Portret intelektualca koji odbija da navija: O profesoru i ekonomisti Džefriju Saksu – Svet

Saks nije „komentator,“ on je učesnik istorije. Savetnik vlada, Ujedinjenih nacija, arhitekta razvojnih politika – čovek koji razume kako se odluke donose i kako se greške prave. Njegove analize sveta ne dolaze iz ideološke kule, već iz iskustva i razumevanja globalnih tokova.

Upravo zato njegova poruka insistira na miru u svetu u kojem je rat, nažalost, normalizovan. Njegove refleksije o Ukrajini, Gazi, Iranu, Evropskoj uniji, BRIKS-u i međunarodnoj politici ne nude jednostavne moralne presude. One nude kontekst, dugoročne strategije i što je najvažnije, podsećaju da ozbiljna politika ne počinje navijanjem, već razumevanjem i odgovornošću. U tom smislu, Džefri Saks nije samo stručnjak – on je redak glas razuma koji nas podseća da svet ne mora i ne treba da bude arena stalnih sukoba.

Ipak, da bismo razumeli Džefrija Saksa kakav je danas, valja se osvrnuti i na ono što je nekada zastupao. Devedesetih godina bio je jedan od najpoznatijih zagovornika brze tržišne liberalizacije i ekonomskih reformi u postsocijalističkim zemljama, od Poljske do Rusije, verujući da će otvaranje tržišta i promena ekonomskih institucija ubrzati njihov razvoj.

Njegova tadašnja uverenja bila su deo šire rasprave o tome postoji li jedan put ka prosperitetu ili svako društvo mora da pronađe sopstveni razvojni model. Upravo se tim pitanjem 1999. godine na Harvardu bavio u raspravama sa pravnim teoretičarem Robertom Ungerom, koji je zastupao ideju da tržište nije unapred zadat model, već prostor za institucionalno stvaranje i eksperimentisanje.

Iskustva proteklih decenija, a posebno uspon Kine, pokazala su koliko su odnosi države i tržišta složeniji od jednostavnih ekonomskih formula. Zato je zanimljivo pratiti Saksov intelektualni put – ne kao priču o naglom preobražaju, već kao podsećanje da se razumevanje sveta menja pod pritiskom istorijskih iskustava, njihovih posledica i granica ranijih teorija. Možda upravo u tome leži i važna pouka njegovog današnjeg zalaganja za diplomatiju – nijedan model, baš kao ni jedna velika sila, nema pravo da sopstveno viđenje sveta proglasi jedinim mogućim.

Američku intervenciju u Venecueli Saks je označio kao brutalan čin banditizma i otvoreno kršenje međunarodnog prava. Kidnapovanje predsednika Madura i njegove supruge, tvrdi on, nije odbrana demokratije već klasičan imperijalni manevar radi kontrole nad naftom. Dok je Evropska unija reagovala mlako, pozivajući na “uzdržanost” i dijalog, Kina i Rusija su jasno osudile akciju kao nezakonitu i destabilizujuću, upozorivši da se time potkopava globalni poredak zasnovan na suverenitetu država. Saks zaključuje da ovakvi potezi otkrivaju oslanjanje SAD na silu i rat, dok ostatak sveta ostaje rastrzan između oportunizma i principijelne osude.

U pogledu rata u Ukrajini, Saks ne nudi utešne parole, već neprijatne činjenice. On podseća da rat nije počeo u vakumu, niti je proizvod jednog trenutka ili jednog aktera. Godinama unazad upozoravao je da ekspanzija NATO-a bez bezbednosnih garancija za Rusiju vodi ka sukobu. I to ne zato što opravdava rusku agresiju, već zato što nastoji da objasni složene geopolitičke faktore koji su doveli do sukoba. Njegova poruka je jednostavna, ali danas gotovo jeretička: rat se ne dobija moralnim poziranjem, već diplomatijom. Pregovori nisu znak slabosti, već jedini racionalni izlaz. Svaki dan produženog rata znači više mrtvih, više razorene Ukrajine i dublju globalnu nestabilnost.

Kada govori o Gazi, Saks insistira na univerzalnosti ljudskih prava. Njegova pozicija ne zavisi od toga ko je „naš“, a ko „njihov“. Civilne žrtve nisu kolateralna šteta, već moralni poraz međunarodne zajednice. On upozorava da selektivna empatija razara temelje međunarodnog prava i vodi svetu u kojem sila zamenjuje pravdu. U vremenu kada je kritika izraelske politike često osetljiva ili namerno pogrešno interpretirana, Saks ostaje veran principu: bezbednost jednog naroda ne može se graditi na trajnom poniženju i uništenju drugog.

Kada govori o ratu u Iranu, Saks je nedvosmislen – Amerika pod Trampom pokrenula je rat koji je bio nezakonit, nepotreban i nepromišljen, a pokazao se i kao taktički i strateški promašaj. Tramp je, prema njegovoj analizi, pogrešno procenio Iran, verujući da će vojnom silom moći da ukloni njegovo rukovodstvo i nametne politički ishod po sopstvenoj volji. Ta računica raspala se već u prvim danima rata. No, budući da Vašington nije spreman da prizna grešku, postoji realna opasnost od nove eskalacije.

