10 filmova iz devedesetih koji i danas dele publiku: Neki su proglašeni remek-delima, drugi izazvali skandale – Kultura

Zanimljivo je danas osvrnuti se na pojedine filmove koji su u vreme premijere izazivali oprečne reakcije, a o kojima sada postoji gotovo jednoglasno mišljenje.

Film poput „Midnight Cowboy“, koji je prvobitno smatran skandaloznim zbog oznake X i eksplicitnog seksualnog sadržaja, danas se bez ikakvih ograda smatra remek-delom. Isto se može reći i za filmove koji su doživeli neuspeh na bioskopskim blagajnama, poput „Blade Runner“ i „The Thing“, koji su izdržali test vremena i pokazali da njihovi kritičari nisu bili u pravu.

Devedesete godine predstavljaju zanimljiv period u filmskim raspravama jer nisu toliko udaljene od današnjice. Mnogi od najznačajnijih reditelja i glumaca koji su radili tokom te decenije i dalje zauzimaju važno mesto u filmskoj industriji.

Zapravo, jedna od najvećih briga današnjeg Holivuda jeste to što nema dovoljno mladih zvezda koje bi u popularnoj kulturi mogle da zauzmu mesto kakvo imaju Tom Kruz, Džulija Roberts, Denzel Vošington ili Džim Keri. Nostalgija će pre ili kasnije izbledeti, a industrija će morati da pronađe nove slavne ličnosti.

Devedesete su bile presudna decenija i zbog toga što je publika dobila znatno više prilika da gleda nezavisne filmove, čemu je doprinela sve veća popularnost filmskog festivala Sandens. Istovremeno, veliki studiji snimali su filmove srednjeg budžeta namenjene odrasloj publici, koji su podsticali ozbiljne rasprave.

Najviše polemika izazivali su filmovi koji su otvarali važna umetnička, politička ili etička pitanja, oko kojih su suprotstavljene strane retko bile spremne na kompromis.

Ovo je deset filmova iz devedesetih koji su izazvali posebno oštre podele.

1. „The Godfather: Part III“ (Frensis Ford Kopola, 1990)

„The Godfather“ i „The Godfather: Part II“ ubrajaju se među najbolje filmove svih vremena. Oba su osvojila Oskara za najbolji film i gotovo da nema profesora filmskih studija koji ih ne navodi kao izuzetna ostvarenja.

Iako je bilo jasno da će snimanje nastavka mnogo godina kasnije izazvati ogromna očekivanja, gotovo svi su se složili da „The Godfather: Part III“ nije dostigao kvalitet prethodnika. Međutim, mišljenja o tome koliko je slabiji bila su veoma različita.

Jedni su smatrali da je tek nešto lošiji od originalnih filmova, ali da ipak donosi nešto novo, pre svega zbog hrabre odluke da se lik Majkla Korleonea prikaže na humaniji način.

Drugi su ga videli kao pohlepan pokušaj zarade, koji zaslužuje mesto među najvećim filmskim razočaranjima svih vremena. Za njih je to bio dokaz da se Kopola prodao i počinio ozbiljan čin nepotizma kada je svojoj ćerki poverio ulogu koja je prvobitno bila namenjena Vinoni Rajder.

Objavljivanje Kopoline rediteljske verzije filma samo je ponovo rasplamsalo ove rasprave.

2. „Twin Peaks: Fire Walk With Me“ (Dejvid Linč, 1992)

Dejvid Linč bio je frustriran činjenicom da ga je televizijska mreža ABC primorala da unese izmene u seriju „Twin Peaks“. Kada je serija otkazana, odlučio je da finale druge sezone završi dramatičnim i uznemirujućim raspletom koji je ostavio brojna pitanja bez odgovora.

Obožavaoci su, razumljivo, očajnički želeli da saznaju šta se dalje dogodilo agentu Dejlu Kuperu, ali ih je film „Twin Peaks: Fire Walk With Me“ potpuno zbunio.

Umesto nastavka, dobili su prednastavak koji je događaje iz serije prikazao iz perspektive Lore Palmer, otvarajući još više pitanja na koja odgovori neće stići sve do 25 godina kasnije, sa serijom „Twin Peaks: The Return“.

Film je na premijeri na Kanskom festivalu dočekan zvižducima, a naknadne analize donele su potpuno različite ocene. Dok su jedni hvalili osetljiv način na koji se bavi traumom, drugi su postavljali pitanje ima li muški reditelj poput Linča pravo da pripoveda priču o tako intenzivnoj ženskoj patnji.

3. „Man Bites Dog“ (Remi Belvo, Andre Bonzel i Benoa Pulvord, 1992)

Žanr lažnog dokumentarca značajno se razvio od vremena filma „This Is Spinal Tap“, a belgijska crna komedija „Man Bites Dog“ ovom konceptu pristupila je na zastrašujući način.

