Da li stare bolnice u Srbiji mogu da reše nedostatak kapaciteta za palijativno zbrinjavanje? – Društvo

Ministar zdravlja u tehničkom mandatu Zlatibor Lončar, u predizbornoj kampanji, najavio je da će stare bolnice, uz malo ulaganja poput krečenja i novih krevata, biti pretvorene u palijativne centre, gde će moći da se zbrinu stari i bolesni. Sagovornici Danasa saglasni su da su potrebe za palijativnom negom velike, ali se plaše da ovo nije samo još jedno predizborno obećanje. Naglašavaju da ideja može da bude dobra, ali da ipak nije dovoljno samo obezbediti prostor.

„Ulaženo 1, 3 milijarde evra za obnovu bolnica i domova zdravlja u naredne dve godine. Kada obnovimo bolnice, stare bolnice ćemo pretvoriti za palijativu, za stare ljude. Stariji smo, bolesni smo. Nemaju mesta u domovima, nemaju gde da ih smeste, nema ko da se brine o ljudima. Tu će se brinuti o njima, ne treba mnogo da se ulaže“, rekao je nedavno Lončar.

Na pitanja koje stare bolnice u Srbiji su u planu da postanu palijativni centri, ko će i pod kojim uslovima da bude tamo smešten i šta je sa kadrom koji će tamo raditi, od Ministarstva zdravlja do zaključenja ovog teksta nismo dobili odgovore.

Aleksandar Dikić, subspecijalista kliničke toksikologije i doktor medicinskih nauka kaže za Danas da ideja sama po sebi i nije loša zato što se odnosi na ljude kojima je zaista potrebna briga, ali je pitanje samo koliko su te stare bolnice uslovne za takvu namenu.

„Zašto ekonomski tigar ne uloži u izgradnju novih palijativnih centara na nivou makar okruga, koji bi zbrinjavali palijativne pacijente u terminalnoj fazi bolesti“, pita Dikić.

On ukazuje i da u pojedinim velikim centrima ne postoje gradske bolnice, te se zdravstvena zaštita preskače od primarne ka tercijalnim ustanovama, odnosno kliničkim centrima.

„Zanimljivo je da se ministar uvek seti nekih dobrih ideja u predizbornoj kampanji, a čim se završe izbori te ideje ostanu u fioci i gotovo se nikada ne realizuju, tako da je i ovog puta možemo oceniti ovu najavu kao samo jednu vrstu predizbornog trika“, ističe naš sagovornik.

U jednoj od ranijih izjava za Danas i profesorka Medicinskog fakulteta u Novom Sadu Ivana Bajkin ocenjuje da je priča o starim bolnicama pokušaj Lončara da sakupi na brzaka jeftine poene.

„Shvatam da je hteo da pokaže kako režim misli na hronično i teško obolele pacijente. Ali, nije smeo da izgovori da to traži minimalna ulaganja, jer je palijativna nega izuzetno skupa u svakom smislu, i kadrovskom i po aparatima i po vrsti lekova i dobra palijativna nega postoji samo u organizovanom zdravstvenom sistemu. Na žalost, na repu je događaja jer je moguća samo kada funcioniše primar, sekundar, tercijar i kada postoje snažne mere prevencije u državi. Kod nas to, na žalost, nije slučaj“, naglasila je Bajkin.

Nedovoljno 200 bolničkih postelja

Nadežda Satarić, predsednica udruženja Amity koje se bavi ranjivim kategorijama društva, ističe da potrebe za palijativnom negom postoje i kod starijih, ali i kod mlađih osoba, pa čak i kod dece koja boluju od teških neizlečivih hroničnih bolesti, poput raka, srčanih oboljenja. Kod odraslih i starijih je kod onih koji žive sa Parkinsonovom bolešću ili sa uznapredovalom demencijom.

„Palijativna nega ne podrazumeva samo smeštajne kapacitete pri Kliničko-bolničkim centima, kojih koliko znam imamo tek oko 200 postelja, već i terapiju bola, koja se primenjuje u kućnim uslovima, kućna nega i lečenje, koja je organizovana u oko 40 Domova zdravlja u mestima sa preko 25.000 stanovnika, psihosocijalna i emocionalna podrška obolelima i podrška i obuke članova porodica obolelih“, navodi naša sagovornica.

