„To je moja budućnost“: Andrija Kuzmanović o studentima, odgovornosti i vremenu u kojem živimo – Kultura

Razgovor sa Andrijom Kuzmanovićem koji je vodio Jugoslav Pantelić održan u parku 7. jul, na otvorenom, u režiserskim stolicama, pred novinarima i njegovim kolegama Tihomirom Stanićem, Svetozarom Cvetkovićem i Majom Gardinovački, više je ličio na razgovor ljudi koji se dugo poznaju nego na festivalski intervju.

Bez uobičajene distance, sa publikom koja sedi dovoljno blizu da postane deo razgovora, Kuzmanović je govorio o tremi, starenju, svojim idolima, ulozi Zorana u filmu „Jugo florida“, glumačkoj odgovornosti, popularnosti i generaciji koja pokušava da pronađe svoje mesto u kulturi koja se promenila brže nego što je ona stigla da se pripremi.

Ispostavilo se da je priča o glumcu koji je prošle godine za „Jugo floridu“ dobio Srce Sarajeva zapravo priča o mnogo više od jedne nagrade i jedne uloge.

„Niš zna šta je dobar film“

Kuzmanović je dan ranije na crvenom tepihu priznao da ima tremu. Na pitanje zašto, s obzirom na to da je već osvajao nagrade u Sarajevu i Herceg Novom, odgovara bez mnogo filozofiranja.

Trema je stvarna.

„Imam veliku tremu uvek ovde u Nišu, iako ovo negde osećam kao moj grad.“

Za njega Niš nije samo još jedan festivalski grad. Ovde pamti svoje prve dolaske, još iz vremena kada je sa ekipom „Montevidea“ došao praktično samo sa trejlerom.

„Pustili smo trejler i poklonili smo se, i sad ljudi neki kao nam aplaudiraju, nemaju pojma ni ko smo ni šta smo.“

Sada je situacija drugačija. Vratio se sa filmom koji je već imao festivalski život, nagrade i publiku.

„Mogu da kažem da mi je ovo prvi festival koji negde pamtim da sam došao sa nečim ozbiljnim. I zbog toga sam rekao da imam veliku tremu.“

Ali postoji još jedan razlog.

„Niš jeste moj grad na jugu. Ja sam iz Beograda, ali Niš zna šta je dobar film.“

A Niš, kaže, tokom Glumačkih susreta postaje drugačiji grad.

„Niš nekako ceo, kad su ti glumački susreti, miriše drugačije, izgleda drugačije, živi drugačije.“

Zato mu je i ovogodišnji festival posebno važan. Glumci su preuzeli njegovu organizaciju, u okolnostima u kojima je sama činjenica da se festival održava postala svojevrsna kulturna izjava.

Kuzmanović je na crvenom tepihu video nešto što nije očekivao.

„Taj Crveni tepih mi je sinoć delovao kao nijedan u životu.“

Ne zbog glamura.

„Zato što je ta energija koja prati ovaj festival nešto neprocenjivo.“

Generacija koja je odjednom shvatila da je odrasla

Jedan od najzanimljivijih trenutaka razgovora počinje naizgled bezazleno. Pantelić primećuje da Kuzmanovićeva generacija polako zauzima mesta koja su nekada pripadala starijim kolegama.

Na festivalu je, recimo, njegov vršnjak Petar Benčina jedna od centralnih figura organizacije.

„Malo sam se uplašio jer sam video da je Pera Benčina glavni ovde na festivalu. On je moja generacija, i onda, znači, mi smo nešto sad sazreli.“

Ta spoznaja ga je, kaže, malo uplašila.

„Kad sam rekao na početku da me to plaši, da sam verovatno mator, na to sam mislio.“

Ali istovremeno postoji i nešto lepo u tome.

Viktor Savić ga je, prepričava, vozio Ves­pom od crvenog tepiha i nazad.

„Viktor Savić je juče bio u ulozi mog vozača od Crvenog tepiha i nazad. Vozio me na Vespi, moram to da kažem.“

Ta slika mu je smešna, ali i značajna. Glumci koji su nekada bili „mladi“ sada organizuju festival, vode produkcije, nose velike projekte i postaju generacija na koju se računa.

A ipak, nešto iz detinjstva ne sme da nestane.

„Ako izgubiš dete u sebi, zapravo si izgubio sebe“

„Mislim da kad prestanemo da se radujemo nekim normalnim, banalnim stvarima, onda zapravo više ne živimo kao ljudi, a kamoli kao glumci.“

Za Kuzmanovića je to „dete“ jedna od najvažnijih stvari koje čovek može da sačuva.

