“Sat počinje da otkucava već sledećeg meseca”: Kako evropski NATO da odgovori na napad Rusije? – Svet

Prema američkim obaveštajnim izvorima koje citira Volstrit žurnal, sat počinje da otkucava već sledećeg meseca.

Kako se navodi, potez Kremlja mogao bi da bude bilo šta, od sajber napada do ograničenog kopnenog upada čiji bi cilj bio da se NATO oslabi tako što bi se pokazalo da saveznicima nedostaje odlučnost.

Kako je rekao američki politikolog Endru Mihta: „Na ovo upozoravam već neko vreme. Tri meseca koja sam upravo proveo u Evropi potvrdila su moju zabrinutost. Vreme je da se probudimo i delujemo. Ako se nastavi politika popuštanja prema Rusiji, Evropa će na teži način saznati koliko to košta“.

To je delimično pitanje političke odlučnosti. Evropa mora da računa na mogućnost da će morati da se bori sama. To znači postizanje jedinstva među njenih 30 članica na evropskom kontinentu. Rizici su dodatno naglašeni teškoćama Sjedinjenih Država da nametnu svoju volju Iranu nakon napada 28. februara.

To možda više neće biti pitanje američkog izbora. Moguće je da SAD jednostavno neće moći da pomognu zbog svojih obaveza na drugim mestima, pišu u analizi za CEPA.org Margarita Kvostova, doktorantkinja političkih nauka na Odeljenju za politiku i međunarodne odnose Univerziteta u Sariju i profesorka Amelia Hadfild, šefica Odeljenja za politiku, osnivačka direktorka Centra za Britaniju i Evropu (CBE) i prorektorka za spoljne odnose Univerziteta u Sariju.

Ali Evropi nije dovoljna samo odlučnost, ona mora da razvije i vojnu strategiju za suprotstavljanje ruskom oružanom napadu. Visoki evropski vojni zvaničnici razmatraju tu mogućnost i planiraju kako da se bore u novom sukobu kakav je već viđen u Ukrajini.

General Roli Volker, načelnik britanske vojske, rekao je u junu da Korpus savezničkih snaga za brzo reagovanje, kojim komanduje Velika Britanija i koji okuplja 21 državu, mora biti sposoban da radi ono što „ukrajinski korpus može danas. To su kontinuirani udari srednjeg i velikog dometa. To je ono što razvlači ruske linije fronta, što ih lišava materijala i ljudstva potrebnog za održavanje odbrane. A zatim mora biti sposoban da na njihovim najslabijim tačkama izvrši duboke udare kako bi zaobišao i ugrozio njihov bok. Sve vreme treba onemogućavati svaki njihov pokušaj mobilizacije za napad i približavanja“.

Nova britanska nabavka, uključujući autonomne i daljinski upravljane sisteme, biće tokom naredne godine raspoređena na istočnom krilu saveza, i to „u mnogo većem broju spremna da dejstvuju i izvedu udar u roku od 30 minuta“.

Širom Evrope iskustvo Ukrajine počinje da menja ne samo ono što vojske nabavljaju već i način na koji očekuju da će ratovati.

Model koji se oblikuje zasniva se na raspršivanju snaga, stvaranju brojčane nadmoći uz pomoć pristupačnih autonomnih sistema i skraćivanju vremena između iskustava sa bojišta i tehnološkog prilagođavanja.

To je najvidljivije na nivou jedinica. Holandija angažuje oko 600 pripadnika vojske za operacije sa dronovima, dok mobilni timovi mogu da prilagođavaju sisteme u blizini fronta. Francuska je naručila 5.000 jeftinih dronova za vojnike, nakon što je prvih 1.000 testirano tokom vežbe Orion.

Kao i novi britanski pristup borbenoj moći „20:40:40“, koji se u velikoj meri oslanja na autonomnu opremu i sisteme koji mogu ponovo da se koriste, ove inicijative polaze od spoznaje da mali broj skupih i sofisticiranih platformi ne može da obezbedi brojnost i prilagodljivost potrebne za dugotrajno ratovanje visokog intenziteta.

Međutim, brojnost je korisna samo kada je povezana sa osmatranjem, određivanjem ciljeva i udarnim sposobnostima koje mogu da prežive napade.

Odluka NATO-a da za vazdušno rano upozoravanje (AEW) izabere švedski sistem GlobalEye, kao i ulaganja Švedske u satelite, dronove za elektronsko ratovanje i lutajuću municiju, mogli bi da ojačaju sposobnost Evrope da otkriva i prati pretnje.

