Glumci „Pukotina u ledu“ u Nišu o filmu koji se čekao pet godina: „Lepo je biti kod kuće“ – Kultura

Dan nakon projekcije, u Nišu su o filmu „Pukotine u ledu“ na konferenciji za štampu govorili Anđela Jovanović, Jovana Stojiljković i Ljubomir Bandović. Beogradska publika film će prvi put moći da vidi 16. septembra, kada je zakazana premijera u MTS dvorani.

„Kao poplava ljubavi“

Utisak sa prve projekcije u Srbiji za glumačku ekipu nije bio samo pitanje popunjenosti sale. Jovan Stojiljković istakao je atmosferu koju su zatekli u Nišu i činjenicu da je publika ostala do kasnog završetka projekcije.

„Sinoć je baš bilo posebno. Ovo je srpska premijera, ali mi je bio utisak Niškog filmskog festivala koliko je ljudi došlo da nas podrži, koliko je ljudi ostalo, s obzirom na to da je drugi film i da počinje kasnije i završava se kasnije. Taj aplauz, ta nekako energija, baš je bilo kao neka poplava ljubavi. I drago mi je da je u ovakvoj atmosferi bio i naš film, premijerno u Srbiji“, rekla je Stojiljković.

Anđela Jovanović dodala je da je upravo Niš mesto na kojem glumci posebno osećaju vezu sa publikom.

„Specifično za Niš jeste da ljudi ovde stvarno imaju tu tradiciju da jako vole film i da jako poštuju glumce i našu branšu. Bilo je stvarno predivno. Dobili smo i divne utiske posle filma, tako da vratićemo se ponovo u Niš. Lepo je biti kod kuće.“

Film koji je čekao pet godina

Za Jovan Stojiljković rad na „Pukotinama u ledu“ počeo je mnogo pre samog snimanja. Maja Miloš dugo je birala glumačku ekipu, a Stojiljković je prošla kasting i za ulogu koju na kraju igra Anđela Jovanović, kao i za glavnu ulogu Marije.

Kada je pročitala scenario, kaže, odmah je prepoznala autorski svet rediteljke.

„Imala sam utisak: ovo je opet Majin svet, koji je poseban, specifičan, ali vrlo autentičan. Scenario je bio i potresan i duhovit, a kada mi je rekla da bi mislila da bi trebalo da igram Mariju, nekako sam se uplašila od svega toga.“

Za ovu ulogu, kaže Stojiljković, pripremala se više nego za bilo koji drugi film.

„Mislim da je ovo film za koji sam se najviše spremala. Kako fizički, tako smo imali i te glumačke probe, koje su važne kada se priprema ovakav projekat.“

Posebno važan deo procesa bile su probe, tokom kojih se formirao odnos među glumcima. Stojiljković je sa Anđelom Jovanović studirala, dok su joj Ljubomir Bandović i Nataša kolege iz pozorišta i prijatelji.

„Zajedno smo napravili taj svet u tim okupljanjima na probama. Kada smo ušli u snimanje, koje je trajalo kratko, oko 30 do 40 dana za ovako veliki film, mi smo uvek znali šta je u svakoj sceni, šta nam je zadatak, šta radimo, i puštali da se desi onaj neuhvatljivi, posebno magični trenutak.“

Sada, pet godina nakon snimanja, film za nju predstavlja i svojevrsni povratak u vreme u kojem je nastajao.

„Prošlo je pet godina od tog snimanja i sada je to jedna velika i čudna distanca, ali sam srećna da je konačno ovo nešto što smo stvarno voleli i vredno radili na ovome ugledalo svetlost dana.“

„Svi smo prošli kasting za sve“

Anđela Jovanović kaže da ju je na projekat privukao upravo autorski svet Maje Miloš, ali i način na koji je rediteljka pristupila izboru glumaca.

„Svi smo čuli za Maju Miloš posle ‘Kliпа’ i nekako, prvo, ženski reditelj, odnosno rediteljka, što je nešto vrlo egzotično u našoj zemlji. Prosto, ja nisam imala priliku do sada, tako da su njen univerzum i sve što ona radi, autorski film, stvarno uvek posebno.“

Kasting je, prema njenim rečima, bio dug proces.

