INTERVJU Vučić Perović: Moja prečica do Zlatne mimoze su sve moje kolege, a ja sam i pravi Bokelj i zato ovu nagradu posvećujem Draganu Mićanoviću – Kultura

„Oče naš“ reditelja i scenariste Gorana Stankovića zabeležio je apsolutni trijumf na upravo završenom 39. Filmskom festivalu Herceg Novi – Montenegro Film Festivalu – u konkurenciji 10 ostvarenja iz regiona i Crne Gore, osvojio je Gran Pri Velika Zlatna mimoza za najbolji film festivala, Glavnu nagradu međunarodnog žirija filmske kritike FEDEORA, Zlatnu mimozu za najbolju režiju (ravnopravno je dodeljena i makedonskoj rediteljki Kosari Mitić za film „17“), Plaketu „Zoran Živković“ za najbolji film i izuzetni kvalitet produkcije, dok je Vučić Perović nagrađen Zlatnom mimozom za najbolju mušku ulogu.

Pet visokih nagrada jednom filmu ne pamti se, ili bar do sada nije zabeleženo na Hercegnovskom festivalu, što njegovom pobedničkom uspehu dodaje još jednu dimenziju, iako je „Oče naš“ već doživeo priznanja na svetskim festivalima u Torontu, Kotbusu, Rimu, Klužu, Sarajevu…

Vučić Perović je za lik glavnog junaka nagrađen Zlatnom arenom u programu Hrvatske manjinske koprodukcije na ovogodišnjoj Puli, a sada je ponovio uspeh i u Herceg Novom – likom zavisnika u ovom filmu ostvario je najveće domete umetnosti glume.

Film je snimljen po istinitom događaju, u središtu priče je sveštenik Branislav Peranović, uhapšen 2012. zbog brutalnog premlaćivanja i ubistva štićenika u kampu za lečenje zavisnika, iako je javnost za njegovu „metodu lečenja“ saznala još 2009, kada su iz rehabilitacionog centra koji je pre toga osnovao, prvi put izašli tajni video-snimci koji prikazuju kako štićenike surovo zlostavlja.

Razgovor za Danas sa jednim od najdarovitijih glumaca, članom ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu, koga poznajemo iz brojnih predstava, filmova i najpopularnijih TV serija, napravljen je tokom festivala, dok još nisu bili poznati pobednici, a on zbog privatnih obaveza nije bio prisutan na ceremoniji dodele nagrada.

Ali, njegove reči u poruci koje je publici pročitao Goran Stanković, posebno to što je Zlatnu mimozu koju je osvojio posvetio kolegi Mićanoviću, jako su odjeknule Kanli Kulom uz burne aplauze, kao i celom crnogorskom, regionalnom i našom javnošću.

Za naš list, Perović je govorio zbog čega je „Oče naš“ zapravo jedna od najjačih metafora društva i prilika u kojima živimo, zbog čega se vlast toliko plaši kulture i slobodne misli umetnika, kako je govor velikog glumca i gospodina Dragana Mićanovića postao politički nepoželjan za pokrovitelje Festivala Herceg Novi…

Nekoliko filmova prikazanih na 39. FFHN koji su već nagrađena na svetskim i evropskim festivalima – „Oče naš“ u kojem igrate, „3 nedelje posle“ Miroslava Terzića, „17“ makedonske rediteljke Kosare Mitić…, na koja je najviše reagovala i hercegnovska publika, iz raznih vizura govore o društvenom, tinejdžerskom, rodnom i svakom drugom nasilju koje se danas događa. Šta je najviše uznemiravajuće u činjenici da je nasilje postalo deo svakodnevice koju živimo?

– Ja se često pitam da li je išta dobro proisteklo iz nasilja. Činjenica da smo se na ovim našim prostorima navikli na nasilje, da smo ga prihvatili kao neku normalnost u našim društvima, i da ono sve više postaje samo jedna vest u medijima preko koje ćutke prelazimo, za mene je i najtragičnija.

