Lukašenkova “kapitulacija” pred ultimatumom Zelenskog: Šta se krije iza povlačenja beloruskog autokrate pred Ukrajinom? – Svet

Ukrajinski predsednik dao je Minsku rok od nedelju dana da deaktivira ruske pojačivače signala na teritoriji Belorusije, koji se koriste za upravljanje dronovima usmerenim ka Ukrajini.

Zelenski je dodao: „Ako on to ne uradi, uradićemo mi“, napominje u analizi za CEPA.org Boris Gincburg koji završava doktorske studije političkih nauka na Institutu za studije istočne Evrope Slobodnog univerziteta u Berlinu, a bavi se autoritarnom politikom na postsovjetskom prostoru, nesistemskim opozicionim pokretima u Rusiji i Belorusiji, postsovjetskim organizovanim kriminalom, kao i spoljnom politikom Nemačke i Izraela.

Iako je Lukašenko u početku odgovorio na zahtev Zelenskog sopstvenim vojnim pretnjama i ličnim uvredama, beloruski lider je na kraju popustio pred zahtevima Kijeva.

Prema izveštajima ukrajinskih obaveštajnih službi, Minsk je 22. juna deaktivirao sisteme za upravljanje dronovima.

Međutim, pažljivija analiza pokazuje da se Lukašenkov zaokret zapravo dogodio nedelju dana pre nego što je popustio i četiri dana pre ultimatuma Zelenskog.

U intervjuu za saudijski medij Al Arabija 15. juna, on se lično izvinio Zelenskom zbog ranijih uvreda i svoju promenu stava objasnio ovako: „Belorusija – mi to razumemo i zato ne želimo da idemo u rat – vojno je izuzetno ranjiva ako Ukrajina napadne Belorusiju na isti način na koji napada Rusiju. Jer je Belorusija u rukama ukrajinske vojske. Savršeno dobro razumemo da će naša ključna infrastruktura – proizvodna i logistička – biti na udaru“.

Stoga postoje osnovi za pretpostavku da je Kijev svoj ultimatum Minsku preneo Lukašenku još pre nego što ga je Zelenski javno objavio.

Međunarodni mediji i beloruska opozicija u egzilu brzo su to predstavili kao Lukašenkov poraz. Prema toj interpretaciji, slično kao u psihološkom nadmetanju boksera pred borbu, Lukašenko je prvi trepnuo.

Međutim, istina je da je stvarni pobednik ovog povlačenja – osim Zelenskog – bio upravo Lukašenko.

Jedno od ključnih pitanja u međunarodnoj literaturi o političkom signaliziranju jeste kako vlade mogu da pokažu odlučnost tokom kriza u spoljnoj politici, a da pritom ne ostave utisak da blefiraju, istovremeno se suočavajući sa mogućim udarom po svoj ugled na domaćoj političkoj sceni ukoliko odustanu od ranijih pretnji.

Uzmimo, na primer, studiju Metjua S. Levenduskija i Majkla K. Horovica sa Univerziteta Pensilvanije iz 2012. godine, koja je pokazala da povlačenje od ranije upućenih pretnji ne mora nužno da našteti šefovima država.

Naprotiv, ono im može omogućiti da osvoje političke poene na domaćem planu i predstave sebe kao pribrane i razborite političare koji biraju mir umesto rata. Ukoliko lideri promenu kursa zasnivaju na novim obaveštajnim informacijama i naglašavaju da je takav zaokret u nacionalnom interesu, nemaju mnogo razloga da strahuju od političkih posledica u zemlji.

Primena ovih zaključaka na Lukašenkov zaokret i razloge koje je naveo za promenu stava sugeriše da je beloruski diktator postupio upravo na taj način.

Pretnja iz Ukrajine pružila je Lukašenku priliku da ojača svoj stari, čuveni imidž među pristalicama – imidž „batke“, što je izraz koji se uglavnom koristi u provincijskim sredinama i znači „otac“. Ovi događaji omogućavaju režimu da tvrdi kako je „batka Lukašenko“ još jednom pokazao spremnost da sopstveni ego stavi po strani zarad dobrobiti i prosperiteta svog naroda.

Time Lukašenko može ponovo da ispuni svoje obaveze iz autokratskog društvenog ugovora – ugovora zasnovanog na principu domaće stabilnosti u zamenu za uskraćivanje političkih sloboda.

Drugo, Lukašenko može da se pozicionira nasuprot Putinu. Putin bira rat sa Ukrajinom, dok Lukašenko bira „mir“ sa Ukrajinom. Ova kampanja distanciranja od ruskog kolege ima za cilj da njegov javni imidž udalji od stanovnika Kremlja u očima zapadnih zemalja i time poboljša odnose Minska sa Zapadom.

Treće, ovakva taktika može poslati poruku Kremlju da su Lukašenkove ruke vezane kada je reč o eventualnim ruskim zahtevima da beloruske trupe budu upućene u Ukrajinu.

Ipak, jedno pitanje u vezi sa budućim odnosima Belorusije i Ukrajine ostaje otvoreno: koliko često Lukašenko (i Zelenski) mogu da igraju ovu „igru“ a da dodatno ne pogoršaju bezbednosnu situaciju u Istočnoj Evropi?

Ako bi Kijev u bliskoj budućnosti ponovo uputio ultimatum Lukašenku, da li bi beloruski autokrata još jednom odigrao ulogu razboritog državnika? Postoje razlozi za sumnju u to.

Ukoliko bi se ovakav scenario ponovio, posledice bi, smatra Gincburg, mogle biti sledeće:Lukašenkova taktika izgubila bi političku efikasnost na domaćem planu; ukrajinski pritisak na Lukašenka mogao bi da ga ponovo gurne u zaštitnički zagrljaj Moskve; teritorija Belorusije – koja se nalazi u blizini Suvaljskog prolaza, „Ahilove pete“ NATO-a – mogla bi da bude iskorišćena za direktnu pretnju teritoriji NATO-a.

Zbog toga je u interesu zapadnih saveznika Ukrajine da Kijevu jasno stave do znanja da, uprkos političkim poenima koje Zelenski time može da osvoji na domaćem planu, ubuduće treba izbegavati ovakve javne ultimatume upućene Minsku, zaključuje Gincburg.