„Ja sam isto prošla na kastingu sve uloge, i sestre, i Mariju. Samo Ljubinu ulogu mi nije dala na kastingu. Ali stvarno smo prošli sve i to je trajalo. Nekako smo znali od starta da će biti to nešto vrlo ozbiljno i da će se tome pristupiti.“

Jovanović posebno izdvaja glumačke probe, koje su omogućile da se scene tokom snimanja razvijaju mnogo šire od onoga što je bilo zapisano u scenariju.

„Scene koje su u scenariju dve, tri strane nekad su trajale po 20 minuta. Ne zaustavlja se kadar i ti improvizuješ iz likova, što ne bi bilo moguće da nismo imali probe i sve to.“

Ljubomir Bandović: „Pepeljuga ispričana na naš blatnjav način“

Ljubomir Bandović u „Pukotinama u ledu“ prepoznaje autorski rukopis Maje Miloš i kontinuitet tema kojima se rediteljka bavi.

„Ti reditelji su zanimljivi ljudi. Kada imaju sreće da imaju karijeru, oni u stvari za sve vreme snimaju jedan film sa različitim likovima, ali uvek je to jedna tema.“

Za njega je „Pukotine u ledu“ posebna verzija poznate bajke, smeštena u potpuno drugačiji svet.

„Kad sam dobio poziv i kad sam video da je u stvari to ‘Pepeljuga’, ispričana na naš blatnjav način, u nekoj oronuloj kući, bez neke mame i bez neke ideje kako da se porodica održi, a opet da se žena mlada rodi u veliku ženu, i pomoć tu kao tata.“

Bandović kaže da mu je bilo važno što je dobio precizan zadatak od rediteljke, ali i što je tokom rada osećao posebnu povezanost među ekipom.

„Lepo je kad ti da tačan zadatak reditelj, a ti sutra imaš da se hvališ kako si u tom opusu njenom životnom, profesionalnom, bio deo njene rediteljske konstrukcije i deo njene karijere.“

A kada govori o samom snimanju, Bandović jednu stvar posebno izdvaja.

„Super je bilo sve, zaista, toliko ljubavi na setu. Valjda zato što je i tema bolna i sve to, pa smo onda bili i pažljivi jedni prema drugima. Čak je i meni prijalo.“

Marija između dobrote i stvarnosti

Centralna junakinja filma Marija za Jovan Stojiljković bila je zahtevna upravo zato što njena dobrota nije trebalo da bude protumačena kao naivnost.

„Marija je posebna devojka. Kada sam prvi put čitala scenario, pitala sam Maju odakle je crpela inspiraciju, pošto je ona i pisala scenario. Nekako smo kroz razgovore došli do toga da ta njena dobrota ne znači da je ona glupa ili naivna, da čisto srce ne mora automatski da bude čudno.“

Najveći izazov bio je pronaći način da Marija ostane dosledna sebi u svetu koji je mnogo grublji od nje.

„Kao glumica koja je igram, želim da je branim, pa mislim: čekaj, kako ne primećuje kakav je svet koji je okružuje i zašto ne reaguje? Tako da su mi to bile neke izazovne stvari, da u tim poprilično realističnim scenama koje igraju moje kolege pokušam da ostanem u koncentraciji tog lika i Marijinog dometa.“

Njena priča se kroz film gradi kroz odnose sa sportom, ocem, najboljom prijateljicom, a potom i kroz ljubav i otkrivanje sopstvene seksualnosti.

„Kroz sve te odnose, čini mi se da sam najbolje gradila lik da postane višeslojan i da ne razmišljam o tome da su to samo par osobina karaktera, pa ću samo to igrati.“

Nevena kao Marijin antipod

Anđela Jovanović igra Nevenu, lik koji je na prvi pogled gotovo potpuna suprotnost Mariji. Glasna, eksplozivna i upečatljiva, Nevena je ipak za Jovanović pre svega lik čija se snaga nalazi u prijateljstvu.

