Povratak Kejnsa ili kako je duga ruka države pobedila nevidljivu ruku tržišta – Ekonomija

Šta je nevidljiva ruka?

Nevidljiva ruka tržišta jedna je od najpoznatijih metafora ekonomske misli. U njoj je sadržana ideja da pojedinci, sledeći sopstvene interese, kroz razmenu i konkurenciju mogu doprineti opštem ekonomskom napretku. Cene usmeravaju proizvodnju, konkurencija podstiče efikasnost, a očekivana dobit pokreće ulaganja. Takav mehanizam ima veliku snagu, ali i granice. Posebno onda kada tržište, umesto da podstakne privrednu aktivnost, počne da prenosi i pojačava strah.

U kriznim vremenima domaćinstva smanjuju potrošnju, preduzeća odlažu investicije, a banke postaju opreznije pri odobravanju kredita. Svaki učesnik pokušava da zaštiti sopstveni položaj. Međutim, zbir tih odluka može pogoršati položaj svih. Smanjena potrošnja postaje smanjen prihod preduzeća, smanjeni prihodi vode otpuštanju, a pad zaposlenosti dodatno obara tražnju. Privreda ulazi u krug iz kojeg spontani oporavak nije ni brz ni zagarantovan. Velika ekonomska kriza od 1929-33. godine je urokovala praktično urušavanje i kraj jednog periodu u kome je dominananta bila neoklasična škola ekonomske misli. Njeni osnovni postulati su bili:

• Tržište teži ravnoteži kroz prilagođavanje cena, nadnica i kamatnih stopa.
• Nezaposlenost se može smanjiti prilagođavanjem realnih nadnica, dok se dugotrajna masovna nezaposlenost teško uklapala u osnovni teorijski okvir.
• Štednja i investicije usklađuju se preko kamatne stope, pa štednja ne bi trebalo da izaziva trajni manjak ukupne tražnje.
• Državna intervencija treba da bude ograničena, uz snažno oslanjanje na tržišno prilagođavanje i uravnotežen budžet.

Ali nagomilani problemi u svetskoj ekonomiji (naročito SAD) kao što su brži rast proizvodnje od kupovne moći stanovništva, lako dostupni krediti i investiranje u akcije bez mnogo sopstvenog kapitala, berzanske špekulacije i brži rast cena akcija od održivog rasta kompanija i naravno berznaski slom koji je uzrokovao i paniku u bankarskom sektoru i ograničenje kreditiranja. Ukratko jedna od glavnih razloga krize je „kazino ekonomija“ (kao uostalom i 2008). Istovremno monetarna politika u uslovima zlatnog standarda je bila ograničena da intervenicja u ponudi novca predupredi ili pak ublaži krizu.

Upravo je taj period bio presudan za nastanak poptuno drugačijeg koncepta ekonomske politike oličenog u sad već čuvenoj knjizi Dž.M. Kejnsa „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“.

Kada štedljivost postane problem cele privrede

Jedna od najvažnijih Kejnsovih poruka jeste da se ponašanje pojedinca ne može jednostavno preslikati na privredu kao celinu. Domaćinstvo koje smanji rashode može povećati svoju štednju. Ali ako sva domaćinstva istovremeno smanje potrošnju, preduzeća će prodavati manje, proizvodnja će opasti, a deo zaposlenih izgubiće prihode. Namera da se više štedi može završiti padom ukupnog dohotka, bez očekivanog povećanja ukupne štednje.

To je paradoks štednje: pojedinačno razumna odluka, u određenim okolnostima, proizvodi nepovoljan zajednički rezultat.
Sličan problem postoji kod investicija. Preduzeće neće proširivati kapacitete samo zato što je kredit jeftiniji. Potrebno je da očekuje prodaju, naplatu i prihvatljiv prinos. Ako nema kupaca ili je budućnost izrazito neizvesna, ni niska kamatna stopa nije dovoljan podsticaj za ulaganje.

Zato je pitanje efektivne tražnje presudno. Privreda može raspolagati radnom snagom, opremom i znanjem, a ipak proizvoditi ispod svojih mogućnosti. Kejnzijanska teorija upravo u nedovoljnoj ukupnoj tražnji vidi važan uzrok takvog stanja i razlog za stabilizacionu intervenciju države.

Zašto država ulazi na scenu

Kada privatni sektor smanjuje rashode, država može da održava ekonomsku aktivnost javnim investicijama, podrškom prihodima i delovanjem automatskih stabilizatora. Naknade za nezaposlene i pad poreskih obaveza tokom recesije ublažavaju smanjenje raspoloživog dohotka i bez donošenja posebnih paketa mera.

Javne investicije mogu imati dvostruku ulogu. U kratkom roku stvaraju tražnju za radom, opremom i uslugama. U dužem roku, ako su dobro odabrane, povećavaju proizvodne mogućnosti privrede. Ulaganje u energetsku infrastrukturu, obrazovanje ili zdravstvene kapacitete može istovremeno ublažiti krizu i otkloniti ograničenja budućeg razvoja.