U toku je značajna evropska saradnja, a najvažniji primer je potpisivanje Evropskog pristupa udarima velikog dometa (ELSA) od strane najvećih evropskih vojnih sila, sa ciljem koordinacije sedam programa raketnih i drugih sistema za napade velikog dometa, kao i sistema za vazdušno rano upozoravanje (AEW).

Novi programi nabavke već su finansirani. Norveška je za precizne udare velikog dometa izabrala južnokorejski sistem Hanwha Chunmoo, dok Estonija isti sistem dodaje svojim sistemima HIMARS, artiljeriji i višeslojnoj protivvazdušnoj odbrani.

Nemačka obuka za raspršivanje aviona po civilnim aerodromima rešava drugu stranu jednačine: udarne sposobnosti ne mogu da odvraćaju protivnika ako mogu biti uništene na svojim stalnim bazama.

Evropa se takođe pomera od zaštite pojedinačnih sredstava ka višeslojnom teritorijalnom odvraćanju i onemogućavanju neprijateljskog napredovanja.

Poljski sistem SAN, odnosno „zid za odbranu od dronova“, integrisan sa nemačkom podrškom Istočnom štitu, kombinovaće senzore, elektronsko ratovanje, presretačke dronove, topove i rakete. Litvanska utvrđenja i obnovljena močvarna područja primenjuju isti princip na kopnu: usporiti napad i usmeriti ga ka područjima gde protivnik može biti otkriven i napadnut.

Rumunske vežbe Eastern Phoenix proširuju ovaj višeslojni pristup i na praktična testiranja, povezujući snage NATO-a i odbrambene kompanije sa Zajedničkim centrom NATO-a i Ukrajine za analizu, obuku i obrazovanje, kako bi se taktike suprotstavljanja dronovima testirale u realističnim uslovima.

Ove promene će opstati samo ako vojna industrija bude sposobna da nadoknađuje gubitke. Danska kombinuje hitnu nabavku dronova sa intenzivnijom saradnjom sa Ukrajinom, dok se ukrajinski sistemi pripremaju za proizvodnju u Holandiji i Finskoj.

Programi Evropske unije pokušavaju da iskustva i inovacije sa bojišta pretoče u proizvodnju na evropskom nivou.

Dakle, Evropa se priprema za rat. Nedavne procene ukazuju na to da evropske članice NATO-a već raspolažu dovoljnim brojem ljudstva i borbenih sistema da se suprotstave ruskoj ofanzivi, dok bi sadašnja ulaganja trebalo da dodatno ojačaju njihovu otpornost tokom narednih nekoliko godina.

Ali bez SAD, Evropa bi ratovala drugačije. Umesto oslanjanja na brzo manevrisanje, trajnu vazdušnu nadmoć i udare duboko iza neprijateljskih linija u obimu kakav omogućavaju Sjedinjene Države, Evropa bi verovatno primenila defanzivniju i promišljeniju strategiju: sprečiti Rusiju da ostvari početni prodor, izdržati prvi napad, a zatim vremenom iskoristiti svoju veću ekonomsku i industrijsku snagu. Drugim rečima, cilj bi najpre bio izbeći brz poraz, a zatim nadživeti Rusiju.

Autonomni sistemi, rasute operacije i višeslojna odbrana sada se uvode upravo kako bi odgovarali tom modelu, ali sama nabavka nove opreme neće stvoriti održiv evropski način ratovanja.

Za to su i dalje potrebne dovoljne zalihe municije i rezervnih delova, zaštićena logistika, obučeno ljudstvo i industrijska baza sposobna da nadoknađuje gubitke brže nego što Rusija može da ih iskoristi.

Iznad svega, potrebna je integracija. Švedski sistemi za osmatranje moraju biti sposobni da usmeravaju poljsku ili norvešku vatru; nacionalni sistemi odbrane od dronova moraju međusobno razmenjivati podatke, avioni raspoređeni na različitim lokacijama moraju moći da operišu iz savezničkih baza, a komandanti moraju imati ovlašćenje da deluju pre nego što Rusija stvori fait accompli, odnosno svršen čin.

Zajednički komunikacioni sistemi, koordinisano određivanje ciljeva, kompatibilna logistika i unapred dogovorene političke procedure jednako su važni kao i dodatno naoružanje. Bez koordinacije, Evropa će završiti sa obećavajućim, ali nepovezanim nacionalnim projektima, čija će ukupna vrednost biti manja od zbira njihovih pojedinačnih potencijala.

Uz takvu koordinaciju, ove sposobnosti bi mogle prerasti u istinski evropske oružane snage, navode autorke analize, sposobne da otkriju, izdrže i uzvrate na napad, kao i da nastave takve operacije čak i kada američka pomoć nije dostupna.