Izbori koji bi mogli da promene lice Evrope – Svet

Glasanje zakazano za 29. novembar predstavlja moguću prekretnicu u španskoj politici, nakon osam godina socijalističke vlasti. Istraživanja javnog mnjenja ukazuju na to da bi jasnu većinu mogle da osvoje konzervativna Narodna partija (PP) i njen potencijalni partner, nacionalističko-populistički Voks (Vox).

Ovi izbori ujedno označavaju početak intenzivnog izbornog ciklusa kakav Evropa nije videla čitavu jednu generaciju. U periodu od svega 12 meseci, četiri od pet najmnogoljudnijih država članica Evropske unije izaći će na birališta, kao i još četiri manje članice, ukazuje Fajnenšel tajms.

Ovako zgusnut izborni raspored uticaće na Evropsku uniju jer će odvlačiti pažnju nacionalnih vlada i činiti političke lidere manje spremnim na kompromise u vezi sa spornim pitanjima, poput budžeta EU. Razlog za to je strah da bi tokom predizborne kampanje mogli biti optuženi da izdaju nacionalne interese.

Međutim, ovaj izborni ciklus nije neuobičajen samo zbog kratkog vremenskog perioda u kojem se izbori održavaju.

„Prilično je izvanredno to što se ovi izbori održavaju istovremeno, ali i to što se u svim tim zemljama odvijaju veoma, veoma slični procesi“, kaže Mark Leonard, direktor Evropskog saveta za spoljne odnose.

Zajednički trendovi su upadljivi. Primećuje se opšti pomak biračkog tela udesno, kao i sve veća spremnost stranaka desnog centra da dele vlast sa svojim rivalima sa krajnje desnice. To nagoveštava kraj takozvane politike „zaštitnog zida“, odnosno prakse odbijanja saradnje sa strankama krajnje desnice.

I sama krajnja desnica postala je radikalnija, uz pojavu novih, ambicioznih političkih stranaka, poput italijanske stranke Nacionalna budućnost i poljske Konfederacije Poljske krune (KKP). Istovremeno, neke etabliranije stranke, poput Alternative za Nemačku (AfD), postaju sve ekstremnije ili odbijaju da ublaže svoje stavove kako se približavaju mogućnosti dolaska na vlast.

Natali Toči, profesorka na evropskom kampusu Škole za međunarodne napredne studije Univerziteta Džons Hopkins u Bolonji, smatra da bi istovremena vlast nacionalističke desnice u Španiji, Francuskoj, Poljskoj i Italiji mogla imati dalekosežne posledice. „Mislim da nije preterano reći da bi to značilo kraj Evropske unije kakvu poznajemo.“

Španija će pokrenuti ovaj izborni proces (Bugari će 25. oktobra glasati za predsednika, ali ta funkcija ima ograničena ovlašćenja), dok bi Italija, teoretski, mogla da ga okonča izborima koji bi trebalo da budu održani najkasnije do decembra naredne godine, mada je verovatno da će se održati ranije.

Između tih izbora održaće se predsednički i parlamentarni izbori u Francuskoj — koji bi mogli biti najvažniji od svih — kao i parlamentarni izbori u Poljskoj. Estonija, Finska, Grčka i Slovačka takođe će naredne godine održati parlamentarne izbore.

U ovaj izborni ciklus mogla bi se uvrstiti i Nemačka. U toj zemlji ove godine nema nacionalnih izbora, ali bi tri regionalna izborna glasanja u aprilu mogla da označe kraj mandata kancelara Fridriha Merca. Čini se da on opstaje na pozajmljenom vremenu, nakon što je njegova Hrišćansko-demokratska unija pretrpela težak poraz na regionalnim izborima u istočnoj Nemačkoj prošlog meseca.

U Španiji, Narodna partija (PP) nije isključila mogućnost saradnje sa Voksom, uključujući i formiranje koalicione vlade. Ove dve stranke već zajedno učestvuju u vlasti u nekoliko španskih autonomnih zajednica.

U Francuskoj, Marin le Pen, liderka krajnje desničarskog Nacionalnog okupljanja (Rassemblement National), ubedljivo je najbolje pozicionirana među kandidatima za predsedničke izbore dok su njeni protivnici iz glavnih političkih stranaka podeljeni i ne uspevaju da pridobiju značajniju podršku birača.

Đorđa Meloni, nacionalistička populistkinja koja Italijom upravlja uglavnom u skladu sa tradicionalnim konzervativnim načelima, ima dobre izglede da osvoji drugi mandat. Ipak, mogla bi biti primorana da u svoju koaliciju uključi i stranku Nacionalna budućnost, koju predvodi proruski orijentisani bivši general Roberto Vanjači.

U Poljskoj se nacionalistička stranka Pravo i pravda (PiS), koja je upravljala zemljom od 2015. do 2023. godine, ovog leta podelila na dva dela, a njena podrška se ubrzano preliva ka dve još radikalnije desničarske stranke – Konfederaciji i ksenofobnoj i antisemitskoj Konfederaciji Poljske krune (KKP), koju predvodi Gžegož Braun.

Ipak, prema nedavnom istraživanju javnog mnjenja, ove četiri desničarske stranke zajedno uživaju podršku od 47 odsto birača, pa bi se i dalje moglo dogoditi da osvoje najviše glasova.

Evropska unija se i ranije suočavala sa nacionalističkim populistima na najvišim pozicijama, kao što je bio slučaj kada je tadašnji mađarski premijer Viktor Orban prkosio EU na različitim poljima i pokušavao da je drži kao taoca uslovljavanjem podrške Ukrajini.

Međutim, ishod ovog izbornog superciklusa mogao bi imati mnogo ozbiljnije posledice.

„Krajnja desnica predstavlja problem za Evropu već više od decenije“, kaže Čarls Grant, direktor Centra za evropske reforme. „Ali taj problem postaje sve veći. Biće sve teže pronaći način da se zaobiđu prepreke koje ona stvara, kao što je EU uspevala u slučaju Viktora Orbana. Problem će postati sistematičniji i ozbiljniji.“

„Naši ljudi na prvom mestu“

Poslednji put kada je u Evropi postojao ovako širok stepen političke usklađenosti bilo je pre čitave jedne generacije.

U novembru 1998. godine, Gerhard Šreder je svoju prvu inostranu posetu kao nemački kancelar iskoristio za odlazak u London, gde se zbližio sa Tonijem Blerom oko ideje takozvanog Trećeg puta — oblika socijaldemokratije koji je objedinjavao ekonomski liberalizam i socijalnu pravdu.

U to vreme, levica centra bila je na vlasti u 11 od ukupno 15 država članica Evropske unije dok je u još dve učestvovala u koalicionim vladama. Neki socijalisti tradicionalnijih shvatanja, poput francuskog premijera Lionela Žospena, negodovali su zbog centrističke orijentacije Blera i Šredera. Ipak, samoproglašeni modernizatori imali su politički zamah i moćnog ideološkog saveznika sa druge strane Atlantika — američkog predsednika Bila Klintona.

Bilo je to i vreme optimizma i napretka u Evropi. Privreda je snažno rasla, a Evropska unija se približavala novom koraku u integraciji — predstojećem uvođenju jedinstvene valute.

Premotajmo tri decenije unapred i dolazimo do vremena u kojem su se na udaru našle upravo glavne proevropske političke snage. Privreda je uglavnom slaba, životni standard je pod pritiskom, javne finansije su u ozbiljnim problemima, a izazovi u kreiranju javnih politika deluju gotovo nerešivo.