„Znam mnoge ljude koji su dosta stariji, koji mogu čak da mi budu dede ili bake, a mladi su i dalje.“

Takvi ljudi mu, kaže, pomažu kada počne da razmišlja o godinama.

„Oni me negde ohrabruju svaki put kad pomislim da imam sad 42 godine i da ću sutra imati 43, i sad tako dalje, i tako dalje.“

Jer gluma, prema njegovom shvatanju, ne traži samo iskustvo. Traži sposobnost da se i dalje čudiš.

„Mislim da je to jako bitan faktor da bi sutradan egzistirao u bilo kom smislu, i kao čovek, i kao glumac, i kao umetnik, i kao bilo šta drugo.“

Problem je što svet u kojem živimo ne nagrađuje nužno tu vrstu unutrašnje mladosti.

„Živimo u nekom kapitalizmu koji se meni uopšte ne dopada.“

Vrednosti su se promenile, kaže.

„Uopšte nije bitno koliko si pametan, nije bitno koliko si pročitao, nije bitno koliko si video, nije bitno koliko si prošao, bitno je koliko imaš na sebi. Ili šta voziš.“

A upravo tu dolazi do paradoksa.

„Ovo vreme nas negde sputava, to dete u nama, jer detetu je dovoljna samo igra.“

Zato naslov festivala, „Više od igre“, za njega ima mnogo dublje značenje.

„A kad smo rekli da je film više od igre, na to smo mislili. I mislim da negde, ako izgubiš dete u sebi, zapravo si izgubio sebe.“

Zoran kao kraj jedne faze

Kuzmanović je ulogu Zorana u „Jugo floridi“ nazvao prekretnicom u svojoj karijeri. Ne zato što je preko noći postao drugačiji glumac, već zato što je shvatio da mora da napusti kategoriju „mladog glumca“.

„Pričaju stalno ‘mladi glumac’ ili ‘mladi glumac’, i sad ja sam shvatio u jednom trenutku…“

Granica mu je postala jasna kada je napunio 39 godina.

„Ja sam sa 39 negde završio sa snimanjem i osetio sam nekako veliku odgovornost prema samom sebi da tu napuštam sebe kao mladog glumca.“

U toj promeni posebno mesto ima Vladislav Tagić.

„U toj ulozi mi je jako pomogao Vlada Tagić.“

Ne samo kao reditelj, već kao neko ko je umeo da ga zaustavi u trenucima kada nije bio najbolja verzija sebe.

„Pomogao mi je od nekog mog ličnog neukusa u datim trenucima. Mislim da imam neki okej ukus, ali on mi je pomogao u trenucima moje slabosti da ja budem još jači od sebe.“

Zato Tagića vidi kao reditelja koji pripada njegovoj generaciji, ali i kao nekoga ko ume da učini ono što su nekada radili veliki reditelji sa svojim glumcima.

„Kao nekad kad je neka starija generacija imala Gorana Markovića ili neke reditelje koji su zaista voleli glumce i voleli ono čime se oni bave i pazili na njih.“

A onda dolazi rečenica koja možda najbolje objašnjava koliko mu ta saradnja znači.

„Smem slobodno da kažem da je Vlada Tagić jako plodonosan mojoj generaciji, i mnogo mi je drago što je izabrao baš mene da budem u tom filmu.“

Dvadeset kilograma manje i pitanje koliko si spreman da odeš daleko

Za ulogu Zorana Kuzmanović je izgubio oko dvadeset kilograma.

Ali ideja nije došla od reditelja.

„Bila je moja ideja.“

Pre toga je, kaže, uglavnom igrao krupnije likove. Zoran mu je delovao kao čovek čiji fizički izgled mora da govori nešto o životu koji vodi.

„On je čovek koji ne spava, on je čovek koji je na bensedinu, on je čovek koji radi noćnu smenu, verovatno se hrani nezdravo.“

A onda je došla još važnija stvar: empatija.

„Osetio sam na jedan način da negde ne bi imao istu empatiju da je preko 100 kila.“

Kada je rekao Tagiću da želi da smrša, odgovor je bio jednostavan.

„Brate, je l’ mogu da smršam? On kaže: ‘Naravno da da.’“

Za Kuzmanovića je pitanje fizičke transformacije otvorilo i širu temu glumačke žrtve.

Starije generacije glumaca, kaže, pomerale su granice do apsurda.

„Spremni su bili da, ako im dovedeš tigra, da ga zajašu. Spremni su bili, da je decembar, da skoče u reku koja je hladna, minus 20.“

Zato svoju transformaciju ne vidi kao naročitu žrtvu.

