Pred vratima Oskara: Zašto srpski film ostaje napolju – Kultura

Problem je što ih stalno meša — i gotovo uvek bira pogrešnu.

Ove godine Srbija za Oskara šalje „Izlet“ Nenada Pavlovića, crno-belu adaptaciju romana Miće Popovića.

Komisija je ocenila da će film biti „dostojanstven i reprezentativan predstavnik Srbije” — rečenica koja nehotice otkriva sve: kandidat se bira da predstavlja, a ne da pobedi.

Filmski centar Srbije odluku je potom objavio, pa povukao, navodno čekajući saglasnost Ministarstva kulture.

Među pet prijavljenih filmova bio je i „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića, prošlogodišnji pobednik Sarajevskog filmskog festivala.

Od 1994. nijedan od 33 srpska kandidata nije nominovan.

Samo je „Klopka“ Srdana Golubovića 2008. ušla u uži izbor.

Jugoslavija je, za razliku od toga, nominovana šest puta, a Kusturica je doneo dve Zlatne palme.

Iza svih priča u ovom tekstu stoji ista logika: država film tretira kao sliku nacije koju treba kontrolisati, a ne kao umetnost koju treba izvesti.

Sve ostalo su posledice.

Mit da srpski film „ne zanima svet” ne izdržava proveru.

Jasna Đuričić proglašena je 2010. za najbolju glumicu u Lokarnu za „Beli beli svet“.

„Klip“ Maje Miloš osvojio je 2012. Tigra u Roterdamu, Golubovićevi „Krugovi“ posebno priznanje na Sandensu 2013, a „Ničije dete“ Vuka Ršumovića 2014. nagradu publike i nagradu za scenario u Nedelji kritike u Veneciji.

Golubovićev „Otac“ dobio je 2020. nagradu publike berlinske Panorame, Arsenijevićev „Strahinja Banović“ 2021. Kristalni globus u Karlovim Varima, a Jovan Ginić 2023. nagradu za otkriće Nedelje kritike u Kanu za „Izgubljenu zemlju“.

Od svih njih, na Oskara su poslati samo „Krugovi“.

A ista Jasna Đuričić 2021. postala je najbolja evropska glumica — za bosanski „Quo Vadis, Aida?“

 

Dara iz Jasenovca: najskuplji simptom

 

Među jedanaest najgledanijih domaćih filmova od 2010. do 2019. nema nijednog od ovih naslova.

Prvi je „Južni vetar“ sa oko 618.000 gledalaca, a slede dva dela „Montevidea“ sa po pola miliona — sva tri sa Milošem Bikovićem.

Na istoj listi je i „Kralj Petar Prvi“ — a upravo su on i „Montevideo, vidimo se!“ bili srpski kandidati za Oskara.

Hitovi nisu problem.

Problem je verovanje da je ono što puni bioskope u Srbiji ujedno i ono što će razumeti glasač u Los Anđelesu.

Ta druga kinematografija, po mom sudu, ima prepoznatljive simptome: misery porn — bedu i nasilje kao estetiku, ne kao pitanje; deklamatorsku glumu za poslednji red pozorišne sale, a ne za kameru na metar od lica; nostalgiju koja nemaštinu prepakuje u „stara dobra vremena”; i gotovo potpuno odsustvo žanrova.

Domaća publika to nagrađuje, pa niko ne mora da uči kako se osvaja svet.

Nijedan film to ne sažima kao „Dara iz Jasenovca“.

Prema dostupnim podacima, samo državni udeo iznosio je oko 2,3 miliona evra, a predsednik Vučić javno se ponosio što je pomogao finansiranje.

Rezultat je, po mom sudu, preskup i zanatski amaterski film, sa scenarijem koji ne veruje gledaocu i glumom koja deklamuje umesto da igra.

Variety mu je zamerio uživanje u sadizmu i antihrvatski i antikatolički naboj, a Los Angeles Times nazvao ga je manipulativnim.

Stradanje u Jasenovcu zaslužuje film koji se svetu obraća dostojanstvom; „Dara“ je srpske žrtve svela na argument u dnevnopolitičkom nadmetanju.

Izabrana je za Oskara iste jeseni kada je „Quo Vadis, Aida?“, posle Venecije, krenula u kampanju — i taj izbor teško je čitati drugačije nego kao kontranarativ.

„Aida“ je stigla do nominacije, „Dara“ ni do užeg izbora.

Severna Makedonija je 2025. budžet za film povećala za oko 2,3 miliona evra — otprilike koliko je Srbija dala za jednu „Daru“.

Iste godine, kako je upozorilo šest filmskih udruženja, u Srbiji nije raspisan nijedan konkurs za sufinansiranje filmova.

