Zašto se bogati ne plaše borbe protiv korupcije? – Lični stavovi

Koliko će eventualni uspeh u procesu procedure (studentske liste na izborima) izmeniti očekivanja trga koji se borio da i neubrojivi na trgu budu konstitutivni neproceduralni činilac demokratskog odlučivanja? Verovatno neće mnogo, ne samo zbog masovnog učešća srednjih slojeva u protestu. Nego i zato što u protestu nije bilo upadljivih antikapitalističkih zahteva, a većinska pomama na korupciju vlasti će možda biti i ublažena kada studentska list uđe u parlament.

Neće karijera budućih novih poslanika svladati ideale jer je alternativne socijalne ideje u protestu nedovoljno. Verovatno će nakon izbora uslediti natezanje sa vlašću oko proceduralnih ustupaka. Možda i nova trgovina. To su parlamentarna pravila. Ko kaže parlament, kaže kompromis, trgovina i realpolitika, a ko kaže trg kaže nepomirljivo uz malo nemogućeg. Da li politiku u Srbiji čekaju već viđeni, banalni procesi prilikom prelaza pokreta u sistem, opora tranzicija bunta u karijeru? Nisu samo u Srbiji 68-ši i disidenti dospevši na vlast pravili karijeru i iznova osvedočavali trijumf karijerističkog razuma nad idealističkim umom. Svuda je bilo tako.

Možda nakon 25. oktobra neće biti tako. Možda će svaki koji upozorava na snagu rečene banalnosti ispasti rob iluzija? Ali, bar za sada, o snazi banalne tranzicije pokreta u sistem svedoče neprekoračive socijalne granice protesta. Drugim rečima, uspeh na izborima uvek se pisao kao karijera, a promena neistinite celine kao istorija. Šta je sa odnosom istorije i karijere danas u Srbiji? Pre svega, teško je sporiti okolnost da je danas neprekoračiva granica istoriji hegemona globalna epohalna svet normalizovanog kapitalizma. Međutim, ova okolnost nije jedino odgovorna za deficit socijalne pravde u protestu.

Odgovorna je i „akademska industrija pravde“, menadžerski duh univerzitetske misli koji proizvodi rodne, kvir i nacionalne nepravde i time uspešno relativizuje socijalne. Asimetrija nepravdi je u Evropi izmenjena još 1989. Danas je produkcija sekundarnih nepravdi (izuzev nacionalnih) udaljila protest u Srbiji od Velikog pokušaja. Relativizovana socijalna nepravda je zamaglila neistinu celine. Stubovi neistine celine su pojmovi koji danas upravljaju svešću o ugroženim identitetima, a ne o alternativnim ekonomskim mogućnostima. Danas je veća rodna nego klasna nepravda, iako se prva može ukinuti tek ako se ukloni druga.

Ova gola uzročnost se ne vidi jer je zamagljuje hegemonija bezopasnih pojmova koja jeste svakako rezultat globalnog odnosa klasnih snaga. Ne može se mimo sveta. Ali nešto se moglo pokušati. Izostao je lokalni domaći akademski otpor okupaciji socijalnih pojmova. Tome se kod vlasti nije čuditi, ali ni u rečniku protesta nema pojmovne subverzije. Vrh „subverzije“ je kriminalizacija korupcije vlasti. A najpozitivniji ciljevi se s obe strane strane barikade zgušnjavaju pojmovima koje kroje ekonomski najmoćniji čije je božanstvo profitabilnost. Skoro sve nepoželjno vrti se oko korupcije. Ako bi se birao ključni moralizam tekuće izborne kampanje onda bi to bila rastegljiva kritika korupcije. Na obema stranama važi pravilo: „Udri ga korupcijom“. U galami su najgrlatiji oni koji viču da vlast krade, a da je opozicija plaćena. Dedukcijom se iz antikoruptivnog moralizma izvode ostale optužbe koje mediji vešto organizuju. Moralno osmišljavaju gnev i mržnju. I eto ti čarolije! Da li je, međutim, baš korupcija pitanje svih pitanja? Ili je samo jedan od izvedenih grehova? A koji je greh ključni? Naravno da nisu svi jednako kvarni na vlasti, ali su u kampanji svi antikorupcijski arogantni. Vlast istura kvir predsednicu države, popovi joj na tome ne zameraju, brani Kosovo i bori se protiv plaćene opozicije. Opozicija udara po koruptivnoj kriminalnoj vlasti, ne da Kosovo, sarađuje sa kvir grupama i popovima. Nigde gramzivih investitora i ugnjetenih radnika. Ne vide se u kampanji od korupcije. Zato je i neotkrivena laž na kojoj počiva celina. Osovinska neistina celine je ekonomska, a ne rodna ni proceduralna? Zato se postavlja pitanje ima li sistema u opštoj galami oko korupcije?

