“Oni koji mi decenijama pripisuju antisrpstvo hteli bi da mi natovare i zločine njihovih ‘heroja'”: Milo Đukanović o optužbama Andrije Mandića – Svet

Dakle, nije im za tenkove trebala „Đukanovićeva nafta“, niti su tenkovima pobili više od 8.000 bosanskih Muslimana u Srebrenici. Bednici zaslepljeni mržnjom hoće tu istorijsku sramotu da pripišu meni. Oni koji mi decenijama pripisuju antisrpstvo hteli bi da mi natovare i zločine njihovih „heroja“, kaže u razgovoru za Pobjedu Milo Đukanović, bivši predsednik Crne Gore komentarišući brojne optužbe koje je na njegov račun izneo predsednik Skupštine Andrija Mandić govoreći o ratu devedesetih.

Ističe da je „sve mogao očekivati od te vrste ljudi, ali ne i da upiru prstom u njega zato što je Vlada Crne Gore, na čijem čelu je bio, komšijama iz Hercegovine dostavljala humanitarnu pomoć u vreme kad im je leđa okrenuo i onaj što ih je gurnuo u taj bezumni rat“.

Đukanović konstatuje da su u poslednje vreme učestale „bezočne izmišljotine velikosrpskih nacionalista i njihove posluge u Crnoj Gori da sam ništa manje nego vinovnik genocida u Srebrenici. To sam dugo ignorisao, jer je s onu stranu pameti. Istovremeno, vodio sam se maksimom da je važnije od toga što vam neko kaže ko vam to govori. Tu laž plasira nacionalistička rulja koja se nepogrešivo aktivira kada treba da sakrije svoje prljave tragove, služeći se oprobanim ujediniteljskim receptom -mržnjom prema drugima. Evo neko vreme, ponovo, prema Crnoj Gori, Crnogorcima i prema meni“.

Očekivano, kaže, najglasniji je pokajnik koji treba da se opravda što je predugo morao da glumi evropejca, lojalnog Crnoj Gori, četnički vojvoda Andrija Mandić.

„Tobože, u nastupu kajanja što je kao predsednik Skupštine Crne Gore u svoje i u ime NSD uputio saučešće sinu presuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, optužio je mene i DPS da smo krivci i za produžetak rata u Bosni i Hercegovini 90-ih.

Mandić, najokoreliji izdanak zločinačke ratnohuškačke politike Beograda iz tog i kasnijeg vremena, sve do glumačkog ulaska u ulogu predsednika parlamenta, dobitnik Vulinove sablje za zasluge u borbi protiv NATO ’99, ljuti neprijatelj crnogorske države i svega crnogorskog, lažni štrajkač glađu zbog crnogorskog priznanja Kosova, četnički ustanik koji je pozivao ratne drugove da otkopaju oružje i spreme se za novi pokolj, skorojević u proevropskoj državnoj politici Crne Gore i šerpas Marte Kos u pohodu na Bobotov kuk“, izričit je Đukanović.

Dodaje da je Mandić, uplašen da bi ga taj telegram mogao koštati fotelje u parlamentu, u nadi da mu i ta „lažavina“ može biti korisna u susret predstojećim izborima.

Najveći apsurd je, kaže, kada takav Andrija Mandić optužuje DPS da ometa evropsku integraciju naše države zanemarujući neoborivu istinu da je baš u vremenu vlasti DPS-a Crna Gora stekla sve pretpostavke za istorijski zaokret i punu integraciju u evropske i evroatlantske strukture.

„Tom istom politikom smo sačuvali Crnu Goru od NATO bombardovanja, u ratu u kojem je Srbija izgubila Kosovo. Dok su se Mandić i drugovi junačili uz koljenice i šljivu i pomamljivali ‘nebeski narod’ da zada završni poraz Alijansi“.

Tom politikom je na referendumu obnovljena nezavisna Crna Gora, napravljen istorijski zaokret od vjekovne zagledanosti na istok i postavljen strateški cilj u Deklaraciji o nezavisnosti 3. juna 2006 – integracija u EU i NATO, naglašava Đukanović.

Dodaje da je tom politikom „Crna Gora postala članica NATO saveza pobedivši i poslednju prepreku – državni udar na dan izbora 2016. godine u čijoj režiji je Mandić imao mnogo verodostojniju ulogu od ove koju danas igra.

Iako je Dobrica Ćosić objasnio zašto je laž srpski nacionalni interes, izgleda da su se ovog puta malo više zaneli i preterali“.

Na pitanje otkud optužbe na njegov račun za genocid u Srebrenici, Đukanović je odgovorio: „Sve sam mogao očekivati od te vrste ljudi, ali ne i da upiru prstom u mene zato što je Vlada Crne Gore, na čijem sam čelu bio, komšijama iz Hercegovine dostavljala humanitarnu pomoć u vreme kad im je leđa okrenuo i onaj što ih je gurnuo u taj bezumni rat.

Oni žele da zamagle činjenice, čak i ključnu da se genocid u Srebrenici desio sredinom jula 1995. godine. I da je Haški tribunal detaljno istražio sve u vezi sa tim.

A da je Skupština Republike Srpske duže od dve godine ranije, 6. maja 1993. godine odbila Vens-Ovenov plan.

