Ulični grafiti su dobar barometar duhovnog stanja našeg naroda: Znači, propali smo! – Lični stavovi

U Novom svetu, lišenom istorije koja pamti Praksitela, Leonarda, Mikelanđela i Direra, grafiti su se uzdigli od besnog škrabanja po metrou do prave umetnosti; da to nije preterivanje, pitajte ljubitelje Kita Heringa, Baskijata i Ramelzea. Čar zabranjenog voća pretvara umetnike grafita u romantične junake van sistema, neosedlane likove Marvelovih stripova koji prazne zidove pretvaraju u uličnu verziju Sikstinske kapele.

U Americi, verovali ili ne, zakon štiti intelektualnu svojinu slikara grafita čije je delo – strogo uzev – nezakonito. Jedan poljski fotograf i moja prijateljica, multiumetnica, Izabel Maden napravili su divnu knjigu najboljih njujorških grafita, samo da bi za dlaku izbegli milionsku globu posle tužbe „anonimnih“ uličnih umetnika da su bez naknade koristili njihova dela. Reći ćete: to ima samo u Americi!

Ma kako paradoksalno delovao, slučaj potvrđuje da se u ozbiljnim zemljama umetnost, čak i nezakonita, ulična, shvata ozbiljno. Zar Telonijus Monk, Bad Pauel i B.B. King nisu svirali po parkovima i na ulici u svojoj mladosti da bi sa pločnika otišli pravo u legendu?

Elem, kod nas je sudbina grafita malo drukčija.

Rekao bih da su naši grafiti dobar barometar duhovnog stanja našeg naroda. Nekad smo se hvalili da smo duhovit, vickast narod, pomalo sklon crnom humoru, koji ume da tera šegu na svoj račun i kad mu je najteže. U doba svemoćne socijalističke jugoslovenske države, malo kome je padalo na pamet da ruži „državnu imovinu“ kojekakvim škrabotinama. Tu i tamo, iskrslo bi neko diskretno potsećanje, uokvireno srcem – „Mika voli Micu“ ili „Slavko – JNA, 10. septembar 1965“, kao zamena za tetovažu. Kako smo postajali slobodniji i kreativniji, zidovi su prestajali da budu svetinja. Sećam se iz tih ranih sedamdesetih, ikonoklastičnih vremena u celom zapadnom svetu, jednog dorćolskog grafita koji lapidarno rezimira duhovno stanje naroda: „Boga nema, a država odumire! Šta sad?“

Nisam od onih mapetovskih džangrizala sa pozorišnog balkona koji uvek vide prošlost ružičasto, a sadašnjost, ako ne crno, u najmanju ruku sivo; mnogo toga nismo imali u socijalizmu humanog lika i ne treba ga glorifikovati – vozili smo na par i nepar zbog nestašice benzina, švercovali kafu i čokoladu iz komšiluka, prodavali dušu đavolu za italijanske cipele – ali smo bili vickasti. Imali smo humoristički časopis „Jež“, svi su nedeljom uveče slušali radio emisiju „Veselo veče“, gledali smo prve humorističke serije Radivoja Lole Đukića, naši najpopularniji TV glumci bili su dva komičara – Mija i Čkalja. Razgovori su prštali od dobrih viceva.

Uzgred, stavite ruku na srce i recite kad ste u poslednje vreme čuli pravi, dobar vic? Ne tik-tok gluposti gde bi nečiji pad niz stepenice trebalo da nas zasmeje, niti zlurade politikantske fraze čija uvredljivost odavno nije smešna nego samo prosta?

Nismo više vickasti.

Pogledajmo iškrabane zidove: grafiti se graniče sa vandalizmom besnih primitivaca, a kad se tu i tamo pojavi neka misao, najčešće je nepismena ili prosto rečeno – glupava. Na kući prekoputa Tašmajdana, pročitao sam nedavno pitanje „Ko to ruši u Sava Maloj?“ Uopšte me ne zanima politička pozadina tog pitanja, ali me brine nepismenost: autor očito misli da je Sava mala, dakle nevelika, a ne da je u imenu tog beogradskog kraja „mala“ skraćenica od „mahala“. Na ulasku u saobraćajni tunel ispod Terazija piše krupnim crnim slovima „Studenti Ustaše!“ Bez obzira na moju – i bilo čiju – političku opredeljenost, fraza je prosto rečeno besmislena, jer su ustaše isključivo hrvatski fenomen, a ne neka teorijska ili politička misao poput socijaldemokratije ili marksizma, rasprostranjena urbi et orbi. Srpski građani prosto etnički ne mogu biti ustaše, isključivi fenomen hrvatskog društva. Reći da su srpski studenti ustaše nije samo neistinito nego prosto nedotupavo.

