Egzibicije zaboravljenih tekstova (Tezge 10) – Božidar Andrejić

Ova rubrika bliži se kraju. Birokratski novinar bi frazirao „kod mene je DOŠLO DO ZASIĆENJA“. Mislio sam, pa najavio i Draži, da prestanem u dan ćutnje dvadeset četvrtom, pa makar me i onaj Poorugalac preklinjao da nastavim. Međutim, kraj rubrike ipak će uslediti trideset prvom, ako onaj Portugalac ne zaBratini „Danas“!

Zašto produžetak? Pa, zaboravio sam da se setim još nekih medija u kojima sam pisao, a neki tekstovi imaju nešto egzotike. Egzotično je i kako sačuvah toliko isečaka. Prazneći u Bgd podrum od hrpa prošlosti sve sam ih podigao ih na tavan šupe u selu, pored koša za kukuruz. Koji se u Srbiji zove još i čardak ili kotobanja (Vojvodina) . Srećom, moji su baš u to vreme prestali da gaje kukuruz, pa prazan „koš“ nije privlačio miševe, inače bi „užinali“ i dokumentaciju.

Elem, pisao sam i za „Komunist“, nedeljnik za poljoprivrednike „Zadruga“, naravno i za „osmicu“ – „Novosti 8“ gde sam posle „NON-a „radio kao urednik devet meseci do „silaska“ dva sprata niže u „Stašinu Borbu“.

U sindikalnom „Radu“ objavljivao sam komentare, posebno u vreme, a i malo potom, kad sam pružao podšku refrmama A. Markovića i devet meseci radio Saveznom sekretarijatu (potom ministarstvu) za informisanje, odakle su me ubeđivanjem izbacili natrag u „Borbu“. A po izbacivanju uredništva iz „Borbe“ decembra 1994. pisao sam kao i čelne kolege za novosnovani list „Nezavisnost“ istoimenog sindukata. Joj, tek se sad setih da sam bio desk urednik i ponešto pisao u kratkoživućoj „Republici“ Nebojše Popova.

Po isečcima iz „Prosvetnog pregleda“ vidim da sam tekstove pisao i po zadatku urednika. Ali je „egzotičnije“ vreme urednikovanja Vanje Bulića koji je tamo prešao iz „Omladinskih“ kad smo pisali prikaze dečjih emisija iz NESTALOG obrazovnog programa. Pa i fenomenalne „Kockice“ čega se „retroaktivno“ stidim zbog sadašnjeg Branka. A ovo „kad smo pisali“ je otuda što je Vanja angažovao za rubriku i par studentkinja koje su preko zadruge čistile u redakciji „Omladinskkih“.

Zaboravio sam bio i na jedan intervju za „saveznu „Mladost“, doduše u dodatku o Struškim večerima poezije 1981.

Pričao sam sa neverovatnim Maksom Švarcom, američkim pesnikom i voditeljem radio programa za robijaše koji pesme ređe piše, češće improvizuje i snima na magnetofonu. U Strugu je došao auto-stopom iz Pariza gde je na nekom festivalu od Jugoslovena čuo da postoji Struga i kad mu je neko „donirao“ 300 franaka jer je „pošao sa 90 dolara. Kajao se što za nastup nije imao magnetofon. O Reganu je rekao da je on izraz „straha Amerikanaca“ od poskupljenja pa hoće „jednostavno rešenje, kauboja , glumca za predsednika“. Egzotika je u sledećem: prespavao je jednu vljda noć kod nas, za večeru Boba ispekla pile. Kad – šok! Maks uzme krilo, batak i jede sve sa kostima, samo krcka. Vidi naše čuđenje i kaže da je iz siromašne jevrejske porodice iz Bruklina i kad su bili deca majka ih je terala da sve pojedu – jer ima dece koja nemaju šta da jedu.

U isečcima iz „Književne reči“ gde sam objavljivao nešto tekstova i više pesama, našao sam jednu zaboravljenu. Nisam je nudio, nego su je preneli iz jednog akcijaškog zbornika. Zove se „Priča moj otac kad sam mu rekao da imam devojku iz Brčkog“ sa posvetom „ocu i akcijašima“. Pesma je „akcijaška“ i sad sudim da je veoma dobra, ali je cela – fikcija. Devojka iz Brčkog je postojala, dopadala mi se veoma, ali nismo se zabavljali. Ali sam to ocu valjda pomenuo samo zato što je koincidencijom stanovala u Vitanovačkoj, blizu mog stana, kod jedne porodice iz Vražogrnca. Oca je ime grada asociralo na akciju „Brčko-Banovići“, pa mi je još jednom ispričao o svom akcijašenju (kao petnaestogodišnjak) na drugoj – „Banjaluka-Doboj“. Psst, da ne čuje Vučić – to više od pola godine ušlo mu je u staž za penziju!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.