„Ne znam, valjda to nekim osećajem za meru. Sa Majom sam radila, imala sam inspiracije iz života, znala sam koji je to tip osobe, odnosno znala sam osobu koju igram.“

Ali ono što je za nju najvažnije jeste odnos Nevene i Marije.

„Mislim da je njena najbolja strana to što je stvarno jako dobar prijatelj, što je neko tu za tebe. Tu je za nju, obožava je, ona veruje nekako u nju. I kad Marija ne veruje u sebe, Nevena je ta jedna osoba koja će verovati u tebe do kraja.“

Upravo taj odnos, smatra Jovanović, sprečava da Nevena ostane samo karikatura.

„Bez obzira što je neko koga bi možda na prvu loptu osuđivali ili imali neki malo otklon prema takvoj osobi, mislim da joj to daje baš neku dubinu.“

Eksplicitne scene nisu tu da bi šokirale

Jedno od pitanja na konferenciji odnosilo se i na eksplicitne scene u filmu, posebno u trenutku kada se sve češće govori o novom puritanizmu i odnosu mlađih generacija prema seksu na filmu.

Za Jovan Stojiljković ključno pitanje nije koliko je scena eksplicitna, već zbog čega se ona nalazi u filmu.

„Meni je uvek bilo važno samo da to postoji sa razlogom, da reditelj tačno zna zašto želi da ima te scene koje mogu da budu takve i da tu nema dileme da je to samo pokušaj da se zaseni neki određeni deo publike.“

U „Pukotinama u ledu“, kaže, eksplicitnost je povezana i sa načinom na koji film istražuje granicu između sna i jave.

„Ovde to nije slučaj i mislim da sve postoji s razlogom. Posebno mi je zanimljiv taj aspekt šta je san, šta je java i šta je ono što muči Mariju. To nisam imala priliku u našim filmovima da vidim do te mere, ta podsvest i ti snovi kako izgledaju.“

Ljubomir Bandović taj aspekt posmatra i kroz tradiciju domaće kinematografije.

„Naša prava kinematografija je vrlo erotizovana. I to je uvek sa razlogom. Ako treba da zaboli gledaoca, onda mora da se ide do kraja.“

Za njega je granica jasna: golotinja sama po sebi nije dovoljna, ali ako je deo priče i umetničkog postupka, ima svoje mesto.

„Ako služi svrsi i ako je više od puke golotinje, onda je, naravno, umetnički postupak.“

„Mi smo postali gosti u svojoj kući“

Konferencija je otvorila i pitanje Niškog filmskog festivala, odnosno njegove sadašnje forme i odnosa prema festivalu koji je prethodio njegovom osnivanju.

Bandović, koji je na festival dolazio i ranije, govorio je o promenama kroz koje je Niš prošao i o tome šta za njega predstavlja festival posvećen glumcu.

„Mi smo postali sad ove godine gosti u svojoj kući. I nema problema. Jer suština postojanja ovog festivala nema veze sa suštinom postojanja, ako postoji suština postojanja ovog drugog festivala.“

Za njega je najvažnija tradicija festivala i njegova veza sa gradom.

„Ovo je nešto utemeljeno, nešto s razlogom, nešto sa porukom, nešto sa tradicijom, i ovaj grad nas čeka. Ovo je grad glumaca. Ovo je jedini festival posvećen glumcu.“

Zato je i svoju priču sa početka festivala sveo na jednu rečenicu:

„Vratili smo se kući.“

„Gde god da je ona, danas smo u parku, vrućina, ajmo do parka, tu napravimo sad festival, a kuća nam je tu gde nam je i bila. I biće uvek.“

„Pukotine u ledu“ tako sada ulaze u svoju novu fazu. Posle Sarajeva i prve srpske projekcije u Nišu, film Maje Miloš 16. septembra stiže i pred beogradsku publiku, na premijeri u MTS dvorani. Posle pet godina od snimanja, priča koja je dugo čekala svoj trenutak konačno počinje da živi i pred domaćim bioskopskim gledaocima.