Ima, zato što nema kritike zakinutog rada, surovosti kamata ni osetljivosti na eksploataciju. Nada u popravku procedure i kažnjavanje korupcije progutala je nadu u dublju promenu sistema. Rezultat je i preduzetničko samoviđenje mladih, nosioca protesta. Premda je protest lišen izričitog antikomunizma, na delu je spoj spontanog i iznuđenog pojmovnog konformizma, zaraženost tržištem kao merom uspeha. Svuda su nacionalne, rodne i kvir nepravde činioci neeksplozivnosti socijalne nepravde. U srpskom protestu nacionalna nepravda je, to treba istaći, izostala kao oružje. Ali kritika korupcije i kod protesta sužava sistemsku klasnu nepravdu na krađu. Zato nema pretnje neograničenom sticanju, zato je porez vrh pretnje bogatima.

Zato se bogati ne plaše. A čim je neograničeno sticanje bliže ponosu nego stidu, odmah je upotreba novca u razne svrhe prirodna. U investiranju i u potkupljivanju novac je jednako normalan. Investiraj, zaradi, pa kupi poslanika. Od karaktera investitora su važniji emotivni narativi koji podstiču divljenje prema bogatima. Ova moralizacija je najsigurnija normalizacija nejednakosti. Začarani krug moralizovanog novca je mefistofelski: „Težeći sebi, pružaš drugome“. To je načelo koje pravda upotrebu i zloupotrebu novca. Mefistov princip jeste vrh neoliberalne moralne dijalektike ali i socijalne ironije. Spada u manifest socijalnog besmisla zato što se poželjno meri matematikom profita, a ne etikom.

Sve u svemu, nemoćna je realna borba protiv korupcije u sistemu gde je imati važnije nego biti. Nemoćni su i svi koji kritikuju korupciju, a zaboravljaju ekonomiju. Zato je antikorupcija banalizovana, a sveopšta povika na podmićivanje je strateška brana i barijera dubljoj kritici kapitalizmu s obe strane barikade. I kod protesta i kod vlasti.

Povika na korupciju je magla od koje se ne vidi da je celina neistinita, a da je korupcija tek sitni kamenčić u ovoj mozaičkoj laži. Doduše, svaki režim se pravda borbom protiv korupcije opozicije, čime ističe vlastito poštenje. Slično je bilo i u titoizmu. Antibirokratizam je bio vodeći rastegljivi neprijatelj u ideologiji SKJ, koristili su ga republički separatisti, a često i disidenti u kritici socijalizma.

Danas je slična logika, ali su pojmovi drugačiji. Ne bi borba protiv korupcije bila in da nisu prognani subverzivni pojmovi (humanizam, socijalna ekonomija, eksploatacija). Ovaj izgon ekonomske subverzije ide u paru sa nemoći protesta da se izdvoji iz opšteg antikoruptivnog hora. Naravno da nove oktroisane vrednosti nije mogao da uzdrma trg u maloj Srbiji. To se od njega ne očekuje. Šta se moglo? Masovni protest sa mnoštvom intelektualaca na studentskoj listi mogao je da učini sizifovski korak koji, doduše, ne bi mnogo ugrozio vlast, ali bi se razdvojio od njegovog moralističkog proceduralnog diskursa. Borba za demokratiju nije samo borba za doslednu proceduru nego i za ekonomsku demokratiju. U Srbiji nije bilo ovog pokušaja zato što je protest napadao sistem imanentnim, a ne transneutnim vrednostima sistema.

Antikorpucija je unutrašnja imanentna kritika kapitalizma sa stanovišta njegovih poželjnih profitabilnih vrednosti, transneutna ga spori izvana, sa stanovišta zakidanja rada. U ovoj razlici skriva se razlika između pravne i socijalne sigurnosti, između legalnosti i legitimnosti sistema. Čim nije problematizovano neograničeno sticanje nema ni pravne ni socijalne sigurnosti jer bogati kontrolišu obe poluge integracije. I nadziru granice njihovog usavršavanja. Viču da treba ustanove jačati.

Da nema nekapitalističke socijalne pravde ni besplatnog ručka. To je prošlost, opominju. Vlast nije loša zato što je kastrirala sindikate nego zato što je otela institucije. Zato svi galame da se treba boriti za jačanje ustanova, štitova procedure. Zaboravlja se da ni jače institucije ni transparentnija procedura ne razotkrivaju neistinu celine. Kao i vitamini, pomažu, ali ne leče.

Za početak treba predložiti pojam – antibiotik. Koji? Parlament i podela vlasti nastali su krajem 18. u SAD veka da se bogati robovlasnici ne bi među sobom poklali. Nije to bio vrh demokratije nego ustanova za podelu plena. I danas kapitalparlamentarizam usavršava neprogresivno regulisanje neograničenog zgrtanja. Odnos snaga reguliše distribuciju intrinzične korupcije novca unutar ove vrednosne hegemonije, ali i distribuciju straha jedne frakcije od druge. Vlast strepi od selektivne osvete boraca protiv korupcije. Opozicija se plaši šire odmazde vlasti koja je već počela. A sve to valjda i zato što nema progresivnog straha bogatih od levice.

Autor je sociolog i univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.