Ona smatra da je apsolutno nedovoljno 200 bolničkih postelja, koje ljudi u potrebi, ako imaju sreću da budu primljeni, mogu da koriste svega dve nedelje.

„Srodnici koji imaju potrebu da na taj način zbrinjavaju svoje obolele drage osobe, uglavnom potežu za smeštajem u privatnim ustanovama socijalne zaštite po komercijalnim cenama ili koriste privatne zdravstvene domove zdravlja i bolnice“, ističe Satarić.

Ona ukazuje da kod nas ne postoje analize o potrebama za palijativnom negom, ali se osvrće na istraživanje Instituta Batut iz 2019. godine o zdravlju stanovništa po kome skoro svaki deseti stanovnik (9,5 odsto) ima potrebu za pomoći u obavljanju aktivnosti lične nege (oblačenje, svlačenje, korišćenje toaleta, kupanje, tuširanje i sl), dok od njih 45 odsto starijih ima nezadovoljenu potrebu za negom u kućnim uslovima.

„Ideja da se stare bolnice pretvore u palijativne centre je svakako dobra i ja je apsolutno podržavam, jer potrebe postoje a nemaju svi mogućnosti da mogu da se oslone na privatne ustanove. Samo se plašim da su to prazna predoizborna obećanja i ništa više od toga“, kaže ona.

Na pitanje da li kao društvo i država dovoljno brinemo o starijima i bolesnima Satarić kaže da najveći teret brige nose njihove porodice.

„I dobro je što je tako. Jer, država niti ima dovoljno resursa niti ima dovoljno interesa da razvija usluge u lokalnim zajednicama za starije, jer za nju je to trošak. Računaju da je dovoljno što moraju da izdvajaju iz budžeta za doplatu penzija a za sve ostalo neka se stariji i njihove porodice snalaze kako znaju i umeju. Više pažnje im se posvećuje, makar na rečima, samo tokom predizbornih kampanja, jer računaju na lojalnost i glasove najstariih tokom izbora“, zaključuje Satarić.

Dostupnost palijativne nege zavisi od toga gde pacijent živi

I Aleksandra Marjanović, izvršna direktorka BELhospice, prve humanitarne organizacije u Srbiji koja besplatno pruža palijativnu negu obolelima, saglasna je da su potrebe za palijativnim zbrinjavanjem kod nas velike i daleko prevazilaze postojeće kapacitete.

„Iako nemamo precizne zvanične podatke o ukupnom broju ljudi kojima je ova vrsta podrške potrebna, procene govore o desetinama hiljada pacijenata godišnje. Prema Evropskom atlasu palijativnog zbrinjavanja iz 2025. godine, Srbija ima svega 17 specijalizovanih službi, što je znatno ispod preporučenih evropskih standarda. Imamo stručne i posvećene zdravstvene radnike i primere dobre prakse, ali nam nedostaje razvijen i povezan sistem koji bi omogućio pravovremenu i kontinuiranu podršku pacijentima i njihovim porodicama, posebno u kućnim uslovima. Danas dostupnost palijativne nege često zavisi od toga gde pacijent živi, a ne od njegovih stvarnih potreba“, naglašava Marjanović.

O Lončarevoj najavi da se stare bolnice pretvore u palijativne centre, Marjanović kaže da je svako povećanje kapaciteta za palijativno zbrinjavanje važno i potrebno, ali da je ključno da razumemo da palijativni centar nije samo prostor u kome će biti smešteni stari i bolesni ljudi.

„Palijativno zbrinjavanje nije samo pitanje zdravstvene zaštite, već podrazumeva integrisan pristup koji povezuje medicinsku negu, psihološku, socijalnu i duhovnu podršku pacijentima i njihovim porodicama. Zato zahteva saradnju različitih stručnjaka, posebno edukovanih za ovu oblast. Korišćenje postojećih bolničkih objekata može biti dobar način da se obezbedi potreban prostor, ali za kvalitetno palijativno zbrinjavanje neophodna su kontinuirana ulaganja u stručne kadrove, njihovu edukaciju, opremu i održivo finansiranje usluga“, navodi naša sagovornica i dodaje da ne smemo zaboraviti da mnogi pacijenti žele da ostanu u svom domu, uz porodicu.

