INTERVJU Neki to vole vruće: Ljudi uvek izmišljaju neka teška vremena, ali sve je lako kad si mlad – Kultura

Neki to vole vruće“ jedan je od onih bend čije su pesme obeležile jedno vreme, ali su zahvaljujući svojoj zaraznoj energiji i danas deo muzičke svakodnevice brojnih generacija.

Ovog puta publika u Beogradu imaće priliku da ih čuje uživo 4. septembra, kada će „Neki to vole vruće“ prirediti koncert koji će, sudeći po njihovom dosadašnjem radu, biti više od običnog muzičkog nastupa. To će biti spoj nostalgije, dobrog raspoloženja i pesama koje publika zna gotovo uglas.

Pred koncert u Beogradu razgovarali smo sa Silvestrom Dragojeom Šomijem, koji je odgovarao na pitanja o muzici, dugovečnosti benda, publici koja im se vraća iz generacije u generaciju, ali i o tome kako danas izgleda život sa pesmama koje su odavno postale deo kolektivnog sećanja.

Posle više od 30 godina se vraćate u Beograd. Kada se setite poslednjih nastupa ovde, šta vam prvo padne na pamet? Kakav je bio Beograd tada i kakva je bila atmosfera na vašim koncertima?

Beograd, veliki grad, velegrad… Mi smo tada imali jako puno publike koja nas je volela, prava beogradska publika davala nam je podršku i jako smo se dobro osećali. Bile su razne mogućnosti i voleli smo uvek da dođemo i zajedno uživamo na našim koncertima. I tada, a nadamo se da će tako biti i sada!

Vaš veliki hit „Teška vremena, prijatelju moj“ obeležio je jednu epohu. Kada danas pogledate vreme koje ste tada opevali, da li mislite da su bila lakša ili teža vremena u odnosu na ovo danas?

Ovde bih parafrazirao svog kolegu Jasenka Houru, koji u pesmi kaže: „Sve je lako kad si mlad!“ Ili: „Sve je lepše kad si mlad.“ Tada smo bili mladi i kada je izašla pesma „Teška vremena, prijatelju moj“, sećam se da su nam i tada u Jugotonu govorili da su teška vremena, da ne mogu da investiraju u projekat, ovo-ono, da nije baš dobro.

Ma, uvek ljudi izmišljaju neka teška vremena. Mislim, zavisi kako se čovek oseća, ali opet kažem, sve je lako kad si mlad. Lepo ti je bez obzira na razne objektivne teškoće. Mi smo srećni što smo ostavili iza sebe desetak evergrina, znači pesama koje ostaju za sva vremena, i to nas drži i daje nam snagu i za dalje!

Šta mislite da su danas odlike nekadašnje „Jeans generacije“, sad kad ste stariji i iskusniji za nekoliko decenija?

Čini mi se da je Jeans generacija iz onih godina i danas ista generacija na neki način. To su ljudi koji vole dobru muziku, kvalitetnu muziku, rok, pop, džez… progresivne stilove, koji nisu ograničenih pogleda, koji gledaju u budućnost sa verom u nešto dobro: u ljubav, u prijateljstvo, drugarstvo…

Tako da mislim da se ta Jeans generacija pretočila iz ondašnjih vremena u današnja. To su dobri ljudi. Bez obzira na sva zla koja nas okružuju, ima jako dobrih ljudi i, na svu sreću, ima jako dobre muzike koja nas spaja. Mislim da je to Jeans generacija.

 Mnogi mladi ljudi danas idealizuju osamdesete, iako ih nisu ni doživeli. Kako vi gledate na to vraćanje nekim prošlim vremenima i šta mislite da ih toliko privlači?

Danas mladi ljudi idealizuju osamdesete najviše zbog toga što čuju priče svojih roditelja, prijatelja i poznanika koji su već u nekim odmaklim godinama, čuju kako im je bilo lepo i kako su uživali. Opet ću se vratiti na ono, bili smo svi zajedno mladi, a roditelji tih ljudi koji danas slušaju muziku iz osamdesetih bili su mladi i onda sa strašću pričaju o tom periodu.

Ali treba reći da su osamdesete bile jako plodonosne što se tiče muzike, da sad ne nabrajam šta se sve događalo tada. Zaista su bila plodonosna vremena, bilo je vrhunskih bendova, svašta se novo događalo, od panka, pank-roka, ska… Svašta je tu kvalitetno isplivalo na površinu i, naravno, to je zaintrigiralo mladu publiku, kako zbog priča njihovih roditelja, tako i zbog današnje dostupnosti te muzike.

Kada ste počinjali, muzička industrija je izgledala potpuno drugačije. Kasete, ploče, televizija i radio bili su glavni način da pesma dođe do publike. Kako gledate na današnje vreme društvenih mreža i brzih hitova?

To je vrlo kompleksno pitanje i moglo bi se danima pričati o tome, ali ukratko, ja mislim da se sve promenilo pojavom interneta. Današnje generacije uopšte nisu svesne kako smo mi živeli bez interneta, bez društvenih mreža i kako smo uopšte uspeli da plasiramo svoje pesme. Uglavnom, meni se čini da je danas i lakše i teže. Lakše je zbog toga što ta „kuhinjska produkcija“ danas postoji i svako može sa osnovnim ili minimalnim znanjem da snimi neku pesmu u kuhinji, isproducira je preko interneta i stavi na neku od društvenih mreža.

Danas su to instant pesme i dnevno izlaze hiljade pesama, zato što svaki klinac može sebi da priušti da ih snimi preko interneta ili na bilo koji drugi način, pogotovo danas sa veštačkom inteligencijom. Tako da mi se čini da je ta kreativnost, na onaj način na koji smo je mi poznavali, nestala.

Kako danas izgleda život benda „Neki to vole vruće“? Da li se razlikuje od perioda kada ste imali najveću popularnost, kada se stalno sviralo i putovalo?

Zadovoljni smo i danas. Najviše smo zadovoljni što smo ostavili iza sebe, kao što sam već govorio, dosta tih evergrina, pesama koje ne umiru i koje će ostati za sva vremena, i to nam daje snagu. A moram reći da smo uvek imali iza sebe, a tako i danas, vrhunske prateće muzičare sa kojima i dolazimo u Beograd i to su mladi ljudi koji nam daju snagu.

U poslednje vreme, u poslednjih nekoliko godina, čak se i povećao broj koncerata i nastupa, tako da, evo, ne mogu reći da je to kao nekada, naravno, ali jako smo zadovoljni što smo nakon toliko godina još uvek ostali na površini.

Postoji li neka pesma iz vašeg opusa koju publika možda ne doživljava kao vi, a vama je posebno važna ili nosi neku posebnu priču?

Pa, ima nekoliko pesama koje nisu toliko bile eksponirane kao ove koje svi znamo, a to su „Ne zaboravi“, „Zagrli me nježno“, „Djevojko“, to su laganije pesme koje su nam jako drage i koje publika koja zna naš opus jako voli. Uživamo da ih sviramo i, naravno, odsviraćemo ih i u Beogradu.

Šta publika u Beogradu može da očekuje na koncertu?

Publika u Beogradu može sigurno da očekuje od nas sve ono najbolje što nosimo u sebi, znači naš maksimalni angažman, ne samo nas dvojice, to jest Džimija i mene, nego svih naših muzičara koje dovodimo sa sobom. Dakle, puno energije, puno dobrih pesama, svih znanih i onih neznanih. Jedva čekamo da se nakon toliko godina vratimo u Beograd i predstavimo publici u najboljem svetlu.

BONUS VIDEO: