Izjava Tamare Vučić i lični bol u javnom prostoru – Lični stavovi
Priča o gubitku deteta, izrečena javno, nikada ne ostaje samo priča jedne žene. Ona nosi težinu sa kojom se, nažalost, u tišini svojih domova i bez reflektora javnosti, suočio nesrazmerno veliki broj žena u našem društvu. Izjava Tamare Vučić o tragičnom događaju iz 2014. godine, kada je deset dana pre porođaja izgubila bebu, neminovno otvara jedno od najosetljivijih i najdubljih pitanja ljudske egzistencije, kako zaceliti rane koje ne ostavljaju ožiljke na telu, već na duši.
Sa ljudske strane, nemoguće je ne osetiti duboku empatiju prema bilo kojoj majci koja prođe kroz taj pakao. Rečenica da je želela samo „tišinu i mir“ jeste univerzalna istina svake žene koja je doživela sličan gubitak.
Međutim, gorka je činjenica da hiljade drugih žena u Srbiji, koje su prošle kroz istu traumatičnu agoniju, nikada nisu imale ni mrvicu te medijske pažnje, niti priliku da na javnoj sceni ispričaju svoju priču, olakšaju dušu i dobiju kolektivno razumevanje.
One su svoju bol nosile, i danas je nose, u potpunoj anonimnosti, skrivene iza preopterećenog zdravstvenog sistema, nedovoljne psihološke podrške i društvenih tabua koji takve teme najčešće guraju pod tepih.
Upravo zbog te nesrazmere, izlazak ove priče u javnost, i to u vrlo specifičnom trenutku, u jeku predizborne kampanje i punih dvanaest godina nakon što se tragedija dogodila, ostavlja težak, opor ukus u ustima svakog dobronamernog posmatrača.
Otvara se neizbežno, ujedno i delikatno pitanje: da li je javni prostor postao mesto gde se politički poeni builduju i brane kroz najintimnije porodične rane?
Ako je cilj bio podizanje svesti o osetljivom ženskom zdravlju i traumi gubitka trudnoće, onda je ta tema morala biti sistematski i institucionalno adresirana mnogo ranije, kroz podršku svim ženama u Srbiji, a ne kroz dramatične ispovesti u politički obojenim televizijskim formatima pred izbore.
Ovako formulisana i plasirana, ova uobličena priča rizikuje da deluje kao pažljivo proračunat emotivni štit. U već duboko podeljenom društvu, gde su politički rovovi iskopani do ekstremnih granica, uvođenje ovako teških, ličnih tema u predizbornu arenu predstavlja ono što se u pristojnom svetu naziva „udarcem ispod pojasa“.
Nije sporno da su napadi na privatni život i zlonamerne glasine, kakve god i od koga god dolazile, duboko neetičke i za osudu. Ali reakcija na njih, naročito sa pozicija moći i uticaja, zahteva gospodsku suzdržanost i razdvajanje privatne traume od javne funkcije. Porodični život, sa svim svojim tragedijama i radostima, morao bi ostati neprikosnoveno, intimno utočište. Kada se granica između porodične intime i političkih ciljeva svesno zamagli, gubi se dostojanstvo same tragedije, a javnost se primorava na lažni izbor između političkog svrstavanja i čiste ljudske samilosti.
Pravilno i zrelo društvo se ne meri time koliko uspešno možemo upotrebiti ličnu bol u javnom prostoru, već koliko smo sposobni da stvorimo sistem u kojem će svaka žena, bez obzira na prezime, funkciju ili političku pripadnost, imati jednaku podršku, dostojanstvo i pravo na svoju tišinu. Sve ostalo ostavlja utisak nimalo fer upotrebe ljudske patnje u svrhe koje bi morale ostati daleko iznad nje.
Autor je izvršni direktor Nacionalnog odbora IAESTE
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