 

Zafranović: Druga strana istog novčića

 

Sličnosti „Dare“ i Diklićevog scenarija „Djeca Kozare“, koji je Lordan Zafranović godinama pokušavao da snimi, javno je izložila Biljana Srbljanović: devojčica sa dva brata, ubijena majka, izbeglička kolona, mlađi brat u dečjem logoru.

Zafranović tvrdi da je odbijen 2018. pod političkim uticajem, posle konkursa koji je ponavljan i sa kog je predsednik komisije podneo ostavku.

Autori „Dare“ to odbacuju, a Antonijević je Zafranoviću poručio da će tvrdnje „morati da dokaže na sudu” i tužio ga.

Presude o plagijatu nema.

Ali Zafranović nije samo žrtva.

Kaže da mu „niko nije naručio film” — verovatno tačno, ali to ne menja okvir u kom je nastao.

Njegov „Zlatni rez 42 – Djeca Kozare“ takođe je finansirala država, a ove jeseni otvorio je FEST pod pokroviteljstvom iste vlasti.

Dva reditelja godinama se spore oko prava na istu tragediju i istu državnu kasu.

Dok je svaki film o ratu politička izjava, nijedan neće imati kredibilitet umetničkog dela.

Filmskim centrom od oktobra 2025. rukovodi vršilac dužnosti direktora Jakov Petrović, imenovan odlukom Vlade.

Na konkursu 2024. najviše novca dobio je Lazar Ristovski, dve godine ranije četvrti na izbornoj listi vladajuće stranke.

Producenti od 2020. bojkotuju izbor za Oskara, pa su se 2025. prijavila samo dva filma.

Ista udruženja zatražila su ostavku ministra kulture.

Srpski film danas ne gubi samo trku za Oskara, nego i osnovne uslove da uopšte nastane.

Bojkot je, međutim, postao i alibi.

Domaći producenti i distributeri ponašaju se kao da američke nagrade ne postoje: film se odigra po bioskopima i regionalnim festivalima i zaboravi, bez agenta prodaje i projekcija za članove Akademije.

Od sistema se retko traži ono što traže drugi: fond za kampanje, javni kriterijumi, koprodukcije.

Rešenja nisu tajna.

Tajna je zašto ih niko ne zahteva glasno.

Najbolji dokaz su Zlatni globusi.

Za njih zemlja ne mora da kandiduje film, broj prijava iz jedne države nije ograničen, a američka distribucija nije uslov.

Prijava se plaća nekoliko hiljada dolara i može je podneti sam producent.

Bosanska „Ničija zemlja“ Globus je osvojila.

O tome da su autori „Oca“, „Ničijeg deteta“ ili „Strahinje Banovića“ uopšte pokušali da se prijave, nema javnog traga.

Kada država ne radi svoj posao, to nije razlog da ga ne rade ni filmski radnici.

 

Šta „Izletu“ treba do decembra

 

Makedonska „Medena zemlja“ bila je prvi dokumentarac nominovan i za najbolji dokumentarni i za međunarodni film, a kosovski „Zgjoi“ posle tri nagrade na Sandensu ušao je u uži izbor.

Rumunija je posle Zlatne palme 2007. čekala nominaciju sve do „Kolektiva“, koji je dobio američkog distributera.

Poljska je sa „Idom“ osvojila prvog Oskara, a Južna Koreja je posle „Parazita“ postala globalna filmska sila.

Formula je ista: festival, distributer, kampanja — i država koja razume da je nominacija marketing za celu zemlju.

Pošteno je reći i ovo: Oskar nije jedino merilo vrednosti, a kinematografija koja sanja samo o Holivudu rizikuje da snima za tuđi ukus.

Rumunski novi talas postao je svetski pojam pre prve nominacije, a ni Hrvatska, sa 36 kandidata, ni Slovenija, sa 30, nikada nisu dobile nominaciju — dokaz da ni uređenije institucije same nisu dovoljne.

Ali Rumunija nije birala između umetnosti i vidljivosti.

Srbija je, ne brinući ozbiljno ni o jednoj, ostala bez obe.

„Izlet“ zaslužuje fer šansu, a ne presudu pre trke.

Pavlović je, ironično, 2024. odbijen na konkursu Filmskog centra, a sada nosi njegovu zastavu.

Da bi imao šansu, filmu do decembarskog užeg izbora trebaju američki distributer ili agent prodaje, projekcije za članove Akademije, publicista koji poznaje sezonu nagrada i novac za sve to.

Ako ga Filmski centar i Ministarstvo ne obezbede, biće to još jedan kandidat poslat da bi se o njemu ćutalo — i još jedan dokaz da država želi da film predstavlja naciju, ali ne i da ga iko vidi.

„Klopka“ je pre osamnaest godina pokazala da je put moguć.

Pitanje nije da li srpski film može do Oskara, nego da li iko u Srbiji — u vlasti, u Filmskom centru, u produkcijama i u glumačkim garderobama — zaista želi da ga tamo pošalje.