Neobrazovanje i nepoverenje: Zašto građani štede u bankama umesto da ulože u nešto što donosi mnogo veću zaradu? – Ekonomija

Omiljeni način investiranja na ovim prostorima, nekretnine, za njih su nedostupne, pošto za 10.000 evra može da se kupi tri,četiri kvadratna metra u Beogradu ili nešto više kvadrata u drugim gradovima.

Pored toga što je svrha tog mita da pomenute ličnosti prodaju kurseve o lakoj i brzoj zaradi, u Srbiji, gde prosečna plata jedva da pokriva prosečnu potrošačku korpu, većina građana ni ne razmišlja u pravcu investicija.

Ipak, koraci koje većina nas može preduzeti postoje, te investiranje ne mora biti izvan dohvata ruke prosečnom građaninu Srbije.

Opcije, neke manje rizične, a neke više, mogu biti dostupne i ukoliko nemate preveliku sumu novca koju bi uložili, a za potrebe ovog teksta odredićemo hipotetičku sumu od 10.000 evra.

Najvažniji i najrasprostranjeniji način štednje, je držanje novca na računu u banci. I to, u slučaju građana u Srbiji, čak ne ni u oročenim štednim depozitima, već  na računima po viđenju, koji, po pravilu, ne nose nikakvu kamatu.

Širom banaka Srbije se u štednji nalazi 19 milijardi evra, od čega je oko 10 milijardi u depozitima po viđenju. Što se tiče štednje, različiti su prinosi kad ase štedi u evrima li u dinarima.

Najviša kamatna stopa na oročenu deviznu štednju  u bankama koja se trenutno može ostvariti je 3,8 odsto, što bi na godišnjem nivou sa 15 odsto poreza donelo zaradu od 323 evra sa ulogom od 10.000 evra.

Za dinarsku oročenu štednju, najviša kamatna stopa je 5,4 odsto i kamata se ne oporezuje, a neto prinos iznosi 63.342 dinara (540 evra) nakon godinu dana.

Pa ipak, u Srbiji trenutno je oko dve milijarde evra (244 milijarde dinara) na štednji u dinarima, a 16,9 milijardi evra se štedi u evrima. Treba reći i da dinarska štednja znatno brže raste od devizne, mada je razlika i dalje daleko na strani devizne koja je manje isplativa.

Pored banaka, sve popularnija opcija su i investicioni fondovi. Oni nemaju fiksan prinos, već zavise od tržišta, te spadaju i u rizičnije investicije, ali zato mogu biti i isplativije. Prinos na duži rok iznosi od 7 do 10 odsto.

Menadžer i univerzitetski profesor Nikola Stakić kaže da je svet investicija u Srbiji dobro regulisan i pristupačan čak i građanima koji ne žele da izdvoje previše novca za to, ali da velika većina time ne želi da se bavi.

„Uvreženo je mišljenje, da je ulaganje jedino kada se novac stavlja u bankarsku štednju ili ako se kupuju neki oblici nekretnina. U Srbiji postoji takozvana fondovska industrija gde građani mogu da biraju različite tipove i oblike investicionih fondova koji ulažu u različite oblike imovine, od akcija, obveznica i nekih drugih oblika aktive. Sve je u skladu sa sklonošću prema riziku koji ima određeni investitor“, kaže Stakić koji dodaje da građani mogu da ulažu sami ukoliko poseduju određeni nivo finansijske edukacije i posvećenosti, ali da mogu i da ulažu indirektno putem investicionih fondova.

Još jedna opcija, koju broker Nenad Gujaničić opisuje kao opciju za konzervativnije investitore, predstavljaju i državne obveznice.

„Za građane koji su prilično malo skloni riziku, mislim da je ubedljivo najbolja opcija kupovina državne obveznice, koja nosi prinos u evrima od pet odsto, naročito ako uzmemo u obzir da su ti finansijski instrumenti oslobođeni plaćanja poreza, tako da je tu bruto prinos u isto vreme i neto prinos. Za ulagača koji ima duži vremenski horizont, koji može da podnese nešto viši nivo rizika, mislim da je ubedljivo najbolja opcija kupovina nekakvih indeksnih fondova koji se sastoje od akcija najvećih svetskih kompanija, kao što je S&P 500“, kaže Gujaničić, a kao opciju za one najspremnije na rizik navodi pojedinačne akcije raznih svetskih kompanija.

Ipak, i pored mnogobrojnih opcija za ulaganje, širom banaka Srbije se u štednji nalazi 19 milijardi evra, od čega je oko 10 milijardi u depozitima po viđenju. Gujaničić kategoričko odbijanje ulaganja novca pripisuje dugogodišnjim ekstremno niskim kamatama koje su banke nudile, ali i ekonomskoj neinformisanosti građana.

„Za većinu naših građana kupovina državnih obveznica su španska sela, a da ne pričamo o kupovini akcija i indeksnih fondova. Istina, kod mlađeg dela populacije situacija se dosta menja, oni su više angažovani i više liče na svoje vršnjake u ostatku sveta kojima je to standardni način čuvanja štednje“ navodi Gujaničić i dodaje da je vodeći investicioni trend među mladima indeksni fondovi, ali da se uglavnom radi o ljudima koji rade u tehnološkom sektoru i imaju više sredstava da izdvoje, kao i određeno predznanje vezano za tehnološki sektor.

Naizgled odbojnost koju građani Srbije imaju prema investicijama i generalno drugačijem ophođenju prema novcu Nikola Stakić delom pripisuje kulturno-socijalnom i istorijskom kontekstu u kome se Srbija nalazi.

„Slovenija i Hrvatska su tu dosta odmakle, dok mi u tom smislu možemo da se poredimo sa Crnom Gorom, BiH i Makedonijom. Postoji mnogo faktora, a tu su neki bihejvioralni, sociološki i istorijski faktori. Depoziti kod nas, u bankarskom sistemu, kontinuirano rastu, bez obzira na nivo kamatnih stopa, i kad su one bile vrlo visoke i kad su bile oko nule. To je jedan bihevioralno-sociološki fenomen, a razlog za to je između ostalog nedostatak finansijske edukacije, kao i nepoverenje koje imamo u finansijski sistem. To je kolektivno ponašanje koje datira unazad 20-30 godina i percepcija građana da je ulaganje samo ukoliko stavljamo novac u banku ili u beton“, navodi Stakić.

Iako tržište i svi njegovi mehanizmi mogu delovati zastrašujuće za mnoge, oni nisu nesavladivi. Preporuka oba sagovornika je da je pre bilo kakvog ulaganja najbolji prvi korak samoedukacija o različitim oblicima investicija. Ipak, Gujaničić ističe da je prednost državnih obveznica ta što je minimalna potreba za edukacijom pre kupovine, nasuprot ulaganjima koja zavise od tržišta.

„Državne obveznice ne podrazumevaju nekakvo svakodnevno praćenje tržišta, kao što je neophodno ako želite da se oprobate sa akcijama pojedinačnih kompanija. Ako želite da kupite akcije kompanije NVIDIA, poželjno je da znate kako posluje ta kompanija, čime se bavi, koja je njena konkurencija, prednost… Opšte je mesto da naši građani, kada idu na pijacu, obilaze četiri ili pet tezgi da kupe najkvalitetnije povrće, a olako će pristupiti tom plasmanu ulaganja ili uopšte neće ni investirati“, zaključuje Gujaničić.