Bivši britanski premijer u autorskom tekstu za Gardijan: Širom sveta, ljudi odbacuju razdornu i opasnu politiku, moramo da gradimo na tome – Svet

On će, kao što sam ja učinio pre dve decenije, piše bivši britanski premijer i specijalni izaslanik UN za globalno obrazovanje Gordon Braun za Gardijan, potpisati papir kojim se komandantima govori da li da uzvrate ili ne i, ako jesu, da li da ciljaju civilna naselja ili vojne lokacije. Ova uputstva su zapisana u prikladno nazvanom „pismu poslednje instance“.

Sada, više nego ikada od kubanske raketne krize 1960-ih, evropska javnost se plaši trećeg svetskog rata. Sa nuklearnim satom sudnjeg dana koji su razvili atomski naučnici koji se sve više približava ponoći, a Japan, Južna Koreja, Saudijska Arabija, UAE, Egipat, Poljska i Nemačka razmišljaju o nabavci nuklearnog oružja ili njegovom postavljanju na svom tlu, naš svet se spušta sa poretka zasnovanog na pravilima na poredak zasnovan na moći, gde se moć smatra ispravnom, a gruba sila dominira.

Ruski predsednik Vladimir Putin je odustao od svakog pretvaranja da podržava međunarodno pravo – „niko nije spreman da igra po pravilima koje je postavila jedna osoba negde daleko“, rekao je – dok je kineski predsednik Si Đinping upozorio da ponovno ujedinjenje sa Tajvanom „ne može zaustaviti nijedna sila niti bilo ko“.

A sa nedavnom pretnjom Donalda Trampa genocidom protiv iranskog naroda – „čitava civilizacija će večeras umreti i nikada se više neće vratiti“ – i njegovom daljom pretnjom da će čak bombardovati saveznika, Oman, američki predsednik je još jednom pokazao svoj prezir prema svakom stubu prethodnog poretka predvođenog SAD: ljudskim pravima, multilateralnoj saradnji, humanitarnoj pomoći i samoj vladavini prava.

Ali ono što bi trebalo da nam da izvesnu meru nade jeste da rastući strah ljudi od sukoba sada prati jasan zahtev da se svet ujedini kako bi se suprotstavio ovom kolapsu u haos. Ovo je otkriveno u anketi koja je obuhvatila više od 36.000 ljudi u 34 zemlje, a koju je za moju novu knjigu sprovela izdavačka kuća Focaldata, u ime Fondacije Rokafeler (čiji sam poverenik).

Postavili smo najzahtevnije pitanje: da li bi ljudi podržali „međunarodnu saradnju“, čak i ako to znači izvesni kompromis u pogledu „nacionalnog interesa njihove zemlje“. 55 odsto koji su rekli da, dok je samo 20 odsto reklo ne, jasno su signalizirali svoje odbacivanje dogmi „Amerika na prvom mestu“, „Rusija na prvom mestu“, „Kina na prvom mestu“, „moja zemlja na prvom mestu“ koje život vide kao ništa više od beskrajne borbe između „nas“ i „njih“.

Jasna većina na svim kontinentima protivi se tim populističkim nacionalističkim liderima koji bi podigli pokretni most i geopolitiku videli kao igru sa nultim zbirom u kojoj njihova zemlja može dobro proći samo ako druge zemlje loše prođu.

Zaista, više od 70 odsto svetske javnosti želi da njihove vlade poštuju ljudska prava i vladavinu prava, preduzmu mere u vezi sa klimatskom krizom, veštačkom inteligencijom i sajber bezbednošću i finansiraju humanitarnu pomoć.

Naknadna istraživanja pokazuju da još veća grupa – 80 odsto širom sveta – sada veruje da bi trebalo da postoji globalni sistem koji bi osigurao postojanje politika koje ne samo da stvaraju mir i stabilnost, već i promovišu dostojanstvo svih, zahtevajući akciju protiv siromaštva, bolesti, gladi i nepismenosti.

Najvažnije od svega, sada znamo kako se može povećati podrška saradnji. U svakoj zemlji, upravo ljudi koji su aktivni u svojim zajednicama i koji imaju veze koje prevazilaze etničke i verske podele, imaju 50 odsto veću verovatnoću da podrže međunarodnu saradnju, čak i kada to podrazumeva žrtvovanje nacionalnog interesa.

Poruka je jasna: da bismo obnovili podršku saradnji preko granica, trebalo bi da počnemo obnavljanjem zajednica kod kuće.

Ali čak i ako postoji konsenzus o tome šta treba učiniti, pitanje je: ko može da okupi ljude, sada kada se krećemo od unipolarnog sveta, gde SAD postavljaju agendu i mogu da sprovode svoju volju, ka multipolarnijem svetu, sa mnogim konkurentskim centrima moći donošenja odluka, ne samo sa sve jačom Kinom?

Uočavamo da su tri velike sile sa nuklearnim oružjem – SAD, Kina i Rusija – manje voljene nego ikad. Umesto toga, globalna javnost gleda na druge zemlje – pre svega na Kanadu, Australiju, Italiju, Japan, Veliku Britaniju, Francusku, Brazil i Južnu Koreju, i tim redom – kao na potencijalne ujedinjujuće snage.

Ove zemlje se takođe ispostavljaju kao zemlje čiji su sopstveni narodi najspremniji da sarađuju i preuzmu lidersku ulogu, što zagovaraju kanadski premijer Mark Karni i finski predsednik Aleksandar Stub.

Ali može li novi koncert zemalja ikada nadjačati SAD i Kinu po velikim pitanjima kao što su nuklearno razoružanje ili regulacija veštačke inteligencije i sajber sistema? Malo verovatno, s obzirom na moć prinude te dve zemlje kroz vojne pretnje, tarife, trgovinske zabrane i sankcije, i jedinstvenu moć SAD da naoružaju dolar.

Ipak, sada je vreme da razgovaramo o tome kako da se pomerimo iz sveta u kome tehnologija dominira državom, kao u SAD, ili država dominira tehnologijom, kao u Kini.

Već sada, ostali od nas stvaraju novi sistem za arbitražu u trgovinskim sporovima i za zabranu zločina protiv čovečnosti. EU i Azijski predvođena CPTPP možda će formirati najveći trgovinski savez koji je svet ikada video.

Koliko bataljona imaju manje sile, moglo bi se pitati, prilagođavajući pitanje koje je Staljin navodno postavio prethodnom papi? Ali, suprotno moći prinude, možemo suprotstaviti legitimitet koji većina pravednih ljudi pripisuje međunarodnom ljudskom pravu i humanitarnom pravu.

Zemlje koje nisu Rusija, Kina i SAD i njihovi sateliti kontrolišu 75 odsto glasova u Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, i imaju ogromnu većinu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, kao i 12 od 15 glasova – i dva od pet veta – u Savetu bezbednosti UN.

Dakle, nema razloga zašto ne možemo da postignemo napredak u dogovoru o principima saradnje i reformisanju ovih institucija, kako bismo se suočili sa klimatskom krizom, humanitarnom pomoći, mirotvorstvom i globalnom ratom protiv siromaštva. Kada bude imenovan novi generalni sekretar UN, da počne sa radom u novoj godini, pozvao bih zemlje istomišljenike da se sa njim ili njim dogovore o programu akcije za 2027. godinu.

Američka javnost takođe preferira prekograničnu saradnju nego samostalno delovanje. Žele da SAD predvode ubeđivanjem, a ne prinudom. I mogu biti uvereni da SAD, koje su nekada delovale multilateralno u unipolarnom svetu, treba da prestanu da deluju jednostrano u onome što postaje multipolarni svet.

Ali, za sada, napredak će zavisiti od koordinisanog napora Velike Britanije i sila sklonih saradnji. Poruka našeg istraživanja globalnog javnog mnjenja je da naši građani zaista gledaju u budućnost u nadi za bolji svet – a svet u problemima gleda u nas. To je pitanje za novog britanskog premijera – i za sve.