Međunarodna zajednica je i nakon toga ozbiljno radila na zaustavljanju rata. Kontakt grupa u kojoj su bili predstavnici Amerike, Rusije, Nemačke, Velike Britanije i Francuske predložila je novi plan koji je Skupština RS takođe odbila 3. avgusta 1994. godine. Već sutradan Vlada SRJ je naredila prekid političkih i ekonomskih odnosa sa RS i zabranila njenom rukovodstvu ulazak u SRJ i zatvorila granicu prema teritoriji koju kontrolišu bosanski Srbi. Tribunal se veoma pomno bavio i odnosom Beograda i bosanskih Srba nakon uvođenja sankcija.

Samo u slučaj „Perišić“ imao je skoro 4.000 dokaznih predmeta, a saslušano je i više od 100 svedoka na prvostepenom suđenju. Utvrđeno je da je Vojska SRJ pružala veliku logističku pomoć Vojsci Republike Srpske (municiju, gorivo, rezervne delove, obuku i tehničku pomoć).

Utvrđeno je da je 1993, kada je odbijen Vens-Ovenov plan, 99,6 odsto budžeta RS dolazilo iz Beograda. Postojao je sistem koji je preko Vojske Jugoslavije obezbeđivao pomoć Vojsci RS sve vrijeme. Tribunal je utvrdio da je Mladić bio deo tog sistema i da je kao oficir VRS zadržao status i primanja kroz strukture Vojske Jugoslavije.

Dakle, ističe, nije im za tenkove trebala „Đukanovićeva nafta“, niti su tenkovima pobili više od 8.000 bosanskih Muslimana u Srebrenici.

U žaru borbe za funkciju u Skupštini, Mandić, kaže Đukanović, kao da nije svestan svih gluposti koje izgovara.

„Njegova tvrdnja da se rat mogao završiti ’94, mogla bi da sugeriše da je RS bez pomoći Crne Gore bila pred porazom, pred kapitulacijom. On, koji nema ni toliko političke hrabrosti da stane iza svog telegrama saučešća. Sam tvrdi da nije poznavao Ratka Mladića, pravdajući se da je saučešće uputio vođen crnogorskom tradicijom. Nije naša tradicija slanje telegrama kad umre neko koga ne poznajete. Ipak će biti da je kod Mandića u pitanju četnička ideologija, a ne tradicija“.

Euro model obrazac neodgovorne populističke politike

Kada je reč o potezu aktuelnog premijera Milojka Spajića koji je najavio novo povećanje plata kroz Euro model u zemljiđukanović smatra da je Euro model „obrazac neodgovorne populističke politike koja, nažalost, danas dominira u zapadnoj hemisferi globalne političke scene. Može se slobodno reći i da to nije politika, nego prizemno politikanstvo, koje se u suštini svodi na otvorenu izborno-političku korupciju“.

Niko ozbiljan ne postavlja pitanje da li građani trebaju veće plate, penzije i socijalna davanja. Naravno da trebaju. Povećanje životnog standarda građana je najvažniji cilj svake, iole odgovorne ekonomske politike. Zapravo, to mora biti smisao bavljenja politikom.

Iza ove tačke opšteg konsenzusa moramo uočiti demarkacionu liniju ozbiljne, kompetentne, nacionalno odgovorne politike i politikanstva, manipulacije i prevare, navodi.

Zastupnici i protagonosti ozbiljne politike će ljudima čijom budućnošću upravljaju u velikoj meri, objasniti da imaju plan sistematskog rasta ličnih primanja koji mora biti zasnovan na prethodno ostvarenom rastu produktivnosti i realno stvorenoj novoj vrednosti. „I ne zebem, građani će to lako razumeti, jer ogromna većina njih baš tako živi. Veću potrošnju domaćinstva prethodno obezbede većim prihodima.

Drugi, avanturisti i prevaranti će ponuditi veća primanja, bez prethodnog stvaranja. Sve dok ne ostvare svoj cilj. A kad dođe račun za tu iluziju oni neće biti tu.

Takvom ponudom biračima pred izbore neodgovorna vlada se poigrava sa primarnim, egzistencijalnim porivom većine ljudi da nezavisno od rezultata rada ostvare bolje zarade i viši životni standard. Nema tu ništa novo i originalno u Euro modelu – to je dosledni produžetak manipulacije lansirane programima Evropa sad 1 i Evropa sad 2. Igra se, dakle, egzistencijom građana i u krajnjem ugrožava opstanak države na čijem je čelu“.

Uspeh na evropskom putu nas ne sme zavarati da ne primetimo i ozbiljne paradokse, dodao je.

„Na administrativnom planu, pregovaračka poglavlja se relativno glatko zatvaraju. Ali, istovremeno sve je više gaženja Ustava i zakona, sve je manje političke stabilnosti, čak i funkcionalnosti institucija, sve su brojniji ozbiljni faulovi na planu demokratije, posebno u odnosima sa susjedima.To se ne rešava ulaskom u Uniju, nego pametnim izborom i odgovornim i kompetentnim upravljanjem državnom politikom. Nadam se i da tu lekciju iz kulture demokratske odgovornosti upravo savladavamo“, kazao je, između ostalog, Đukanović za Pobjedu.