Bankrot mozga na kraju okupacije – Pavle Simjanović

Pre pisanja se iznenadim koliko ono što me je u utorak gonilo na asocijativno razmišljanje do ponedeljka biva spljeskano pod teretom protoka vremena.

Recimo, unos „Paramaunt; Vorner“, šta to beše?

Nedavno je više ili manje kompletirana kupovina filmsko-medijske korporacije Vorner od strane iste takve korporacije Paramaunt.

Kada sam se pre deset meseci prvi put time bavio kao gost jutarnjeg programa televizije Nova, pretpostavljeni kupac Vornera je bio Netfliks, da bi Paramaunt upravo započinjao proces „neprijateljskog preuzimanja“ putem zaobilaženja Vornerovih upravljačkih tela i targetiranja pojedinačnih deoničara izdašnim ponudama.

Kontekst: vlasnik Paramaunta je jedan od „superdonatora“ Donalda Trampa a među firmama koje su u vlasništvu Vornera se nalazi i CNN, zbog čega je u „visokom dvorcu“ doneta odluka da famozni Džared Kušner preko svoje investicione kompanije počne da sakuplja oko sto milijardi dolara iz saudijskih i katarskih izvora kako bi mrski medijski neprijatelj bio stavljen pod kontrolu.

Kušner se od tada zvanično povukao iz problematične operacije – jer, u Americi je i dalje problem kada predsednikov zet sprovodi nasilnu kupovinu tastove najneomiljenije medijske kuće – dok je, recimo, posao izgradnje hotela u Beogradu obustavio nakon što je postalo jasno da se upleo sa krajnje amaterskim igračima od sitno šibicarske sorte.

Kada smo o svemu tome razgovarali početkom decembra 2025, lako smo povukli paralelu sa ovdašnjim političko-medijskim događajima koji su još uvek bili ograničeni na „Miler-Lučić“ skandal.

Eh, kako je samo bilo čedno devedesetih kada se uništavanje medija izvodilo tako što bi brkati muškarci u plavim uniformama upali u redakciju u pola noći i isterali neposlušne novinare.

* * *

Nova Sekretarka za medije Donalda Trampa je najurena nakon samo pet dana na funkciji.

Dotična Kejti Zaharija, četrdesetogodišnjakinja u pokušaju da izgleda kao da joj je desetak manje, influenserka i „motačica“ po MAGA pokretu, sazvana je u Belu kuću prilično nalik načinu na koji je Đuru Macutu „ponuđen“ posao premijera.

A onda je usledio prvi nastup…

„Good morning!“, uskliknu ona iskusnim novinarskim barakudama kao da se obraća deci u igraonici, pre nego što će početi da čita svoje uvodno saopštenje.

„Hvala predsedniku Trampu…“, „ponosna sam što sam dobila šansu da služim…“, i sve ostalo inspirisano čovekom čija veličina je nepojamna ostalim smrtnicima.

Zatim su sledili lapsusi i pripremljeni odgovori na probrana pitanja, prožeti faktičkim greškama.

Na svašta smo navikli u modernom svetu u kojem je ideolog Bregzita Dominik Kamings za članstvo u „think tanku“ vlade Borisa Džonsona uputio javni poziv „čudacima i neprilagođenicima sa neobičnim veštinama“.

I u kojem, na primer, jurišnici srpskog režima najavljuju ukidanje FDU-a, jer, ono… koj’ će nam?

Neka film snimi svako ko može da nabavi novac, a tržište će dati sud o njegovom kvalitetu.

Kad smo već kod toga, ni izdajnička pozorišta se ne moraju pomagati iz budžeta.

Neka dramski umetnici nalepe veliku reklamu za kremu protiv šuljeva ispod pozornice a prodate ulaznice će zatvoriti finansijsku konstrukciju predstave.

Elem, sa svakakvim liberalno-kapitalističkim idiotizmima provučenim kroz prizmu manipulacije najnižim porivima mase imamo iskustva svuda po ovom jadnom elipsoidu, da bi posle malo bazičnog barakudno-novinarskog istraživanja bilo otkriveno da se gđa Zaharija već godinama predstavlja kao advokat iako je završila pravni fakultet a nije položila advokatski ispit.

E, to je već neprihvatljivo čak i za tip ljudi koji ju je katapultirao na poziciju predsednikove Sekretarke za medije.

U Americi.

Za sada.

* * *

Ponekad se, naivan kakav sam već, pitam da li je sve što nam se dešava previše bizarno da bi se nastavilo.

Da li diptih „ta-na-na-na-na-na-na-na“ imbecila koji zapale Nišku tvrđavu i njihovog „glodura“ koji potom tvrdi da su svi snimci koji to dokazuju proizvod veštačke inteligencije doseže neku antropološku, civilizacijsku, ontološku barijeru?

Ima na početku filma „Pijanista“ scena kada Vladislava Špilmana u povorci koja biva sprovođena ka novoustanovljenom varšavskom getu primećuje katolička državljanka Poljske.

Funkcionalna violočelistkinja i vanserijski pijanista su se ranije „muvali“, i sada on nju umiruje rekavši da ovako nešto ne može da potraje.

„To sam i ja rekla. Previše je apsurdno“, slaže se ona.

Naravno, potrajalo je, a nije loša prilika da navedem još jedan scenaristički detalj.

Roman Polanski se uglavnom verno držao Špilmanove memoarske knjige.

Ipak, priložio je iskustvo koje je kao dečak imao u istim okolnostima, kada ga je pripadnik jevrejske kolaboracionističke milicije krišom odvojio iz grupe koja je trebalo da se ukrca na voz za koncentracioni logor.

Pre nego što mu je nestao iz vidokruga, savetovao ga je, „Ne trči!“, te se to desi i njegovoj verziji Špilmana.

Onaj koji mahnito beži privlači pažnju.

Nije zgoreg pohraniti ovo uputstvo, iako se na kraju okupacije uglavnom ne uzmiče nego napreduje bez straha.

* * *

Režimski skup u Novom Sadu mi je – potomkinja je sasvim nevezano te večeri htela da joj objasnim šta je to „šipak“ – prizvao i slike kraja epizode serije „Više od igre“ u kojoj nemački oficir na motoru ulazi u Gradinu kao prvi predstavnik okupatora.

Na ulicama nema lokalnog življa, većine zbog straha, nekih zbog zgađenosti.

Jedina zgrada sa otvorenim vratima je kafana „Kod Bankrota“ u kojoj vlasnik, napivši se do smrti od prepuknutog srca, ukočenom šakom pokazuje palac uklješten između srednjeg prsta i kažiprsta.

Kao u slučaju „Pijaniste“, s obzirom da se tiče početka a ne kraja okupacije, kao i da strah odavno nije začin ponašanja, poređenje nije sasvim ispravno.

No, teško da se pojavilo niotkuda.