Saks često govori i o kraju iluzije da je svetski poredak zasnovan na dominaciji jedne sile. On jasno vidi ono što mnogi na Zapadu odbijaju da prihvate – da svet više nije unipolaran. BRIKS nije antizapadni projekat, već simptom dubokog nezadovoljstva globalnim poretkom, koji decenijama favorizuje mali broj zemalja. Umesto demonizacije, on poziva na reformu međunarodnih institucija – MMF-a, Svetske banke i Saveta bezbednosti – koje bi bolje odgovarale realnost 21. veka.

U tom kontekstu, Kina zauzima posebno mesto u njegovim analizama. Ne kao idealizovana sila, već kao strateški promišljen i dugoročno orijentisan akter. Za razliku od zapadnih politika koje često deluju impulsivno i kratkoročno, kineski pristup međunarodnim odnosima zasniva se na strpljenju, ekonomskom razvoju i izbegavanju direktnih vojnih sukoba.

Saks posebno ističe da Kina, uprkos svim unutrašnjim i spoljnim izazovima, danas deluje kao jedan od retkih globalnih igrača koji sistematski zagovaraju stabilnost, infrastrukturnu povezanost i saradnju – umesto promena režima i stalne eskalacije. Upravo zato, ignorisanje ili demonizacija Kine, umesto ozbiljnog dijaloga, predstavlja još jedan dokaz strateške kratkovidosti Zapada.

Što se tiče Evropske unije, Saks je vidi kao projekat ogromnog potencijala, ali i duboke političke dezorijentacije. Kontinent koji je nastao na ideji mira danas deluje pogubljeno – bez jasnog plana, bez mirovnih inicijativa i bez hrabrosti da ponudi sopstvena rešenja za sukobe koji se odvijaju na njegovim granicama. Umesto diplomatske kreativnosti, EU se često zadovoljava ponavljanjem tuđih narativa i administrativnim frazama.Njena nemoć posebno dolazi do izražaja u slučaju Gaze, gde evropske vlade, uprkos sopstvenoj istoriji i deklarativnim vrednostima, biraju tišinu ili dvosmislenost.

Taj nedostatak moralne doslednosti, kako bi rekao Saks, ne štiti međunarodni poredak – već ga potkopava. Sa ovakvom politikom, Evropska unija više ne može da se osloni ni na nekadašnji imidž ekonomskog diva. U svetu ubrzanih tehnoloških promena, energetskih potresa i globalne konkurencije, EU deluje sporo, reaktivno i bez jasne razvojne strategije. Istovremeno, njen geopolitički uticaj nastavlja da se smanjuje. Bez sopstvene vizije mira, bez strateške autonomije i političke hrabrosti, Unija se kreće putem na kojem može izgubiti i ekonomsku težinu i politički značaj – ostajući zaglavljena između prošle moći i buduće neizvesnosti.

Paradoks našeg vremena je u tome što ljudi poput Džefrija Saksa, koji razumeju kako svet funkcioniše i koji dosledno zagovaraju mir, ostaju na marginama stvarnog odlučivanja. U isto vreme, ključne odluke donose oni koji međunarodne odnose posmatraju kao igru moći, biznis-model ili rijaliti format. Ta inverzija razuma i uticaja jedna je od glavnih dijagnoza savremene krize.

Upravo zato bi bilo dragoceno da Džefrija Saksa češće slušaju svi oni koji geopolitiku svode na navijačke boje i gotove šablone. Možda bi tada shvatili da svet nije crno-bela slika, niti moralna bajka u kojoj su jedni uvek dobri, a drugi uvek zli. Ozbiljna politika ne počinje presudom, već razumevanjem konteksta – i odgovornošću prema posledicama.

Džefri Saks nije prorok i ne nudi laka rešenja. Ali jeste redak primer intelektualca koji odbija da žrtvuje istinu zarad političke lojalnosti. U vremenu u kojem je rat normalizovan, a mir proglašen naivnošću, njegov glas podseća da razum još uvek ima moralnu težinu. Zato ga treba slušati. Čitati. I uzeti ozbiljno. Ne zato što je uvek u pravu, već zato što nas podseća da svet ne mora da bude arena stalnih sukoba. U epohi u kojoj se moć meri silom, mir je postao najradikalnija politička ideja. A ljudi koji se za njega zalažu – poput Džefrija Saksa – danas su potrebniji nego ikada.

Džefri D. Saks je američki ekonomista i profesor na Univerzitetu Kolumbija, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za održivi razvoj i međunarodnu ekonomiju. Dugogodišnji je savetnik Ujedinjenih nacija i autor brojnih knjiga i analiza o globalnim ekonomskim i geopolitičkim pitanjima, poznat po doslednom zalaganju za mir i diplomatiju.