Nasilje se, naravno, danas dešava globalno, ali su naša društva dodatno opterećena hipotekom 90-tih godina, nacionalnim i ideološkim sukobima, poremećenim sistemom vrednosti, razorenim institucijama, represivnim i koruptivnim politikama koje su iz toga iznikle u našim novim državama, što nasilje koje živimo u raznim sferama i u raznim oblicima čini mnogo opasnijim.

Zato što svako nasilje proističe pre svega iz sistema, iz društva koje je politički kreirano kao nasilno, a nas neki ljudi koji imaju moć stalno „huškaju“ jedne protiv drugih da bi njihove politike opstale. I to se dešava kako unutar država u kojima živimo, tako i šire.

Verujem, recimo, da bi se ljudi na ovom našem prostoru odavno pomirili i krenuli u normalan život da nije nacionalističkih političara i njihove agresivne matrice od koje ne odustaju, iako svi oni navodno žure ka demokratskim vrednostima i Evropskoj uniji. Kad bi se oni sklonili i njihova nasilna i cenzorska retorika, mislim da bi bilo i manje nasilja, bez obzira u kojim se sferama ono događa.

Film „Oče naš“ govori o nasilju tamo gde je ono neočekivano – u crkvi koja bi po svojoj suštini trebalo da prihvati svakog čoveka, zdravog ili bolesnog, pripadnika vlasti ili studenta u protestu…Kako ste vi doživeli taj paradoks pripremajući se za ulogu mladića obolelog od zavisnosti?

– Ja se vodim jednom drugom stvari, a to je da pojedini slučajevi kao što je ovaj sa sveštenikom Branislavom Peranovićem koji je počinio zločin, nisu pravi odraz celog sveštenstva u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kao što znamo, i tu ima onih, nije važan broj koliko ih je, koji su svesrdno dali podršku studentima i građanima u protestu, i trpe represiju zbog toga. Čak da je u crkvi i samo jedan sveštenik koji je dobar čovek, a bar sam jednog upoznao, imam poštovanje i prema tom jednom.

U ovom filmu je u pitanju jedan izolovani slučaj koji se dogodio pre mnogo godina, gde su zakazale i institucije i porodice, a ne samo crkva, ali je tema nasilja u društvu, nažalost, danas aktuelnija nego tada. Mi smo ovaj film radili sa željom da upozorimo javnost da se takve tragedije više nikada ne dogode, i da „Oče naš“ bude upravo to – poziv na savest, na odgovornost institucija i pojedinca, i solidarnost svih nas kao ljudi u borbi protiv nasilja bilo koje vrste i bilo gde da se dešava.

Ja, recimo, u životu nisam naišao na čoveka koji će da digne ruku i kaže – ja sam pogrešio, izvinjavam se, neću više tako da radim, ili neću više takav da budem. Takav moralni gest ne postoji, uvek se traži alibi i svaljivanje odgovornosti na nekog drugog. Mislim da je, zapravo, to ta vrsta umlja u kojoj mi tavorimo. Nemanje želje da se preuzme odgovornost.

Onda smo mi kao individualci, kao ljudi koji se bave umetničkim poslom, u obavezi da govorimo o tim stvarima, da ih preispitujemo i razotkrivamo istinu, da upozoravamo, bez obzira da li će svaki naš pokušaj možda biti osuđen na propast. Ali, taj individualni gest je važan, i mislim da se iz njega može izroditi nešto što je bolje za sve nas.

Lik zavisnika Dejana doneo vam je Zlatnu arenu za najboljeg glumca na 73. Puli, a on je, kako nam se čini, najkomplikovanija i najteža uloga u kojoj smo vas do sada videli. Šta je vama bio najveći izazov dok ste ga radili?

– Sigurno mi je ovo bio najteži i najlepši proces rada u životu. Izazovno mi je bilo sve, ili gotovo sve – da radim sa rediteljem Goranom Stankovićem, da dobijem da igram ulogu koja je toliko daleko od mene privatno. Naše istraživanje, a posle i moje, individualno, bilo je ultra zanimljivo. A ono što me je posebno zanimalo i bilo uzbudljivo da pronađem je taj deo ličnosti jednog zavisnika koji nije narušen bolešću.

