno slabija u nekadašnjem komunističkom delu zemlje.

Žrtve koje će biti potrebne ogromne su: taj novac bi dobro došao bolnicama i školama. Ali snažna javna rasprava promenila je pogled na opasnosti koje Rusija predstavlja. To je hrabrost – a upravo je više takve hrabrosti potrebno.

AfD dominira javnim diskursom, i to s razlogom; pozitivne stvari uglavnom ostaju nezabeležene jer se ne uklapaju u narativ o nezaustavljivom propadanju. Posle decenije i po nedovoljnog ulaganja u infrastrukturu, ulaganja od pola biliona evra počinju da daju rezultate. Snažna inženjerska baza preusmerava se ka novim industrijama, poput vazduhoplovstva.

Pre svega, u tolikim oblastima i dalje su snažni društvena povezanost i solidarnost. Podsećam se na ono što je predsednik Frank-Valter Štajnmajer rekao pre pet godina, govoreći o dobroj Nemačkoj: „Strano, drugačije i novo ne odbacuju se niti isključuju; prihvataju se i upijaju sa radoznalošću i entuzijazmom“.

Razna istraživanja pokazuju da je javnost zabrinuta zbog nazadovanja demokratije, ali i odlučna da je ojača, posebno među mladima.

Sa AfD-om pred vratima, dok krajnja desnica divlja u Francuskoj i širom Evrope, a u Velikoj Britaniji još nije poražena, Nemačka ima izbor – da podlegne tim snagama ili da u nevolji pronađe novu odlučnost da izgradi nešto bolje.