Portret nije panegirik – Svet

Možda je zaboravio i da sam diplomirani politikolog, međunarodno-diplomatskog smera, te da su politika i međunarodni odnosi, uz kulturu u najširem smislu, oduvek bili u središtu mojih interesovanja. Kao i da sam pre nego što sam počela da se bavim novinarstvom, pre skoro 3. decenije, punih 25. godina radila u oblasti međunarodnih odnosa i saradnje-prvo u jugoslovenskoj misiji pri OECD-u u Parizu, a potom u Komitetu za odnose sa inostranstvom Republike Srbije.

Zašto bi, onda, bilo neobično što sam napisala portret Džefrija Saksa?

Moj tekst nije bio panegirik, već portret intelektualca čiji me je javni angažman, a pre svega zalaganje za mirna rešenja međunarodnih sukoba, zainteresovao. To što Miša Brkić ne deli Saksove stavove o Ukrajini, Kini ili ulozi Zapada njegovo je legitimno pravo, ali njegovo neslaganje ne čini moj tekst nekritičkim. Ja Saksove stavove smatram doslednim i vrednim pažnje, a njegovu spremnost da preispituje dominantne narative važnom za razumevanje sveta u kojem živimo.

Razumem da su za Brkića problematični Saksovi nastupi u pojedinim medijima, njegovi politički kontakti i stavovi o ratu u Ukrajini, kao i kritike koje mu je uputila grupa od 311 akademskih stručnjaka. To su pitanja o kojima se može i treba raspravljati. Ali gostovanje u nekom mediju, prijateljstvo s nekim političarem ili neslaganje s grupom stručnjaka ne mogu sami po sebi biti zamena za analizu konkretnih argumenata. Ako se sa Saksom ne slažemo, potrebno je razmotriti šta govori, na čemu zasniva svoje tvrdnje i u čemu eventualno greši. Isto merilo trebalo bi da važi za svakog javnog intelektualca, bez obzira na to da li se njegovi stavovi uklapaju u naša politička uverenja.

Mene je u Saksovom javnom angažmanu zainteresovalo njegovo insistiranje na diplomatiji, pregovorima i mirnom rešavanju međunarodnih sukoba, kao i njegovo preispitivanje politike velikih sila. To ne znači da ga smatram nepogrešivim, već da njegove argumente smatram vrednim pažnje i kritičkog razmatranja. Upravo je to bio smisao mog teksta.

Brkić posebno ističe Saksove pohvale pojedinim potezima srpskih vlasti, naročito u vezi s ekonomskim odnosima s Kinom i politikom balansiranja između velikih sila. Ni te ocene ne smatram dovoljnim razlogom da se njegov celokupan intelektualni angažman posmatra kroz tu prizmu. One mogu i treba da budu predmet kritike, ali ih valja razmatrati pojedinačno, na osnovu njihovog sadržaja i argumenata na kojima počivaju. Političko neslaganje s pojedinim ocenama ne bi smelo da zameni kritičko razmatranje celine nečijeg rada.

Ne vidim ni zašto bi Saksovo dugogodišnje prijateljstvo s Viktorom Orbanom samo po sebi bilo argument protiv njega. Ljudi mogu biti prijatelji i kada se ne slažu u političkim stavovima. Prijateljstvo nije potvrda političke saglasnosti, baš kao što političko neslaganje ne mora biti prepreka ljudskom odnosu. Ako u tom odnosu postoji nešto što dovodi u pitanje Saksove stavove ili postupke, onda to treba pokazati konkretnim argumentima, a ne samo trajanjem njihovog prijateljstva.

Najzad, ako je predmet spora Džefri Saks i njegovi stavovi, onda je on prava adresa za polemiku. Moj tekst nije bio pokušaj da ga oslobodim kritike, već da predstavim intelektualca čiji pristup međunarodnim odnosima smatram vrednim pažnje.

Verujem da nam je danas, više nego ikada, potrebno da svet pokušamo da razumemo izvan unapred zadatih političkih podela. To ne znači odustajanje od kritičkog mišljenja, već upravo suprotno: spremnost da saslušamo argumente s kojima se možda ne slažemo, da ih proverimo i da o njima raspravljamo bez unapred donetih presuda.