Ipak, početni rashod nije isto što i konačni rezultat. Efekat zavisi od toga koliko se novca usmerava ka domaćoj proizvodnji, koliko odlazi na uvoz, koliko se štedi i da li postoje slobodni kapaciteti. Fiskalni multiplikator zato nije univerzalna konstanta koju je dovoljno uneti u račun.

Duga ruka države ima ekonomskog smisla kada pokreće neiskorišćene resurse i sprečava da privremeni pad preraste u trajni gubitak proizvodnje, znanja i zaposlenosti.

Krize kao provera ekonomskih uverenja

Velike krize stavljaju ekonomske doktrine pred praktičan ispit. Kada je ugroženo funkcionisanje čitavog sistema, pitanje državne intervencije postaje pitanje očuvanja proizvodnje, prihoda i osnovnih društvenih funkcija.

Pandemija je pružila upečatljiv primer. Države su podržavale prihode stanovništva, očuvanje radnih mesta i likvidnost preduzeća. Prema oktobarskom izveštaju MMF-a iz 2020. godine, globalne fiskalne mere za ublažavanje posledica pandemije dostigle su približno 12 biliona američkih dolara. Taj iznos obuhvatao je različite oblike podrške, uključujući mere koje nisu predstavljale neposrednu budžetsku potrošnju.

Pandemijska kriza, međutim, nije bila samo kriza tražnje. Obustava rada i zdravstvena ograničenja pogodili su i ponudu. Podrška je zato imala zadatak da sačuva prihode i održiva preduzeća dok se uslovi za rad ne obnove. Povećanje potrošnje samo po sebi nije moglo otvoriti zatvorene pogone ili ukloniti zdravstvena ograničenja.
Ovaj primer pokazuje koliko je važno razlikovati uzroke krize. Povratak Kejnsa ima smisla kao povratak analizi konkretnih okolnosti, a ne kao automatski zahtev da država uvek troši više.

Ko dobija koristi a ko snosi troškove

Državna intervencija otvara i pitanje raspodele. Nije svejedno da li pomoć održava zaposlenost i proizvodnju ili štiti vlasnike od posledica njihovih poslovnih odluka.
Ako država preuzima rizike, potrebno je utvrditi šta društvo dobija zauzvrat. Podrška može biti uslovljena očuvanjem radnih mesta, ograničenjem isplate dividendi, transparentnim korišćenjem sredstava ili povraćajem pomoći kada se poslovanje oporavi.

Bez takvih pravila nastaje moralni hazard: očekivanje budućeg spasavanja može podstaći preuzimanje prevelikog rizika. Istovremeno, preduzeća koja posluju odgovorno mogu biti dovedena u nepovoljan položaj u odnosu na ona koja opstaju zahvaljujući političkoj podršci.

Zbog toga spasavanje pojedinačne kompanije nije samo po sebi dokaz uspešne kejnzijanske politike. Potrebno je pokazati da intervencija sprečava širu ekonomsku štetu i da je njen društveni učinak veći od troška.

Kejnsova politika ima granice

Država može da pogreši u izboru projekata, vremenu intervencije i proceni mogućnosti finansiranja. Neefikasna javna potrošnja ostavlja dugove bez odgovarajućeg povećanja proizvodnje.
Posebno je važno razlikovati nedostatak tražnje od ograničenja ponude. Ako privreda već radi blizu svojih kapaciteta, dodatna potrošnja može prvenstveno povećati cene. Ako nedostaju energija, kvalifikovani radnici ili ključne sirovine, potreban je odgovor koji proširuje ponudu i uklanja uska grla.

Troškovi zaduživanja takođe su važni. Država koja se finansira skupo ili pretežno u stranoj valuti ima drugačiji prostor za intervenciju od države sa povoljnijim pristupom finansiranju. Današnji podsticaj mora se posmatrati zajedno sa budućim obavezama.

Odgovorna stabilizaciona politika zato podrazumeva i pripremu u povoljnim vremenima: održive javne finansije, funkcionalne institucije i projekte spremne za realizaciju.

U čemu se sastoji pobeda države

Naslovna pobeda duge ruke države može se razumeti kao pobeda nad uverenjem da tržište u svim okolnostima samo obezbeđuje brz i društveno prihvatljiv oporavak.
Njena stvarna uspešnost vidi se tek u rezultatima: većoj zaposlenosti, obnovljenoj proizvodnji, održivim preduzećima i povratku privatnih ulaganja. Sama veličina budžeta nije dokaz uspeha.
Tržište ostaje snažan mehanizam razmene, konkurencije i inovacija. Država ima odgovornost da obezbedi institucije u kojima taj mehanizam funkcioniše i da interveniše kada njegov poremećaj ugrožava privredu kao celinu. Obe uloge zahtevaju pravila, odgovornost i proveru rezultata.

Povratak Kejnsa podseća nas da privreda može dugo ostati ispod svojih mogućnosti i da čekanje ima cenu. Ali podseća nas i na potrebu da ekonomsku politiku ocenjujemo prema okolnostima u kojima se primenjuje. Kada duga ruka države uspe da obnovi zaposlenost, proizvodnju i poverenje, ona opravdava svoju intervenciju. Kada ostavi samo veći dug i zavisnost od pomoći, njena pobeda ostaje jedino u naslovu.

Autor je doktor ekonomskih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.