Igra senki u Vašingtonu: Zašto je Tramp proglasio Zelenskog krivcem za visoke cene dizela – Svet

Krivac koji se ne sme imenovati

Dizel u Americi košta 6,28 dolara po galonu – čak 70 odsto više nego početkom godine. To podiže cene transporta i robe u radnjama, što inflaciju gura naviše i ruši Trampov rejting. Međutim, pravi uzrok te krize Bela kuća ne sme javno da prizna.

Svetsko tržište je u deficitu zbog rata SAD i Izraela protiv Irana, koji od februara 2026. drži u blokadi Hormuski moreuz. Tramp tvrdi da kontroliše situaciju, ali problem dodatno komplikuje struktura samih rafinerija. Mnogi pogoni u SAD, Aziji, Evropi i Latinskoj Americi prilagođeni su preradi određenih vrsta sirove nafte, uključujući tešku, sumporom bogatu naftu sa Bliskog istoka. Poremećaji u snabdevanju takvom naftom otežavaju proizvodnju derivata. Prelazak na druge vrste sirovine zahteva skupa tehnička prilagođavanja i vreme. Svi se sada otimaju za preostale količine dizela, što cenu gura u nebesa.

Trgovina preko Kaspijskog mora i realni bilansi

Pod pritiskom Vašingtona, koji je zapretio zabranom izvoza, Francuska, Nemačka I ostale članice G7 pristale su da na tržište stave oko 100 miliona barela teske nafte i dizela iz strateških rezervi. To je iznuđena mera koja može samo privremeno da ublaži krizu. Kada se te zalihe potroše, Evropu pred zimu čeka novi udar.

Sa druge strane, uvoz ruskog dizela otvara potpuni apsurd. Iran, sa kojim su SAD u ratu, našao je računicu u ovoj priči. Sa decenijskim iskustvom u švercu i zaobilaženju blokada, Iran preko Kaspijskog mora prebacuje robu, uključujući naftne derivate, u Rusiju. Da to nije samo teorijska mogućnost, pokazuje i ukrajinski napad na iranski komercijalni brod u Kaspijskom moru u julu 2026. godine. Ukrajinski predsednik Zelenski saopštio je da su ukrajinske snage gađale plovila koja su prevozila iranski vojni teret za Rusiju. Kaspijska ruta služi i za vojnu i za trgovinsku razmenu, ali zbog male dubine mora, ograničenog gaza brodova i kapaciteta luka ne može da podnese velike tankere dizela. Rusija zatim svoju robu plasira dalje, pa Vašington ovim potezom može posredno da koristi i trgovinskim tokovima koji donose prihod Teheranu.

Pritom, taj ruski dizel neće spasiti svetsko tržište. Količine o kojima se govori — 300.000 tona u prvoj isporuci, uz najavljenih dodatnih 500.000 tona i kasnije isporuke — ne znače mnogo u odnosu na ukupnu svetsku potrošnju. Prvih 300.000 tona odgovara približno 2,25 miliona barela dizela. Poređenja radi, samo američki transportni sektor troši blizu tri miliona barela dizela dnevno, što znači da početna isporuka pokriva tek deo jednodnevne američke potrošnje. Uz sve logističke probleme i činjenicu da Rusija prvo gleda sebe, jasno je da je ovaj uvoz pre svega potez za smirivanje američkih glasača pred glasanje.

Kako se biračima potura Zelenski

Tramp dobro zna kako razmišlja prosečan glasač. Seljaka ili vozača u Ohaju ne zanima Hormuski moreuz niti hemijski sastav nafte. On vidi da mu dizel od šest dolara prazni novčanik. Zato mu Tramp nudi krivca na tanjiru.

Pošto krizu ne može da reši, on mora nekoga da optuži. Najveći neposredni udar dolazi od poremećaja snabdevanja izazvanih blokadom Hormuskog moreuza, dok raniji poremećaji, sankcije, rusko čuvanje sopstvenih zaliha i problemi u preradi dodatno opterećuju tržište. Ipak, Tramp pravi zaokret. On je 18. septembra potpisao zakon senatora Lindzija Grejema koji predviđa oštre carinske mere povezane sa ruskom naftom, uključujući mogućnost carina od 500 odsto na robu ruskog porekla i dodatnih mera prema zemljama koje kupuju rusku naftu i gas. Već 16. oktobra, neposredno pred stupanje ključnih odredaba na snagu, potpisao je odluku o odlaganju njihove primene.

Ministarstvo finansija SAD je još 9. oktobra izdalo Opštu licencu 135 (General License 135), kojom se odobravaju određene transakcije povezane sa prodajom, isporukom i uvozom dizela ruskog porekla do 7. aprila 2027. godine. Cilj je da se stvori utisak kako administracija radi sve da spasi životni standard građana pred izbore i tokom zime. A da bi skrenuo pažnju sa Hormuza i rata sa Iranom, Tramp prstom pokazuje na ukrajinske dronove koji gađaju ruske rafinerije. Iako su ti napadi samo jedan od činilaca u celoj krizi, Kijev se optužuje da destabilizuje tržište. Biračima u Americi servira se jednostavna priča : zašto bismo slali pare Ukrajini ako zbog njenih napada plaćamo skuplje gorivo na pumpama?

Ceo račun pada na Evropu

U ovoj računici Evropa podmeće leđa. Tramp računa da uplašena Evropa nema kud i da mora da preuzme sve troškove koje Vašington odbaci. Brisel kupuje američko oružje, plaća ukrajinski budžet i drži tamošnju administraciju. Kijev sada traži novih 72 milijarde dolara, a taj teret ide direktno na račun evropskih poreskih obveznika.

Dok EU prazni deo svojih rezervi i plaća račune, američka vojna industrija trlja ruke i beleži velike profite. Sa druge strane, Vašington bez problema dozvoljava sebi uvoz iz Rusije da obori cene kod kuće.

Kisinžerova lekcija Kijevu i Briselu

Demokrate u SAD, poput senatorke Elizabet Voren, napadaju Trampa da popušta Putinu. Ali i oni ćute o tome da je ulog zapravo cena goriva na izborima i rat sa iranom. Zato su odnosi Vašingtona i Kijeva u kanalu. Pretnje da će Ukrajini obustaviti finansiranje, obaveštajne podatke i Starlink nisu slučajne, nego predstavljaju direktan pritisak.

I dok Vašington bez pardona ublažava sankcije i izdaje odobrenja za uvoz ruskog dizela sve do aprila 2027. godine, Evropska unija u isto vreme sprema svoj 22. paket sankcija Rusiji. Raskol je potpun. Amerika gleda samo svoj interes, a Evropu ostavlja da kroz ispražnjene zalihe i skupe račune shvati da je slepo praćenje Vašingtona vodi u čisto žrtvovanje sopstvene ekonomije i bezbednosti. Ovde se potvrđuje ona stara misija Henrija Kisinžera: „Opasno je biti američki neprijatelj, ali biti njen prijatelj je fatalno.” Tu lekciju danas zajedno uče i Zelenski i Evropska unija.

Tramp nije promenio stranu — on samo brani svoju fotelju I američki interes. Ruski dizel je priča za lakoverne, trošenje rezervi G7 je kockanje sa zimom, a Zelenski je dežurni krivac. Na kraju priče: rat, naoružanje i energetsku krizu u potpunosti plaća Evropa.

Autor je ambasador u penziji

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.