Ruke kao glavno obeležje kampanje – Tamara Đorđević

Ona koja tog dana nešto mora da proslavi da ne bi načisto poludela, jer sa njom se nikad ne zna. Kao ni sa predizbornom kampanjom. Sa psihologijom marketinga u predizbornoj kampanji već znamo na čemu smo.

A marketing u ovoj predizbornoj kampanji izgleda kao da ga je režirao Lars von Trier.

Samo izgleda, jer trenutna situacija je mnogo bizarnija.

Priča je sažvakana toliko puta da se gledaocima zaglavljuje u grlu. Gluma je jeftina, prostačka i sirova, sirova kao marketing koji pokušava da bude autentičnost. Autentičnost može bez marketinga.

Marketing, međutim, ne može bez privida autentičnosti, skrojenog po meri nižeg proseka do kojeg politička poruka dopire vizuelno i auditivno.

Tom proseku su u opštoj otimačini za pažnju ukradena dva čula. Treće mu otmu kada mu pozvone na vrata. Tada oseti stisak ruke toliko dubok da dopire čak do Pačinijevog telašca, receptora za dubok pritisak.

Toliko duboko ide taj predizborni stisak ruke u marketinške svrhe. Pored vida i sluha, okupirano je i čulo dodira, naše najneposrednije čulo, jedino koje sa svojom publikom ima stvarni, intimni kontakt.

I upravo su ruke postale glavno obeležje ove kampanje. Ujedinile su političku poruku obe suprotstavljene strane.

U Vučićevim reklamnim spotovima ruke su ispraćene patetičnim narativom, dok ih je studentska lista iskoristila na promišljeniji i kreativniji način. Već u sledećem segmentu reklamnog bloka na prvom kanalu RTS-a, ponovo vidimo njega, ruke i prizeman narativ.

Po broju i raznovrsnosti spotova u jednom reklamnom bloku, reklo bi se da vodi 2:1. Studenti igraju na kreativnost, on igra na dva čula.

Pretpostavljam da misli da mu je to dovoljno. Do sada je i bilo. Možda bude i sada, ali uz znatno veće probleme.

Problema, doduše, nema mnogo. Samo su postali dovoljno glomazni da se više ne daju ignorisati. Zapravo, problem je jedan i zove se tri. Da, da… taj strašni broj o kojem sam pisala u prošloj kolumni.

Tri, kao noćni progonitelj. Iza njega ponosno stoje studenti, dok iza jedinice stoji on koji bi trebalo da izgleda ponosno, barem na reklami. I tu dolazimo do problema glumljenja autentičnosti koji, čini se, predstavlja srž ovog predizbornog marketinga.

Već sam upozoravala da se na društvenim mrežama autentičnost ne može glumiti, jer tamo autentičan ne možeš ni biti. Ni ti, ni on, ni oni, ni ja. Uzalud glumimo da ne glumimo u tom leglu marketinga bio on politički, profesionalni ili sasvim lični.

Ovde bi neko ponudio teoriju zavere, ali ovaj list nije Informer. Tamo je Dragan, a ovde imamo Dragoljuba kroz čije kolumne smo videli kako se najpažljivije osmišljen marketing pretače u komediju. A, kada te neko učini smešnim, povratka nema. Ne mogu te spasiti ni bogovi marketinga.

Vođa po pravilu ne voli smeh. Poštovanje može izazvati samo ako je autentičan, a strahopoštovanje se, nažalost po njega, ne računa.

Poštuje se istinski autoritet, kao što se poštuje dobar režiser. A, režiser ove predizborne kampanje je, nema sumnje, majstor svog zanata. Uspeo je da pola zemlje drži za ruku, a drugu polovinu da natera da se obema rukama uhvati za glavu.

Zato, radoznalo čekamo 25. oktobar, dan kada se ruke prebrojavaju, bile one pružene, krvave ili nekakve drugačije. Do tada, marketing će nastaviti svoj tihi pohod kroz čula.

Vid je uzeo, sluh je uzeo, dodir je uzeo. Ostali su još miris i ukus, ali i do njih će stići, jer psihologija marketinga ne poznaje nedodirljivo i ume da nađe svoj kanal. A kada zaposedne sva čula, ostaje samo ono šesto, za koje nijedna kampanja još nije snimila spot.

Luida de Noctis ga zna, jer ono se budi kad se ugase svi ekrani. Kada se konačno ugase i rođendanske svećice, u mraku ostaje samo ruka. Ne pruža se dok ne zasvetli crvena lampica kamere.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.