Film prati ekipu koja snima dokumentarac o stvarnim zločinima i beleži aktivnosti serijskog ubice. Međutim, etičke granice počinju da se brišu kada članovi ekipe postanu njegovi pomagači i saučesnici.

Zbog brutalnosti, uključujući i jednu izuzetno potresnu scenu seksualnog nasilja, film je dobio oznaku NC-17, što je mnoge kritičare, pa i neke današnje, navelo da ga smatraju eksploatatorskim ostvarenjem čija je jedina svrha da šokira publiku.

S druge strane, film se može tumačiti i kao kritika saučesništva medija u eksploataciji mračnih i uznemirujućih priča.

Istovremeno, on upire prst i u samu publiku, sugerišući da su i gledaoci na neki način odgovorni kada uživaju u nasilju pod izgovorom da je reč samo o fikciji.

4. „Bad Lieutenant“ (Abel Ferara, 1992)

Abel Ferara oduvek je uspevao da razbesni deo publike eksplicitnim sadržajem i odbojnim likovima u svojim filmovima. Ipak, „Bad Lieutenant“ uspeo je da privuče i širu publiku, delom zahvaljujući velikoj pažnji koju je izazvala fizička transformacija Harvija Kajtela za glavnu ulogu, ali i činjenici da se film dotakao gotovo svake zamislive tabu teme.

Rodžer Ibert i Martin Skorseze pohvalili su film zbog beskompromisnog prikaza antiheroja i istraživanja katoličkog osećaja krivice.

Međutim, Katolička crkva osudila ga je zbog jezika, upotrebe droge i nasilja, uključujući i seksualno zlostavljanje časne sestre.

„Bad Lieutenant“ nastavio je da izaziva kontroverze i zbog problematične povezanosti sa svoja dva nastavka, kao i njihovog kvaliteta. Ferara je bio među najglasnijima u tvrdnjama da ti filmovi nisu legitimni nastavci i da nemaju nikakve veze s njegovim originalnim ostvarenjem.

5. „Natural Born Killers“ (Oliver Stoun, 1994)

Oliver Stoun i Kventin Tarantino verovatno su dvojica najkontroverznijih reditelja devedesetih, pa nije iznenađenje što se njihova jedina saradnja našla među filmovima koji su izazvali najveće podele tokom te decenije.

Iako je Stoun ranije snimao filmove koji su izazivali oprečne reakcije, poput „JFK“ i „The Doors“, oni su ipak uživali poštovanje kritike i ostvarivali finansijski uspeh.

„Natural Born Killers“, međutim, ponudio je provokativan prikaz načina na koji mediji podstiču nasilje, kroz priču nalik onoj o Boni i Klajdu, u kojoj je malo brutalnih prizora ostavljeno mašti gledalaca.

Bilo je očekivano da će tako eksplicitan film, koji je prvobitno dobio oznaku NC-17 pre nego što je montiran u ublaženoj verziji, izazvati burne reakcije.

Ipak, Stounovi sve otvoreniji politički stavovi dodatno su podstakli kritike i rasprave o tome šta film zapravo pokušava da poruči o medijima.

Uz to, pojedini komentatori, kao i mnogo puta ranije, kritikovali su Tarantina zbog načina na koji prikazuje ženske likove.

6. „Funny Games“ (Mihael Haneke, 1997)

Mihael Haneke se filmom „Funny Games“ obračunao sa stereotipima o srednjoj klasi, ali i sa ustaljenim načinima na koje se grade horor dela.

Reč je o nemilosrdno mračnom trileru, prožetom crnim humorom, o dvojici nasilnika koji uzimaju bračni par i njihovog malog sina za taoce kako bi se s njima poigravali kroz niz sadističkih igara.

Podelio je kritičare, koji nisu mogli da se slože da li je primereno tako ozbiljnu temu obrađivati na komičan način, niti da li Haneke previše pojednostavljuje klasne razlike.

Deo publike smatrao je nepodnošljivo pretencioznim to što film narušava sopstvenu stvarnost rušenjem četvrtog zida i samosvesnim šalama.

Haneke nije ni pokušao da ublaži kontroverze kada je 2007. godine odlučio da snimi novu verziju filma sa američkom glumačkom ekipom.

Time je ponovo otvorio rasprave o vrednosti originalnog ostvarenja, ali i o tome koliko su se mediji zaista promenili u međuvremenu.

7. „Fear and Loathing in Las Vegas“ (Teri Gilijam, 1998)

Odluka Terija Gilijama da angažuje Džonija Depa za adaptaciju romana Hantera S. Tompsona spojila je tri kontroverzne ličnosti u jednom projektu.

