A 25. oktobra – svi u juriš protiv neživota – Lični stavovi

Nakon što je šezdeset medijskih radnica i radnika sa portala Nova.rs odlučilo da digne glas protiv liberalno-kapitalističkih pravila koja su upregnuta u službu fašistoidne „države“, šaljem poruku tamošnjoj koleginici: „Preko vas se lomi i to niko sebi ne bi poželeo. Ako uopšte smem da upućujem savete, šta god da odlučite i koji god pravac delovanja da odaberete, držite se zajedno“.

Zapravo, nismo baš kolege. Ona je novinarka koja najmanje trećinu svakog dana fizički provede u redakciji ili na terenskoj dužnosti, ja sam piskarajući honorarni idiot bez perioda „donošenja bureka“ u svojoj prošlosti. Kao takav, tokom godina sam imao priliku da iz prvog lica na filmskim festivalima posmatram neku vrstu takmičenja između novinarki Danasa i Nove. Ko će prvi uraditi intervju sa uvaženim gostom? Ko će ga zatim prvi i „postovati“? Ko će imati bolji materijal za naslov?

Priznajem da mi stres i nervoza kojima sam svedočio nisu bili u potpunosti jasni, postavljajući besmislena pitanja poput: „Zar je toliko bitno ko je prvi?“. Ipak, borba sa konkurencijom je prirodna ljudima, a novinari Danasa i Nove su u tom pogledu bili ostavljeni bez previše izbora. S kim drugim da se nadmeću?

Istinsko novinarstvo, sa svim njegovim lepotama i grozotama, se nalazilo na strani koja je sukobljena sa kriminalnim režimom, dok se preko puta tovilo nemisleće čudovište što ispunjava paramedijske naloge. Nalik duhovnom rođaku u skeču iz „Smisla života Montija Pajtona“, monstrum je proždrao ceo restoran i dovoljna je još samo bombonica za bolje varenje da se raspukne i svojim iznutricama zaspe one goste koji se nisu sa gađenjem odavno udaljili iz ugostiteljskog objekta.

Medijska deoba na nešto i ništa je simptomatična za ceo društveni spektar. Sva misao – pametna, glupa, konstruktivno usmerena ili zalutala – se nalazi sa jedne strane. Tu se prepiremo, emocijom i erudicijom dokazujemo koje su prednosti anarhizma a koje konzervativizma, ili sporimo da li se društveni prevrat postiže nasilnom revolucijom ili gandijevskim šetnjama. Kada smo već kod toga, ni Gandi nije bio lišen agresivnosti, iako verbalne.

Scena iz filma Ričarda Atenboroua u kojoj se u dramskoj emanaciji Bena Kingslija obraća vodećem ešalonu beskrupuloznih kolonijalnih upravitelja: „Vreme je da prepoznate da ste gospodari tuđe kuće. Uprkos najboljim namerama koje najbolji od vas mogu imati, u prirodi stvari je da nas morate ponižavati da bi nas kontrolisali. Vreme je da odete“.

Zaista, o čemu više razgovarati, i s kim? Došao je čas za rastanak, a u Srbiji 2026. kraj terora se pokušava postići putem „izbora“ kojima od početka do kraja procesa upravljaju njegovi vinovnici. Kako odbraniti oko dva miliona glasova neophodna za prevrat? Kako rasklopiti škripavu mašinu koja je namerena da silom oružja i neustavnog činjenja nadomesti sada definitivno nedovoljnu glasačku masu medijski zamračenih, siromaštvom tendenciozno porobljenih, poslom ucenjenih, nečasnom dobiti korumpiranih?

Jedan od ključeva će biti u brzini pristizanja informacije, zbog čega se i odvija završni čin u procesu uništavanja mislećih medija. Najkasnije sat i po posle zatvaranja glasačkih mesta pred narod željan pravde se mora izaći sa rezultatima iz velikih gradova. Urbana područja Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca i Subotice imaju oko dva miliona birača od kojih se očekuje dvotrećinska pobeda Studentske liste.

Uz pozitivne rezultate iz preostalih dvadesetak gradova sa više od 50.000 stanovnika, uz mogući ukupni „egal“ u Vojvodini, Šumadiji i Zapadnoj Srbiji – svaki slobodoumni seoski glasač ima nemerljivu važnost, i nadajmo se da je ovaj put donekle poboljšana kontrola izbora u neurbanim područjima – to bi trebalo da bude dovoljno za buđenje dodatne energije i rešenosti, pre nego što režim stupi u institucionalno zaokruživanje izbornog inženjeringa.

