Tamo gde je rođen Nikola Jokić i nastao “Semper Idem” – Lični stavovi

Svako štivo, pa i ovo, ima šlagvort, svačiji fetiš na kraju postane fatum. Tekst u nastavku je novi osvrt na sličan napisan u Danasu pre dvanaest godina i prelazu epohe vlasti Boris Tadića – Bojana Pajtića u neoradikalski režim Tome Nikolića i Aleksandra Vučića u Vojvodini. Tačnije u Bačkoj, saobraćajnom slepom crevu na potezu Vrbas, Kula, Sombor koje sam tada u ironičnoj inverziji kandidovao umesto Novog Sada za evropske prestonice kulture. To je krajolik detinjstva oličen u selu Lipar, u formativnom kantri i bluz nasleđu mog oca i mene, od Zvonka Bogdana do Đorđa Balaševića. Kada padne prvi sneg, ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola, pa se sankam noć i dan…

Tako sam ove zime, kad je tzv. ekspresni voz Soko, konačno produžio do Subotice, naprečac prelomio da po prvoj dugo iščekivanoj snežnoj mećavi odem do Bačke Topole. Tvitnuo sam afirmativni prikaz na društvenoj mreži X i postfestum se pronašao u objavama svih tabloida od Politike do Informera kao „oduševljeni blokader“.

Stvarnost me ošamarila već na peronu zbog stanične zgrade koja je zatvorena iz preventivnih razloga, nekompatibilnosti stare austrougarske arhitekture i horizontalnih sila kočenja vozova velikih brzina od kakvih sada strepi ceo pravac Beograd – Budimpešta. Nekako sam se s četri taxi prevoza dometnuo do nove stanice u Vrbasu odakle počinje priča. Zapravo Vrbas je jedini dobio novu železničku stanicu, kakva se na portalu Gradnja.rs hvali kao uzorna iako je ona pristojna u ciglenoj fasadi, običan kubusni ulazni portal u pothodnik denivelisanih koloseka.

Međutim nalazi se na periferiji Vrbasa, na ulaznom pravcu iz Novog Sada, tri kilometra od centra, do nje se može kako je i rečeno doći samo taksijem i sličan je osećaj kao da idete na aerodrom u Surčin. Kako je već rađena slična visinska denivelacija u industrijskoj zoni zbog novog mosta preko kanala DTD, jedino je bilo logično da se alocira tu, u blizini stare, kako bi joj gravitirali i Kuljani, ovako i Vrbašani s mukom. Inače nekad, ne tako davno u KundK, potom KSHS, Vrbas i Kula su bili jedan administrativni entitet, najveće urbana aglomeracija podunavskih Švaba, 15.000 po popisima s početka 20. veka.

Nakon velike kolonizacije posle Drugog svetskog rata, razdvojeni su, a Kuli pripojeni Crvenka i Sivac. U Vrbas i Crvenku su se doselili mahom Crnogorci. U Vrbasu je porušen Luterov spomenik, ali su do danas preživele obe protestantske katedrale s početka 19. veka u centru grada, evangelistička tzv. žuta koja je u međuvremenu i rekonstruisana novcem mađarskog fonda Prosperitat i kalvinističko – reformatorska crkva. U Crvenki su ’45. porušene do temelja oba protestantska hrama. Ako je istorija kao takva, suđena, tranzicija društva i kapitala u kontinuitetu je pošast devastacije kulturnog nasleđa našeg vremena. U hipeprodukciji stanogradnje iako je demografska depopulacija meritum Vrbasa, Kule i Sombora, na red za rušenje su došle međuratne građanske vile i stogodišnje kuće tradicionalne panonske arhitekture tzv. kućerde na lakat.

U Vrbasu je u srazu mlakog otpora javnosti i nemoći pokrajinskih institucija sravnjeno velebno secesijsko zdanje, vila Šmit na uličnom broju Maršala Tita 140 koja je na uličnom licu bila prelaz dominantnog erkera pod kupolom i ulaznom portala sa tremom i zabatom. U Kuli je isto tako srušena neobična vila Gaus, eklektični miks ranog modernizma, sa visokim krovom na dve vode koji je pokrivao tavan i prvi sprat, verovatno najlepša u mestu uz takođe porušenu onu u Lenjinovoj 1. Pa tako nadalje sve do Sombora u Vojvođanskoj ulici koja od centra vodi do železničke stanice, srušene radi konfekcijske novostanogradnje, broj 12 kuća Koste Bugarskog nekadašnjeg župana Bačko-bodroške županije, kao i ona porodice Palanački, Julijane supruge Laze Kostića gde je živeo i on, potom i slikar Sava Stojkov. Možda se to u Novom Sadu ne bi ni primetilo, ali za ove varoši, previše

Čini mi se ipak da je najbizarnija činjenica, da su u centru Kljajićeva između Sivca i Sombora isekli šine, na pruzi od Vrbasa napravljenoj pre tačno 120 godina. Ko vele kad već četiri godine ne saobraća šinobus koji je nekad i decenijama činio glavni saobraćajni prevoz u funkciji demetropolizacije na putu u školu, na posao i dalje, ali i svakodnevno nazad, da se više makar ne truckamo kolima na pružnom prelazu. Sve će to mila moja prekriti snegovi, ruzmarin i šaš… na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta. I zaista, Kula se nakon nacionalnog izbornog fokusa u kakvoj je tzv. ekskluzivna studentska lista izgubila s jednim mandatom razlike ponovo pronašla u svojoj tradicionalnoj hibernaciji, kada se i gde, ništa ne dešava.