„Mislim da je moja žrtva bila isuviše mala u odnosu na neke starije kolege koji su radili mnogo veće ludosti da bi došli do onoga što žele.“

„Ako su lekari doktori za telo, glumci su doktori za dušu“

Jedno od najboljih pitanja večeri odnosilo se na nešto što se kod Kuzmanovića često primećuje: sposobnost da igra dramske i komične uloge bez velikih promena u glumačkim sredstvima.

Odgovor nije očekivano tehnički.

„Mislim da je cela ideja toga, komedija, drama ili bilo koji drugi žanr, u samoj ideji bavljenja ovim poslom.“

Za njega gluma nije imitacija.

„Ja sam svaku ulogu svoju proživeo i ja verujem da me to negde i nadogradilo.“

Neke uloge su ga, priznaje, i umanjile.

„Negde me je i umanjilo. Negde je moje srce treperelo zbog toga. Duša, glava, mozak ili šta god, moje oči.“

Ali razlog zbog kojeg se bavi ovim poslom jeste komunikacija.

„Ja se ovim bavim da bih ljudima neke stvari objasnio.“

Tu dolazi do njegovog shvatanja glumca kao terapeuta.

„Ja mislim, ja smatram da su neki glumci koji su bili pre mene i koji i dalje su tu, i ovde su na festivalu, starije kolege, meni objasnili da smo mi terapeuti.“

A onda kaže nešto što zvuči kao njegova mala glumačka filozofija.

„Mislim da glumac mora da bude dobar glumac i dobar terapeut.“

I još jednostavnije:

„Ako su lekari doktori za telo, ja mislim da su glumci doktori za dušu.“

„Jugo florida“ nije najbolji film. Ali će se pamtiti

Kada govori o Tagiću, Kuzmanović je iskren do kraja.

„Jugo florida“ za njega nije savršen film.

„Smatram da je ‘Jugo florida’ film, to nije najbolji film. To nije najtačniji film.“

Ali postoji nešto važnije od savršenstva.

„Ali verujem da će ostati film koji će pamtiti.“

Možda je upravo to razlog zbog kojeg je Tagić u njemu video nešto što ranije nije pokazivao.

Slava ne znači nužno slobodu

Popularnost je jedna od onih stvari koje spolja izgledaju kao privilegija, a iznutra mogu da postanu dodatna obaveza.

Kuzmanović to oseća.

„Jako je teško baviti se ovim poslom danas, ovde kod nas.“

Posebno kada odlučite da javno kažete stvari koje nisu svima prijatne.

„Pogotovo kada smo rekli neke stvari koje drugi ljudi ne žele da čuju.“

A onda dolazi do pitanja o njegovoj generaciji i starijim kolegama.

„Moje starije kolege, pre svega, koje uopšte nisu imale potrebu da to kažu.“

On, međutim, oseća da ima odgovornost.

„Ja se osećam odgovornim ako želim da budem kao oni.“

Popularnost zato nije samo pitanje toga koje će mu uloge biti ponuđene. Ona je pitanje toga šta ljudi očekuju od njega.

„Ljudi možda ne misle da sam dobar glumac, ali veruju da sam na pravoj strani“

Kuzmanović o politici govori sa nepoverenjem.

„Ja politiku mrzim.“

Ali javna odgovornost, kaže, više nije nešto što može jednostavno da se odbaci.

„Skapirao sam u jednom trenutku da imam veliku odgovornost.“

Posebno prema mlađim ljudima koji ga gledaju.

„Potpuno nisam bio svestan toga, očekuju od mene ono zbog čega me vole ili mrze.“

Postoje, kaže, i ljudi koji ne misle da je dobar glumac, ali ipak veruju da je na pravoj strani.

„Te ljude ja ne smem da razočaram.“

Kada govori o studentima, ne pokušava da napravi političku analizu.

„Nemojte da se šalimo, malo je dosadno postalo. Da li ovi ili oni, uopšte me ne zanima.“

Njegova logika je mnogo jednostavnija.

„Ja kažem ljudima: ‘Ajmo ovako, to su neki mladi ljudi koji kritikuju i…’ Kako da vam kažem, ja možda neke stavove ne delim sa njima, ali to je moja budućnost.“

I tu se vraća na onu istu unutrašnju logiku koju je pomenuo ranije.

„Stomak mi kaže da sam potpuno uz te mlade ljude.“

A onda kaže nešto mnogo ozbiljnije od političke podrške.

„Ako ne budem od sebe želeo da napustim ovu zemlju, samo ti mladi ljudi mogu da me kontrolišu sutradan.“

„Lepo je kad imaš idole iz svoje generacije“

Jedan od njegovih najvećih idola danas je njegov kolega Nikola Rakočević.

