“Ruska pretnja sve veća”: Nordijske države spremne za rat, ne čekaju saveznike – Svet

U nekom trenutku u bliskoj budućnosti moglo bi doći do ozbiljne krize, možda izazvane ljudskim žrtvama nakon uspešnije verzije neuspеlog napada Kremlja na aerodrom u Lajpcigu u avgustu, piše za CEPA.org Jan Kalberg, član nastavnog osoblja Univerziteta Džordž Vašington.

Ukazuje da bi nordijske zemlje trebalo da ubrzaju zajedničke pripreme za rat sa Rusijom jer, dodaje, nema smisla čekati saveznike, a konkretni koraci mogu se preduzeti već sada.

Suočene s ovakvom situacijom, među evropskim zemljama koje su najsvesnije opasnosti i najbolje pripremljene nalaze se baltičke države i nordijske zemlje – Norveška, Danska, Švedska i Finska. Od ruske invazije punog obima na Ukrajinu ubrzano povećavaju izdvajanja za odbranu i reorganizuju svoje oružane snage, što čini i Nemačka.

Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo, tradicionalne evropske sile u oblasti bezbednosti, sputane su ogromnim dugovima i naizgled nesposobne da odlučno povećaju izdvajanja za odbranu. Sjedinjene Američke Države su, u međuvremenu, usmerene na druge prioritete. Zato nordijske zemlje ne mogu očekivati da će drugi preuzeti vodeću ulogu.

Kalberg navodi da bi trebalo da preduzmu sledeći korak ka uspostavljanju jedinstvenog borbenog sistema.

Značajan posao već je u toku. Nordijske trupe sada su raspoređene u Finskoj, kao i u baltičkim državama, dok je Nordijski koncept vazdušne moći (Nordic Airpower Concept — NAPC), koji omogućava jedinstvenu komandu nad više od 250 savremenih borbenih aviona, počeo sa radom početkom prošle godine.

To su značajni koraci, ali mnogo više toga može se uraditi, i to brzo.

Jednostavno je nerealno očekivati stvaranje sveobuhvatne evropske strategije totalne odbrane. Ta ideja podrazumeva zajedničku mobilizaciju evropskog društva radi ostvarivanja ciljeva nacionalne bezbednosti.

Stvarnost je, međutim, takva da se, uprkos ambicioznim zamislima i uzvišenim političkim porukama, sve brzo svodi na vestfalski princip: „Svako neka radi po svome“.

Prema sadašnjem pristupu, svaka država svoju ekonomsku snagu posmatra isključivo kao nacionalni instrument za finansiranje sopstvene odbrane. Istovremeno, nastoji da samostalno razvije sve potrebne vojne sposobnosti, oslanjajući se na obrasce koji potiču iz vremena pre osnivanja NATO-a, uz malo ili nimalo koordinacije sa drugim državama.

Takav pristup nije optimalan. On rasipa resurse i samim tim podriva sopstvene ciljeve.

Kako najbolje iskoristiti ekonomsku snagu da bi se, uz raspoloživa sredstva, postigao najviši mogući nivo odbrambene sposobnosti?

Nordijske zemlje, koje povezuju zajednička kultura, istorija i razumevanje pretnje sa kojom se suočavaju, predstavljaju pogodno polazište za ispitivanje ovog pristupa.

Kako bi nordijske zemlje mogle dodatno da prodube integraciju?

Reč je o bogatim društvima, ali Finska primetno zaostaje za ostalim nordijskim zemljama. Bruto domaći proizvod (BDP) Švedske, Norveške i Danske iznosi, redom, 730 milijardi, 550 milijardi i 500 milijardi dolara. BDP Finske iznosi približno 330 milijardi dolara.

Prognoze privrednog rasta za 2026. godinu takođe se razlikuju: očekuje se da će finska privreda porasti za jedan procenat, što je upola manje od rasta Danske i Švedske, za koje se predviđa po dva odsto, i manje od rasta Norveške, koji se procenjuje na 1,5 odsto.