„Fear and Loathing in Las Vegas“ doživeo je finansijski neuspeh, ali je kasnije stekao kultni status, mada su čak i neki filmofili osporavali da ga zaslužuje.

Iako je Gilijam oduvek imao izuzetan talenat za stvaranje neobičnih filmskih svetova, ovo ostvarenje posebno je osmišljeno tako da gledalac ima osećaj kao da je pod dejstvom droge dok ga posmatra.

Takav način uvlačenja publike u priču nekima je uzbudljiv, dok je drugima krajnje naporan i iritantan.

Mržnja Rodžera Iberta prema filmu bila je utoliko neobičnija što ga je njegov kolega Džin Siskel pozitivno ocenio.

Siskel je smatrao da je Gilijam uspešno razumeo Tompsonovu ideju da Las Vegas predstavlja najgore aspekte američkog preterivanja i neumerenosti.

Međutim, današnji medijski cirkus koji prati Depov privatni život, kao i Gilijamove kontroverzne izjave o različitosti, učinili su da se i na njihove ranije projekte gleda sa znatno više negativnog naboja.

8. „Breakfast of Champions“ (Alan Rudolf, 1999)

Retko se događa da neki film doživi toliko loše reakcije da praktično bude povučen iz distribucije, naročito kada u njemu igra velika holivudska zvezda poput Brusa Vilisa.

Adaptacija romana Kurta Vonegata „Breakfast of Champions“ dugo je bila Vilisov projekat iz snova.

Međutim, naslov Alana Rudolfa, u kojem je Vilis igrao i koji je producirao, ostao je bez planirane široke bioskopske distribucije nakon niza razornih kritika koje su usledile posle premijere na Venecijanskom filmskom festivalu.

Deo kontroverze proistekao je i iz činjenice da film jednostavno nije bio dostupan publici, jer se na fizičkim nosačima slike i zvuka ili striming platformama nije pojavio sve do 2025. godine.

Vonegat je, inače, bio poznat po tome što nije bio zadovoljan ni originalnim romanom, zbog čega je adaptacija od početka delovala kao projekat osuđen na neuspeh.

Ipak, kapitalistički pakao prikazan u filmu „Breakfast of Champions“ danas, 2026. godine, sve više liči na stvarnost.

9. „Dogma“ (Kevin Smit, 1999)

Kevin Smit je reditelj kojeg publika ili obožava ili ne podnosi.

Njegov vulgarni humor, reference na popularnu kulturu i iskreni prikazi prijateljstva mogu da osvoje gledaoce ili da ih potpuno iznerviraju, u zavisnosti od njihovog smisla za humor.

Još tokom devedesetih vodile su se žestoke rasprave o tome da li je Smit samo još jedan netalentovani nezavisni reditelj ili „novi Skorseze“, kako ga je 2000. godine nazvao magazin „Esquire“.

Film „Dogma“ dodatno je produbio podele jer se bavio religijom, abortusom i rasnim odnosima, a situaciju je dodatno komplikovala činjenica da su prava na film bila u vlasništvu Harvija Vajnstina.

„Dogma“ je optuživana za bogohuljenje, ali su je neki istovremeno doživljavali kao delo koje daje legitimitet katoličkim verovanjima.

Navodno problematično ponašanje Linde Fiorentino na snimanju takođe je obezbedilo filmu mesto na stranicama tabloida.

Isto se dogodilo i zbog odbijanja Vajnstinove kompanije da prava na film proda nazad Smitu, čak i nakon što je njen nekadašnji direktor osuđen na zatvorsku kaznu.

10. „Star Wars: Episode I – The Phantom Menace“ (Džordž Lukas, 1999)

Teško je pronaći primer dramatičnije promene u recepciji nekog filma od pokušaja generacije koja je odrasla uz prednastavke „Star Wars“ da ih rehabilituje i predstavi kao remek-dela.

Iako je „The Phantom Menace“ u vreme premijere doživljen kao razočaranje, istovremeno je hvaljen zbog impresivnih vizuelnih efekata i ostvario je ogroman komercijalni uspeh.

Međutim, kritike su vremenom postale toliko otrovne da su postavile obrazac ponašanja fanova u internet eri, dovodeći čak i do ozbiljnog maltretiranja glumaca poput Ahmeda Besta i Džejka Lojda.

Danas je teže nego ikada utvrditi kakvo je preovlađujuće mišljenje o prednastavcima „Star Wars“.

Neki ih vole ironično, dok ih deo obožavalaca iskreno hvali, naročito kada ih poredi sa onim što doživljava kao preteranu „vouk“ ideologiju u nastavcima trilogije nastalim pod okriljem Diznija i Ketlin Kenedi.

Izvor: Far Out Magazine