Trivija je da je dojučerašnja poverenica ZLF-a Nikolina Drinić u međuvremenu postala članica predsedništva te partije, a Zlatko Ostojić njen nekadašnji kolega iz inicijalne odborničke grupacije opozije „Kritična masa“ opštinski poverenik SSP-a. Nesuvislo, kao i u drugim samoupravama gde su se igrali izbori, revolucija je pojela decu prethodnog lokalnog aktivizma. Ako je išta u Kuli preostalo makar lepo od njene obamrlosti, moneovski su prizori lokvanja na njenoj deonici Velikog bačkog kanala. Kanal je kao i Deliblatska peščara, kao nijedne godine – decenije ranije bio ozbiljno ugrožen niskim vodostajem Dunava kod Bezdana, neizmuljanog Baračkog kanala koji ga napaja vodom. Javno preduzeće Vode Vojvodine su u velikoj docnji, bukvalno pumpama upumpavali vodu u crpnu stanicu, jer ko zna kad i ko zna gde je hidrosistem do Bečeja, kao i mali kanal od Sivca do Novog sada, pošteno čišćen od mulja i produbljen, da se koristi za rečni transport, nekmoli u istorijskoj suši za zalivanje izgorelog kukuruza i suncokreta.

Kada je ove nedelje u Nešvilu preminula Doli Parton, Amerika i svet se pronašao šokiranim njenim filantropskim nasleđem biblioteke imaginacije. Trideset godina deci širom anglofonog govornog područja, konsekutivno u uzrastu od prve do pete godine, poštom je darivala slikovnice i knjige 12 meseci i tako 300 miliona primeraka. Vrbas, Kula i Sombor na drugoj strani iako nalik na njen Tenesi, kao postojbine ili sedišta firmi najbogatijih srpskih veleposednika današnjice, nikom ništa. MK grupa je doduše prodala svoj mlinarski biznis – Žitobačku u Kuli, ali Karneks u Vrbasu nije obnovio ni makar čuveni secesijski stari bioskop u centru. Jaffa keks koji ove godine obeležava tačno pet decenija postojanja u Crvenki ni ciglu nije okrečio.

Globalno najpoznatiji – najuspešniji Srbin i Somborac današnjice, Nikola Jokić, makar hipodrom u Somboru, ali nije. Možda niste znali da su u Somboru rođene dve naše najveće kantri zvezde, spomenuti Zvonko Bogdan ali i Aleksandra Prijović. Možda ste zaboravili da je pre Jokića rođeni Somborac bio Radivoje Žućko Korać. Svakako niste znali da su Somborci – Hrvati, pokojni Tom Gotovac najpoznatiji jugoslovenski performer u savremenoj umetnosti druge polovine prošlog veka i fizikohemičar Ivan Gutman najcitiraniji srpski naučnik po Scholaru svih vremena, tako i danas. Ali najveći spomenik povrh Laze Kostića, Veljka Petrovića pa i Ernesta Bošnjaka u centraloj pešačkoj zoni Ravangrada je pozorišna predstava Somborskog narodnog pozorišta ‘Semper Idem’ po romanu Đorđa Lebovića.

Ako pratite Nedeljnikov izbor, deset najboljih romana na srpskohrvatskom jeziku u izboru 200 ličnosti regiona, maltene svi glasaju za epistolranu porodičnu sagu somborskih Jevreja u osvit drugog svetskog rata. Ako pokušavate da kupite karte za ovu predstavu u režiji Gorčina Stojanovića, dobronamerni savet, zanemarite online čekaonicu, pratite društvene mreže, dođite prvi put i stanite u red. Stojim vam dobar da je to verovatno najznačajnija teatarska izvedba i pozorišni komad, na ovim prostorima u nekoliko poslednjih decenija, da se šest sati njenog trajanja ne oseti poput leta do NJujorka.

Štaviše glavni akter Marko Marković kao Đorđe je u najboljoj fudbalskoj pozorišnoj formi i uz Milana Marića i Dragana Mićanovića, trenutni, najznačajniji savremeni srpski glumac, i ništa lošiji niti zaostaje kolega Saša Torlaković, kao i ceo ansambl. Sombor uz pozorište predstavlja i najveću slikarsku kompoziciju čuvenu „Bitku na Senti“ – Ferenca Ajzenhuta iz 1896. u sali Skupštine grada, nekadašnjoj županiji, ručak na Salašu 7 dudova ili čardi Andrić. Kada se bukira smeštaj, domaćin će ljubopitljivo konstatovati, da ste vi sigurno došli zbog „Semper Idem“. Sombor sem što je najlepši grad, svakako je prestonica kulture u punom intenzitetu te reči.

Možda se isto ovako mogao pisati i bedeker južnim Banatom od Pančeva do Kovina i Bele Crkve, pre no što je izgorela peščara. Ponekad imam subjektivni utisak do kroz Vojvodinu jedino Robert Čoban vozi bicikl i upozorava nas Marinika Tepić, a ona nestaje pred nama, u našem vremenu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.