„Ja slobodno smem da kažem da je on idol moj.“

To mu je važno upravo zato što pripadaju istoj generaciji.

„Lepo je kad imaš idole iz svoje generacije.“

Njegovo divljenje prema Rakočeviću nije samo profesionalno.

„Smatram da samo on zna kako je meni bilo svake godine kad sam živeo, jer je on moja generacija.“

Jednom ga je Rakočević čak pozvao sa snimanja da ga pita kako da uradi nešto.

Kuzmanović se i danas smeje tome.

„Ja sam rekao: ‘Stani, ovo mora da stavim u CV.’ Zove me najbolji glumac moje generacije da me pita nešto.“

A onda se ponovo vraća na svoju generaciju.

„Moja generacija jeste osakaćena za mnoge stvari, ali mi volimo uspeh ljudi koji su slični našim godinama.“

„Ne mogu da budem kao stari glumci“

Pantelić ga vraća na sedamdesete i na njegovu fascinaciju vremenom u kojem je domaća kinematografija imala drugačiju vrstu kulturnog autoriteta.

Kuzmanović ne beži od poređenja.

Ali brani svoju generaciju.

Stariji glumci imali su ono što danas više gotovo ne postoji: ekskluzivu.

„Ti gledaš seriju u nedelju, ako je ne gledaš u nedelju u 8, gledaš je sledeću subotu u 2, ako je ne gledaš sledeću subotu u 2, ti je ne gledaš nikad više.“

Danas je drugačije.

„A ja se budim za ‘Senke 1, 2, 3’ ili bilo koje serije, budim se u 6:25, dođe vozač po nas u pola 7 i radim to 3 meseca svako jutro, a ti me izbindžuješ za 2 dana.“

Tu vidi jednu od najvećih promena u položaju glumca.

„Pa izvini, ne mogu da budem kao stari glumci.“

Nekada si sa glumcem živeo pola godine ili godinu. Serija je postajala društveni događaj.

Danas je sadržaj gotovo potrošna roba.

„Ovo je sve postalo nešto instant.“

Ali Kuzmanović ne želi da njegovu generaciju zbog toga proglasi lošijom.

„I tu negde branim moju generaciju da smo izdržali ruku ovog vremena, a da opet ličimo na neke starije kolege.“

Jedna scena sa idolom na posteru

Na kraju razgovora dolazi pitanje koje se, na prvi pogled, čini najjednostavnijim: postoji li uloga ili scena u kojoj je bio najviše on sam?

Odgovor vraća priču na početak njegove karijere.

„Izdvajam jednu scenu u ‘Montevideu’.“

U toj sceni je sa Sergejem Trifunovićem.

Za Kuzmanovića, Trifunović je bio idol detinjstva.

„On je meni rekao: ‘Hoćeš ovo da radimo na tvom nivou ili na mom?’“

Trifunović je u tom trenutku radio i u Holivudu. Za mladog Kuzmanovića, to nije bila samo scena.

To je bio trenutak u kojem se granica između idola i kolege izgubila.

„Pamtiću uvek tu scenu, jer mi je dao momenat da ja budem kao moj idol.“

Kuzmanović se dok govori o tome gotovo fizički vraća u taj trenutak.

„I mislim da, evo, ježim se kad pričam te stvari.“

A onda objašnjava šta je iz tog odnosa poneo.

Dati mlađem kolegi prostor. Pustiti ga da bude veći nego što očekuješ. Ne čuvati sopstvenu poziciju tako što ćeš drugog držati ispod sebe.

Jer ono što je njemu tada uradio njegov idol sada želi da radi drugima.

Možda je zato poslednja slika ovog razgovora toliko dobra: Andrija Kuzmanović sedi u režiserskoj stolici u niškom parku, okružen ljudima koje je kao dečak gledao na ekranu, dok govori o tome koliko mu znače starije generacije.

„Mislim da je zato veliki ovaj festival i ovaj Niš, jer smo se svi odazvali ovde i došli, svi ti ljudi.“

Ispred njega sede novinari i kolege.

„I moram da kažem, Svetozar Cvetković i Maja Gardinovački, Tihomir Stanić su ovde, i to su moji idoli iz tog detinjstva.“

U tom trenutku razgovor više nije samo o glumi.

Nije ni o nagradama, festivalima ili karijeri.

Radi se o nečemu jednostavnijem: o tome šta znači kada čovek uspe da odraste, a da ne prestane da bude onaj klinac koji je nekada gledao filmove i mislio da ljudi sa ekrana pripadaju nekom nedostižnom svetu.

A onda jednog dana sedne pored njih.

I shvati da je, možda, i sam postao nečiji idol.