Analiza Gardijana: Doba Trampove dominacije bliži se kraju, potrošio gotovo sve prijatelje – Svet

Sa takvim prednostima, potrebna je posebna vrsta nesposobnosti da bi neko izgledao tako osujećeno i nemoćno kao Tramp, i to dok mu je ostalo još više od dve godine drugog mandata.

Istorija će rat protiv Irana zabeležiti kao prekretnicu u sudbini aktuelne američke administracije i kao težak udarac nacionalnom ugledu.

Ponesen ohološću nakon smelе vojne operacije u kojoj je kidnapovan venecuelanski predsednik Nikolas Maduro, Tramp je verovao da je jednako brza pobeda moguća i na Bliskom istoku. Režim u Teheranu bio bi obezglavljen. Potom bi iranski izvori ugljovodonika bili dostupni Sjedinjenim Državama za eksploataciju.

Šest meseci kasnije, Iranom upravlja nova generacija konzervativaca. Ohrabreni otporom koji su pružili pod američkim i izraelskim bombardovanjem, oni od Vašingtona traže finansijske ustupke kao cenu za mir – odštetu i pravo da naplaćuju prolazak kroz Ormuski moreuz.

Rat nije završen, samo je, piše Rafael Ber kolumnista Gardijana, postao hladan. Tramp veruje da je krhka iranska ekonomija pred kolapsom. Preti da će je gurnuti preko ivice pomoću ekonomskih sankcija nazvanih „Dan D“.

Metafora savezničkog amfibijskog desanta iz Drugog svetskog rata trebalo bi da učini da još jedan krug finansijske prinude uspe tamo gde su prethodni embargi doživeli neuspeh.

Tačno je da obični Iranci trpe strašne nestašice, ali represija ograničava njihovu sposobnost da nezadovoljstvo pretvore u zahteve za političkim promenama. Za razliku od njih, američki potrošači, nezadovoljni inflatornim posledicama rata i zbunjeni njegovim ciljem, svoje nezadovoljstvo mogu da iskažu na novembarskim izborima za Kongres.

Računica u Teheranu jeste da je tolerancija Amerikanaca na ekonomsku patnju dovoljno niska da će Tramp prvi popustiti. To je razumna pretpostavka: potreba da domaćoj javnosti proglasi da je misija završena – čak i pod uslovima koji objektivno predstavljaju poraz – više utiče na postupke nestrpljivog predsednika nego dugoročna strategija.

Ako sankcije ne uspeju, diplomatsko povlačenje jedini je preostali potez. Pentagon ne bi mogao da se vrati opciji totalnog rata čak i kada bi Tramp to naredio, jer je Operacija „Epski bes“ potrošila preveliki deo nacionalnih zaliha municije.

Tu dolazi do izražaja nesrazmera između troškova i sposobnosti. Iran može da rastera brodove iz Zaliva sa nekoliko mina.

Može da uznemirava susedne države dronovima napravljenim za manje od 50.000 dolara i lansiranim sa mobilnih platformi koje je teško pogoditi. Presretači sistema Patriot, koji štite američke snage i njihove saveznike u regionu, koštaju po četiri do pet miliona dolara. Smatra se da je u dosadašnjem ratu ispaljeno više od 1.500 presretača Patriot, pa ih je u američkim zalihama ostalo manje od 830.

To iscrpljivanje zaliha ima globalne posledice, a najhitnije se osećaju u Ukrajini, gde su najnapredniji američki presretači od ključnog značaja za zaštitu civila od najsofisticiranijih ruskih balističkih raketa.

Trampov odnos prema tom sukobu promenio se od servilne proruske pristrasnosti i uverenja da je ruska pobeda neizbežna, do nevoljnog poštovanja prema istrajnosti i domišljatosti Volodimira Zelenskog, koji je pokazao da je ta pretpostavka bila pogrešna.

Ali taj zaokret nije stabilan. Zavisi od obaveza evropskih članica NATO-a da pokriju troškove naoružavanja Kijeva.

Da je Tramp koristio uobičajenu diplomatiju kako bi ubedio evropske demokratije da finansiraju odbranu svog istočnog krila, to bi predstavljalo uspeh njegove spoljne politike – ponovno uspostavljanje ravnoteže u odnosima, na korist obe strane.