No, od brojeva koji će se dostići, „obelonoćiti“ i potom odbraniti, suštinski je važnija kolektivna svest da se sve mora rešiti tokom i nedugo posle izbora 25. oktobra. Jedan od stranačkih boraca za cenzus povremeno istupa sa duboko štetnim izjavama o tome da „ako vlast i ne padne na parlamentarnim, neizbežno će pasti na predsedničkim izborima“, ili da će se „referendumska atmosfera desiti na predsedničkim izborima“.

U stvarnosti, na predsedničke izbore koji bi trebalo da se dogode krajem decembra valja gledati kao na kopiju parlamentarnih izbora iz decembra 2000. Dakle, smatrati ih za obavezni epilog već raspletene drame u kojem će milioni ljudi posle već izvojevane glavne bitke sačuvati zainteresovanost i odabrati etički i, po mogućstvu, idejno ispravnog predstavnika ili predstavnicu svih građana.

Nažalost nas koji cenimo pluralizam, pretpostavljam da bi u tom razvoju događaja dominantni pobednik/pobednica predsedničkih izbora već u prvom krugu bio kandidat/kandidatkinja studentsko-profesorskog pokreta, dok ćemo na promišljeno odabiranje između nekoliko ideoloških verzija normalnosti morati prilično da sačekamo.

Ali, polako. Pre divnih vizija, osvrnimo se na još jednu opasnost koja nam preti posle 25. oktobra. Pretpostavljeni i nikada do sada u toj meri viđeni trijumf antirežimskih snaga u Beogradu, Novom Sadu i Nišu donosi i strepnju od stvaranja atmosfere odustajanja od mučne postizborne borbe za potvrđivanje rezultata parlamentarnih izbora. „Režim će biti potučen do nogu na lokalnim izborima, a ionako je odavno ustanovljeno da promena mora da krene odatle“, kao da već čujem analitičare i politikologe, dok još budu imali poneki medij na kojem će moći da iznose svoja objektivna i stručna mišljenja.

Pa još, „SNS će sada konačno u parlamentu imati snažnog i nikad brojnijeg protivnika koji će imati cele četiri godine da iskoristi skupštinske sednice kako bi se putem prenosa na javnom servisu predstavio celom glasačkom telu“. Ježim se od tog scenarija, da bi me umirila svest o tipu ljudi koji se nalaze na Studentskoj listi. Nisu to osobe koje će se pomiriti sa višegodišnjim nadvikivanjem sa kriminalcima i zlostavljačima dok im najgovorljiviji od njih, ili neko naoko pristojan da bi se zadovoljile EU birokrate, gasi mikrofon.

Dvesta pedeset je to žena i muškaraca koji su se prihvatili triju ozbiljnih poslova: svrgavanja režima, uspostavljanja države i lečenja društva. A kada smo već kod ovog drugog, moram da se zapitam da li će „drugovi organi“ imati za koju nedelju način da pronađu bivšeg predsednika? Možda je već mesecima prijavljen na adresi Aerodrom Beograd, Rafal BB?

Šalim se a stvari su epohalno ozbiljne. U proleće 2012. sam imao trideset dve godine, sada imam četrdeset sedam. U pogledu odnosa prema trajanju: držanje za prvu trećinu postojanja protiv prihvatanja da sam već neko vreme bliži njegovom završetku.

Uskoro će biti trisedesetogodišnjica sekunde u kojoj sam bacio jaje na zgradu „Politike“. Možda sam tada, kao sedamnaestogodišnji pobunjenik protiv krađe izbora na kojima nisam imao pravo da učestvujem, rođen kao ovo što sam sada. A sada je momenat u kojem odlučujemo kakav će nam biti kraj. Od toga kako ćemo se ponašati u narednih nekoliko nedelja zavisiće naši bilansi. Nova prilika se neće ukazati, ali ne brinite, nije sve sasvim kataklizmično ako ovu ne iskoristimo. Neki oblik življenja će se nastaviti. Ići će se na posao, ako se ima tip posla na kojem se čovek može ponašati kao automaton.

Biće knjižarica i pozorištanaca, jer se zatvorenicima mora udeliti neki vid zabave da se ne bi previše njih samoubijalo udaranjem glavom o zid ćelije. Deca će otići negde gde ih neće biti briga za društvo kojem su se priključili a pogotovo se neće osvrtati ka onom od kojeg su pobegli.

Setite se kako ste se osećali u ranim poslepodnevnim časovima 1. novembra 2024. Dve godine kasnije, znate šta vam je činiti da biste stali na put neživotu.

Autor je dramaturg

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.