Mislim da se upravo u tom nenarušenom delu nalazi mogućnost u kojoj, u ovom slučaju, može da prodre crkva kao utočište. Ili neki lekar, da je u bolnici bio na lečenju. Ljudi oboleli od zavisnosti su jako osetljiva bića koja je život išamarao iz raznih razloga, i umeju da budu jako verni kad osete da su prihvaćeni ili da im je ukazano neko poverenje, a onda je vrlo lako njima manipulisati.

„Oče naš“, kroz manipulacije sveštenika Branislava Peranovića, istražuje zloupotrebu moći jednog čoveka i kako nastaju autokratski i nasilni sistemi čija pravila prihvatamo. Koliko je ovaj film, zapravo, možda i najjača metafora onoga što živimo?

– Mislim da jeste apsolutno metafora našeg društva, a meni je jako zanimljivo što se ta manipulacija analizira upravo kroz lik koji igram – Dejan na početku ne samo da ne prihvata Peranovića nego mu se i suprotstavlja, da bi mu vremenom postao potpuno odan. Taj čovek uđe u njegovu komunu kao jedna osoba, a izađe kao potpuno drugačija, njemu se desi jedna totalna transformacija.

On je više verovao šta Peranović govori, nego sam sebi, kao što i mnogi naši građani više veruju onome što im kaže i naređuje vlast, makar i kroz nasilje i ucene, nego realnim situacijama u kojima žive. Na tome se i zasniva svaki represivni i totalitarni sistem.

U filmu prepoznajemo sve mehanizme kojima se guše slobodna misao, istina, pokušaji da se promeni sistem. Da li su zato kultura i umetnici u protestu toliko opasni za „sveštenika Peranovića“ pod kojim živimo pa je rešen da ih sve „ukine“?

– S jedne strane, ljudi na vlasti se jako plaše istine, a s druge strane su jako osvetoljubivi. To je ta vrsta „klackalice“ i uslovni refleks – da ugrizu kad im okrenete ogledalo i pokažete ko su oni. Zato Filmski centar Srbije, već dve godine koliko traju protesti, ne raspisuje konkurse za finansiranje novih filmova, čime direktno zaustavlja kinematografiju, ali i oduzima pravo na egzistenciju brojnim filmskim stvaraocima i radnicima, vidimo da za najvažnije i najuglednije festivale nema ni dinara iz budžeta, svedočimo kakva se represija sprovodi u pozorištima po Srbiji…

Ali, to što u našem društvu vladaju tolika korupcija, ucene, zastrašivanja, nasilje i što su poništeni svi zakoni i institucije, nije došlo preko noći, mora se mnogo ranije poći u prošlost i videti gde smo svi mi kao građani i kao ljudi pogrešili. Sada je na delu egzekucija, ali, koga smo to pre petnaest godina prihvatili da nam bude vlast i kojoj smo se političkoj struji priklonili da bi sada došli do ovoga da svaki čovek može da bude zgažen ako se samo usudi da izgovori nešto što nije lojalno vlasti.

Govorim ovo iz pozicije običnog građanina i jednog glumca koji ne pretenduje ni na kakve funkcije, i isključivo želi da se slobodno bavi svojim poslom. Ja samo pokušavam da sagledam svet u kom se nalazim i društvo u kojem živim, i da kroz filmove i predstave koje radim pričam o našoj stvarnosti. Mislim da će ljudima koji će doći da ih vide biti jasno da i putem svog rada govorim o svojim razmišljanjima.

Narodno pozorište u Beogradu, čiji ste član, skinuo je sa svog sajta vest da ste u Puli dobili Zlatnu arenu. Posle dovođenja svoje uprave i udara na nacionalni teatar, istu represiju režima je tokom leta doživeo i Atelje 212, na mesto v.d. upravnika doveden je reditelj Ljubiša Ristić. Sa kakvim osećanjem ulazite u novu sezonu koja uskoro počinje?

– Iskreno da kažem, uželeo sam se rada u pozorištu, spremamo „Sumnjivo lice“, okupila se jedna jako zanimljiva ekipa, i vrlo se radujem ovom poslu s mojim kolegama. A što se tiče toga što je Narodno uklonilo vest o mojoj nagradi u Puli, ja želim da zaboravim taj događaj. Mnogo ljudi me je tada zvalo da tumačim ovaj postupak, a niko nije govorio o filmu i zbog čega sam zaslužio nagradu, i nisam imao potrebu da učestvujem u tome.