Ali on je to učinio uz lakoverno divljenje Vladimiru Putinu i sumanute zahteve u vezi sa teritorijom Grenlanda. Zbog toga evropska težnja ka strateškoj autonomiji sve manje liči na podelu tereta, a sve više na osiguranje od mogućnosti da se Amerika pokaže kao nepouzdan saveznik.

Nisu samo u Evropi američki saveznici ti koji osećaju da su izigrani. Zalivske države, koje su se našle na prvoj liniji iranske odmazde u ratu koji nisu započele niti su ga želele, očekivale su pouzdaniji zaštitni kišobran.

Sada smatraju da za decenije svoje saradnje nisu dobile odgovarajuću protivuslugu – iako su ugostile američke vojne baze i služile kao posrednici američkih interesa u regionu.

Prošle nedelje Tramp je iznenada skratio zajedničku vojnu vežbu sa Južnom Korejom, lojalnim američkim partnerom u Aziji.

Racionalno objašnjenje, koje je odgovaralo i Seulu, bilo je da su američke snage preopterećene angažovanjem na Bliskom istoku. Tramp je, međutim, taj potez predstavio kao prijateljski gest prema severnokorejskom diktatoru Kim Džong-unu, čiji je režim ocenio kao „nepreteći i pun poštovanja“.

Takva ljubaznost, iskazana monstruoznoj diktaturi, uskraćena je Kanadi, benignoj demokratiji. Tramp svog severnog suseda odbacuje kao ekonomskog parazita, gotovo kao da nije ni prava država, kao pogrešno označenu teritoriju koja bi trebalo da postane 51. savezna država SAD.

Nije iznenađujuće što takav stav narušava odnose. Kanadski premijer Mark Karni povukao se prošlog vikenda iz trgovinskih pregovora, navodeći kao razlog nerazumne zahteve američkih pregovarača u poslednjem trenutku. Tramp je odgovorio uvođenjem kaznenih carina, na koje su Kanađani obećali odgovor „dolar za dolar“.

Manja ekonomija će verovatno više pretrpeti zbog trgovinskog rata. Ali za Karnija je trošak smanjenja trgovinske razmene morao da se odmeri u odnosu na političku štetu koju bi pretrpeo ako bi izgledalo da je popustio pred Trampovim maltretiranjem.

On zna da američki predsednik ustupke shvata kao poziv da se vrati sa još većim zahtevima. Takođe zna da će novembarski izbori za Kongres verovatno doneti promenu većine u Predstavničkom domu u korist Demokratske stranke, a možda i u Senatu.

Trampa ne mogu da pokolebaju nepovoljni izborni rezultati. On bi radije osporio njihovu validnost. Ali nepobitni dokazi o neuspehu na izborima možda bi mogli da navedu neke republikance da izađu iz svoje zapanjene poslušnosti vrhovnom komandantu čiji je način vladanja učinio njihovu stranku manje popularnom i ostavio njihovu zemlju bez prijatelja.

Čak i ako se ustavni mehanizmi koji bi trebalo da drže predsednika pod kontrolom samo delimično oporave, čarolija nekažnjivosti je slomljena.

Kult ličnosti koji je nekada činio da Tramp izgleda kao nezaustavljiva sila prirode sveo se na jednu ulizničku sektu. Administracija koja je sebe predstavljala kao nacionalnu revoluciju sada više liči na kleptokratsku huntu, koja koristi privilegije vlasti da prisvoji ono što još može dok joj vreme ističe.

Predsednik i dalje ima sledbenike širom zemlje. Njegovo najtvrđe jezgro ostaje nepokolebljivo odano cilju. Ali čak i neki od njih sigurno mogu da osete propadanje svrhe i prizvuk panike kod čoveka kome ponestaje municije, piše Ber.

Trampova vladavina daleko je od kraja. Dok god drži poluge američke moći u svojim rukama, još uvek može da napravi veliku štetu. Ali ostatak sveta je naučio da prepoznaje njegove nagle zaokrete, predviđa njegove izlive i zaobilazi ga. Faza pokornosti je prošla. Sada je vreme za planiranje onoga što dolazi posle, u sve bleđem svetlu zvezde koja zalazi, zaključuje Rafael Ber.