Uhvatio sam sebe kako po beogradskim ulicama tražim vickasti grafit koji će mi izmamiti osmeh, kao kad sam, sredinom osamdesetih, u zlatno doba srpske kreativnosti i umetničkih sloboda, pročitao nedaleko od Trga republike nečiji ponosni, autokritički lement: „Moga drži samo rđa!“ Nezaboravno! Ili onaj, s početka devedesetih, na zidu prekoputa Filozofskog fakulteta koji je aludirao na nepismenost kriminalaca: „Kodžak je moj rodžak!“

Ponadao sam se da će barem u ovo današnje vreme uzburkanih političkih strasti duh našeg naroda iznedriti neki grafit koji ćemo pamtiti po domišljatosti, ali kao da su sa provincijalizmom, lošim obrazovanjem, bledunjavom kulturom i skorojevićkom kič estetikom, duhovitost, ironija, provokacija i začikavanje – sve ono što odlikuje efektan grafit – duboko pokopani u tribalnoj, manihejskoj mržnji. Zar čak ni studenti, navodno najvitalniji, najobrazovaniji deo svakog društva, nisu mogli da smisle bolji grafit za svoju kampanju od eksplicitnog pokliča „Studenti pobeđuju!“ (koga?) Zar marketinški maheri vlasti nisu umeli da im odgovore kreativnije kad su napisali „Srbija pobeđuje!“ (Koga?) Na stranu što je, ruku na srce, to jedan isti poklič koji koriste dve suprotstavljene strane: kao da studenti nisu Srbija, pa ispada da u oba slučaja oni pobeđuju. To što režim koji se demokratski bira ili ne sebe identifikuje sa zemljom kojom vlada je njegova stvar! Tražiti poštovanje zdravog razuma i osnovnu meru pismenosti na našoj političkoj sceni, odavno je anahronizam.

Da se razumemo: nije mi namera da analiziram političku pozadinu današnjih grafita, nego da ukažem ne duh vremena koji je od naroda što se vicevima branio od NATO bombardovanja postao dozlaboga dosadan, nemaštovit i utučen. Možda zato što kao pisac volim igru slovima i rečima, – makar i na engleskom, što pokazuje međunarodne ambicije njegovog autora – najvickastiji grafit koji se danas čita na beogradskim zidovima je FCK BLK (fuck blokadere). Iako prost, barem je donekle jezički domišljat. Nedaleko od Bogoslovije (Bože me oprosti!) dugo godina je na danas srušenoj kući pisala prostačka ali duhovita „analogija“ Minimaksa: „Ako Milena Dravić puši Dravu, šta puši Ana Karić?“ Čak i u prostoti, nekad smo bili duhovitiji.

Kad smo kod prostih, ali vickastih grafita, postoji znamenita istorijska anegdota vezana za Simu Matavulja. Kad se Matavulj oženio, njegovi učenici, aludirajući na njegove poodmakle godine, napisali su na njegovoj kući: „Oženi se čika Sima, biće nama p… svima! Sledećeg dana, kad su došli u učionicu, na tabli je pisalo:

„Kad je mlad bio Sima,
j… vam je majku svima,
zato li vas tol’ko ima,
p…. li vam materina.“

Ako već nema nijednog dovoljno luckastog grafita koji bi me nasmejao, nisam očekivao da ću naići na neki koji me je – veoma krupnim, upadljivim, obojenim slovima – zabrinuo. Na početku Brankovog mosta, u Nemanjinoj ulici blizu državnih institucija i kojekuda još, može se pročitati: „Kad se vojska na Kosovo vrati!“ Vojska? Valjda bi trebalo srpski Narod da se na Kosovo vrati, a ne opet oni kojima je lakše da se biju nego da misle.

Našetao sam se beogradskim ulicama ovog leta samo da bih se složio sa našim najboljim grafitom svih vremena (a ne „ikada“, kako danas kažu polupismeni voditelji):

„Džabe ste krečili!“

Autor je pisac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.