To što se desilo govori o ljudima kojima je smetala vest o toj nagradi, a ne o meni. Mislim da ih stalnim pominjanjem mi samo hranimo, i da neke stvari treba samo prezreti.

Ovogodišnju Pulu obeležio je skandalozni događaj sa piscem Vladimirom Arsenijevićem, koga su režimski huligani prebili u centru Beograda tri dana pre njegovog dolaska na premijeru filma „3 nedelje posle“, čiji je scenarist. Nažalost, i Herceg Novi je poneo senku naših zbivanja – Dragan Mićanović je pozvan da proglasi festival otvorenim, ali su pokrovitelji, Ministarstvo kulture i Grad Herceg Novi ocenili da je govor koji je pripremio „politički neprikladan za dobrosusedske odnose Crne Gore i Srbije“. Kako komentarišete ovaj događaj?

– Čuo sam se sa njim čim sam saznao šta se desilo. Mićanović zauzima posebno mesto u mom životu, i ja sam tokom festivala postupao onako kako je on želeo – da niko od kolega ne komentariše ovaj incident, da bi filmovi i njihovi autori imali najveću moguću pažnju javnosti. To je tako solidarni i džentlmenski gest. A nema potrebe da pričamo ko je Dragan Mićanović.

Koliko je on, osim što je jedan od najvažnijih filmskih i pozorišnih glumaca na ovom prostoru, i veliki gospodin, i izrazito diskretan i blag čovek. Ne znam, a verujem ni sve njegove kolege, i čitava kulturna javnost, nekog ko se otmenije ponaša i privatno i u javnim nastupima. Utoliko sam još tužniji što se njemu desila ova otužna epizoda u Herceg Novom.

U Crnoj Gori su politička previranja, i sad neko sebi daje za pravo da nešto ukine, da jednom izuzetnom glumcu zabrani šta će da kaže – svi se oni negde boje da bi Mićanovićev govor mogao nekog politički da ugrozi. S druge strane, postoji i to mišljenje da je Crna Gora kao država imala pravo da se tu o politički prilikama ne razgovara.

Ali, kad se vratite u prošlost, setićete se da su neki glumci i umetnici dolazi iz Srbije da ovde podrže neke političke mitinge. Ta zamena teza, i ti dvostruki aršini, bude u vama ogorčenje. Jer, kad su moji politički interesi onda sve može, a kad nisu, onda je i jedan govor opasan. Tu prestajemo da budemo ljudi, i meni odsustvo tog ljudskog momenta najviše smeta.

Šta je sve u svojoj poruci rekao Perović

„Dobro veče, Herceg Novi, izuzetno mi je žao što večeras nisam sa vama i što nisam u mogućnosti da vam se lično obratim. Privatne obaveze su bile neodložne. Pre svega, želim da se zahvalim svima vama koji godinama radite na tome da ovaj festival opstaje i traje. Filmski festival Herceg Novi jeste svojevrsni prozor u svet za mnoge građane Crne Gore, ali i za sve njene goste, jer im pruža priliku da isprate najnovija filmska ostvarenja iz zemlje i regiona.

Želim da se zahvalim i celom autorskom timu, na čelu sa čovekom koji večeras čita ove redove. Hvala ti, Gorane. U filmu „Oče naš“ Branko kaže: „U životu nema prečica, Dejane“. Saglasan sam sa tim.  Međutim, moja prečica do ove nagrade bile su upravo sve moje kolege i partneri sa kojima sam učestvovao u stvaranju ovog našeg filma. Hvala vam.

Rođen sam u Kotoru. Po duši sam Bokelj. A to za mene znači ono što sam jednom davno pročitao: „Biti istinski Bokelj znači ne pripadati nijednoj opciji koja nas deli nacionalno i verski. Moramo biti nešto drugo – samosvojstveni u različitosti pripadanja. Jer mi Bokelji jesmo drugačiji. I zato, iz strogo umetničkih razloga, ovu nagradu posvećujem svom kolegi Draganu Mićanoviću“, napisao je Perović u svojoj poruci publici.