Međutim, ako posmatramo konkretnu bezbednosnu pretnju, situacija je obrnuta: Finska i Norveška izloženije su geopolitičkim tenzijama i riziku od sukoba nego Danska i Švedska.

Gde bi, dakle, njihov novac najviše doprineo regionalnoj bezbednosti?

Kalberg predlaže osnivanje Nordijskog fonda za odbranu, u koji bi Švedska, Danska i Norveška tokom narednih deset godina uplaćivale po milijardu evra godišnje, kako bi podržale modernizaciju finskih oružanih snaga.

Finska bi ta sredstva koristila za nabavku vojne opreme, održavanje, istraživanje i razvoj, kao i za druge usluge iz evropskog, odnosno britanskog vojno-industrijskog kompleksa. Polovina sredstava bila bi namenjena dobavljačima iz Švedske, Danske ili Norveške.

Predložena raspodela godišnjih uplata bila bi sledeća: Švedska: 600 miliona evra, zbog blizine istočnoj granici i verovatne koristi od prodaje vojne opreme; Danska: 300 miliona evra; Norveška: 100 miliona evra, s obzirom na to da je i sama neposredno izložena pretnjama, ali bi takođe imala koristi od budućih ugovora o prodaji vojne opreme.

Tokom deset godina, to bi iznosilo ukupno 10 milijardi evra, uz eventualno usklađivanje sa inflacijom. Taj novac bio bi neposredno usmeren na modernizaciju finskih oružanih snaga, što predstavlja značajan iznos za zemlju čiji je godišnji budžet za odbranu manji od osam milijardi evra.

Kumulativni efekat takvog finansiranja imao bi dugoročan uticaj.

Nordijski fond za odbranu omogućio bi Finskoj da obavi strateški važne nabavke kojima bi se povećale sposobnosti postojećih vojnih jedinica. Te jedinice bi, po svoj prilici, bile među najbližima i prvima koje bi reagovale u slučaju budućeg sukoba na severu Evrope.

Iako Finska može da mobiliše veliki broj vojnih jedinica – njene oružane snage u ratnim uslovima broje oko 185.000 pripadnika, što je daleko više nego kod nordijskih saveznika – njenoj vojsci je i dalje potrebna modernizacija.

Na primer, veliki deo finske artiljerije čine vučna oruđa, a deo postojeće opreme potrebno je zameniti. Kao i mnogim drugim kopnenim vojskama, finskim kopnenim snagama potrebne su i unapređene sposobnosti protivvazdušne odbrane kratkog dometa.

Nordijski fond za odbranu podržao bi taj proces modernizacije i verovatno ostvario znatno veći povraćaj uloženih sredstava u vidu stabilnosti i odvraćanja od agresije nego tradicionalni modeli potrošnje na odbranu.

Tokom četrdesetih godina prošlog veka, Nemci su iskoristili statično razmišljanje savezničkih snaga i pokrenuli blickrig — munjeviti rat.

Današnja Rusija ostvaruje stratešku prednost iskorišćavanjem nedostataka u evropskoj koordinaciji, političkoj koheziji i raspodeli ekonomskih resursa. Takav pristup mogao bi se nazvati „Glitchkrieg” — ratom kroz sistemske propuste.

Rusija je takav pristup koristila u hibridnom ratovanju, a koristiće ga i u slučaju otvorenog sukoba. Jedan deo Evrope tada bi mogao da raspolaže resursima, ali da ih uskrati onima koji će prvi morati da se bore. To je propust u našem razumevanju zajedničke evropske odbrane.

Nordijski fond za odbranu nastoji da otkloni tu ranjivost i postavi dodatne temelje za evropski koncept sveobuhvatne odbrane, uskraćujući Rusiji mogućnost da iskorišćava slabosti sistema za svoje geopolitičke avanture, zaključuje Kalberg.