Dan kada je “pao Berlin” ili (samo) “dan D” – Lični stavovi

U poslednje dve godine mnogo puta se čulo u javnosti da je „režim dotrajao“, „da mu je istekao rok trajanja“ ili „da su mu dani odbrojani“. Međutim, ono što se krije iza tih intuitivnih uvida, jeste egzaktna dijagnoza, zasnovana na političkoj teoriji i istorijskom iskustvu: „organizam“ vlasti u Srbiji su zahvatile mutacije njegovih ćelija koje sada nekontrolisano metastaziraju, za koje leka nema i koje će ga na kraju dokusuriti. Zašto i kako se to desilo?

Da bi se to objasnilo, treba objasniti genetski kod ili DNK ćelija tog „organizma vlasti“ koji se rodio i razvijao u poslednjih 14 godina u Srbiji. U pitanju je diktatura, ali posebne vrste, takozvana spin diktatura. Ta je vrsta režima nastala u jugoistočnoj Aziji šezdesetih godina prošlog veka, a potom proširena po svetu, od Turske i Mađarske, do Kazahstana i Vemecuele. NJena ključna odlika je da to nije diktatura klasičnog tipa, zasnovana (prvenstveno) na nasilju i progonu ljudi.

U pitanju je varijanta populizma koja računa na podršku širokih slojeva stanovništva, a genetski je naštimovana da tu podršku zadobije manipulacijom i propagandom, ucenama i potkupljivanjem, pa tek na kraju zatrašivanjem i nasiljem. Konačan rezultat je pogodna „životna“ sredina u kojoj „organizam vlasti“ raste i goji se. Znak da je takva sredina stvorena je podrška koju režim dobija na periodičnim izborima, na kojima ubedljivo pobeđuje opoziciju. To, onda, povratno, deluje na njegovo jačanje, jer mu se zbog utiska snage i nepobedivosti, priklanjaju, izričito i prećutno, voljno i nevoljno, mnogi pojedinci i čitavi slojevi stanovništva. Zahvaljujući tome, vladar vrši apsolutnu i nekontrolisanu vlast.

Setimo se, sad, našeg bolesnika, kad je bio u punom zdravlju. Posle parlamentarnih izbora krajem 2023, pa lokalnih u junu 2024, činilo se da će Vučić i njegova kamarila vladati dokle god žele. Vlastodržac je bio toliko ubeđen u večnost svoje vlasti (u tom momentu, verovatno s dobrim razlozima), da se osmelio, primera radi, da iznova pokrene omraženi projekat rudnika litijuma u Jadru. Sve je išlo po planu i kao iz udžbenika političke teorije. Opozicija je bila podeljena, smrvljena i nesposobna da mu se suprotstavi. Neopredeljeni i apstinenti su gledali svoja posla ili su tiho sarađivali, a spoljna podrška jedinom (jakom) „lideru“ se nije štedela.

I onda se 1. novembra 2024. događa novosadska tragedija, a zatim se događaji nižu kao na traci. I da ne ponavljam ono što svi znamo, njihov ishod je formiranje snažnog svenarodnog pokreta otpora režimu, predvođenog studentima, koji menja sredinu u kojoj je „organizam“ autokratske vlasti obitavao i bujao. Menja je u meri da počinje pomenuti proces proliferacije njegovih malignih ćelija koji ga je posle dve godine primakao kraju.

Jer, radi se o tome da spin-diktatura traje dok odaje utisak nepobedivosti i dok naspram sebe ima višestuko slabijeg suparnika, a što se potvrđuje na izborima koje nadmoćno dobija. Kada postoji izvesnost da više nije tako, da se otpor pobunjenog društva fokusira u jednu žižu, koncentriše u jednu organizaciju, grupiše u jednu snagu, kreće nezaustavljiva mutacija DNK njegovih ćelija. I ona se pokazuje u otkazivanju lojalnosti oportunista i nezadrtih lojalista. Ona se prepoznaje u povratku delova pravosuđa, diplomatije ili prosvete načelima struke i profesionalizma. Ona se, najzad, belodano otkriva u izjavi jednog od bivših funkconera režima da sad „želi da bude na pravoj strani istorije“

Sve to, s druge strane, bolešću načeti „organizam“ vlasti, vodi ka zaoštravanju primene istih metoda koji su, do nedavno, korišćeni u rukavicama. Hijena ne može postati biljojed. Autokratski režim ne može postati benigniji. Prosto, to je stvar „genetike“. U naivnoj samoobmani da tako može povratiti svoje zdravlje i vratiti vreme unazad, on udara na slepo, i levo i desno. Uništava ustanove kulture, festivale s tradicijom, nastoji da zatre preostale nezavisne institucije i obrazovanje. Ali ishod je, kao sa svakom fatalnom bolešću predvidiv, samo je stvar jedinstva, pameti i suzdržanosti onih koji su ga razboleli, da to njegovo mahnito mahanje kandžama u samrtnom ropcu povredi što manje ljudi.

Izbori koji se približavaju samo će zvanično „overiti“ činjenicu da je režim nasuprot sebe dobio takmaca od kojeg se na smrt razboleo i koji će ga na kraju upokojiti. Da li će 25. oktobar biti dan kada je „pao Berlin“ ili (samo) „dan D“, to se ne može predvideti. Ali krajnji ishod u oba slučaja je izvestan. A postoji i opravdano očekivanje da će upokojenje trenutnog autokratskog režima, biti i konačna smrt sistema koji već dva veka vrti Srbiju u začaranom krugu ličnih režima, samo s različitim ličnostima na njihovom čelu.

Autor je šef Katedre za teoriju, sociologiju i filozofiju prava, Pravnog fakulteta, Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.