„Zato je, paralelno sa razvojem stacionarnih kapaciteta, neophodno razvijati i palijativnu negu u kućnim uslovima, uz povezivanje zdravstvenih i socijalnih službi i podršku porodicama koje često nose najveći teret brige. U mnogim zemljama važnu ulogu u palijativnom zbrinjavanju imaju i neprofitne organizacije, koje u partnerstvu sa javnim zdravstvenim sistemom pružaju usluge pacijentima i njihovim porodicama. Takav model saradnje mogao bi da bude značajan i za Srbiju, posebno ako želimo da iskoristimo postojeće iskustvo i kapacitete organizacija koje se godinama bave ovom oblašću. Ako želimo da palijativno zbrinjavanje bude pravo dostupno svima, a ne privilegija pojedinaca, potrebno je da razvijamo celovit sistem podrške, a ne samo kapacitete za smeštaj“, ističe direktorka BELhospice.

Ovoj organizaciji godišnje se za podršku obrati oko 350 pacijenata i njihovih porodica. Više od dve decenije pružaju palijativno zbrinjavanje odraslim onkološkim pacijentima u njihovim domovima, na teritoriji Beograda i okoline, a poslednjih godina razvijaju i program podrške deci sa teškim, retkim i životno ugrožavajućim bolestima i njihovim porodicama.

„Naša podrška obuhvata medicinsku negu, psihološku i socijalnu podršku, savetovanje porodica i pozajmljivanje medicinskih pomagala. Sve usluge su besplatne, zahvaljujući podršci donatora, kompanija i pojedinaca. Ipak, potrebe su mnogo veće od naših mogućnosti. BELhospice ne može, niti treba, da bude zamena za javni sistem. Naše iskustvo pokazuje koliko stručna, kontinuirana podrška znači pacijentima i porodicama, ali i koliko je važno da takva podrška bude dostupna svima kojima je potrebna, bez obzira na mesto stanovanja ili finansijske mogućnosti“, zaključuje Marjanović.

Kome je namenjeno palijativno zbrinjavanje

Palijativno zbrinjavanje, kako navodi Aleksandra Marjanović, izvršna direktorka Belhospice, namenjeno je ljudima svih životnih dobi koji se suočavaju sa teškim, životno ugrožavajućim bolestima. Pored onkoloških pacijenata, to su i osobe sa uznapredovalim neurološkim, srčanim, plućnim i drugim hroničnim bolestima, kao i deca sa teškim, retkim i neizlečivim oboljenjima.

„Palijativno zbrinjavanje ne znači odustajanje od lečenja. Naprotiv, ono može da se pruža uporedo sa lečenjem osnovne bolesti, sa ciljem da se ublaže bol i druge tegobe, očuva kvalitet života i pruži psihološka, socijalna i praktična podrška pacijentu i njegovoj porodici. Suština palijativnog zbrinjavanja nije samo koliko će neko živeti, već kako će živeti sa bolešću, uz što manje patnje i uz očuvano dostojanstvo“, naglašava ona.

 

Palijativa u kovid bolnicama

Od avgusta 2023. godine u okviru bivše kovid bolnice na Mišeluku u Novom Sadu, postoji Centar za palijativno zbrinjavanje sa 50 kreveta, kao i Dijalizni centar, odsek za mentalno zdravlje u zajednici kao i druge zdravstvene službe u okviru Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine.

Od jula 2025. i nekadašnja kovid bolnica u Batajnici postala je Centar za palijativno zbrinjavanje, pri Klinici za pulmologiju UKCS. Prema rečima direktora te klinike Mihaila Stjepanovića, do kraja avgusta ove godine kroz njega je prošlo više od 700 pacijenata. Pacijentima je na raspolaganju 50 ležaja, a mogu da borave 14 dana po odluci konzilijuma i uputa izabranog lekara. U ovoj bolnici smešteno je i odeljenje za hemodijalizu, kao i ogranak Doma zdravlja Zemun. Treća kovid bolnica, u Kruševcu, i dalje stoji prazna i čeka buduću namenu.