Slučaj osobe A. iz mesta B. ili velika bosanska zavera – Miloš Živković

Odmah sam se bacio na pretraživanje administrativnih brloga i jazbina na internetu, misleći da ću pronaći kakav smislen odgovor na pitanje koje me je mučilo: zašto Srbi iz Bosne, masovno i sve masovnije, glasaju na izborima u Srbiji? Odgovor jesam pronašao, i to prilično brzo, a prost je poput odgovora osobe A. iz mesta B. u prethodnom pasusu – zato što im se može. To jest, zato što im je, zakonskim pravilima koja su labavija od pravila na stočnoj pijaci, to omogućeno.

Procedura po zakoniku je čak i jednostavnija od slučaja osobe A. iz mesta B. u Bosni. Član 23. stav 1. Zakona o državljanstvu glasi: „Pripadnik srpskog naroda, koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije, ima pravo da bude primljen u državljanstvo Republike Srbije bez otpusta iz stranog državljanstva, ako je navršio 18 godina života i nije mu oduzeta poslovna sposobnost i ako podnese pismenu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom.“ Osobit plezir krije se u činjenici, a nju možete lako proveriti na sajtu srpske ambasade u Sarajevu, da državljani BiH taksu za prijem u državljanstvo Srbije ne plaćaju.

Svestan da me čitateljstvo može optužiti za krugodvojkaško raspirivanje ideje o velikoj bosanskoj zaveri, moraću ovde da podastrem i nešto svojih genealoških podataka. Po prababama i pradedama, redosled je nebitan, vučem poreklo iz Bačke, Korduna, Beograda, Slavonije, Šumadije, Podunavskog okruga. A mit o „krugu dvojke“ vazda mi je bio jednako labav kao i mit o srpskoj posebnosti, štaviše, vazda mi je delovalo da su i jedan i drugi mit dva loša umetnička pravca iste kolektivne samozaljubljenosti.

Pošto sam potanko proučio uslove (teško mi je i da ih nazovem uslovima), za dobijanje srpskog državljanstva, bacio sam se na okolne zemlje: Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Rumuniju i Bugarsku. I video da stvari stoje bitno drugačije nego u našem slučaju. Kao prvo, ne postoji nikakva mogućnost da, recimo, u ovim godinama, dobijem hrvatsko državljanstvo – ne računam brak ili naturalizaciju, obe opcije mogu da potraju godinama – iako su mi majka, deda po majci i baka po ocu rođeni u Hrvatskoj. Pod dva, Hrvati, Bošnjaci, Rumuni i Bugari iz Srbije i te kako moraju da se potrude i dokažu svoje poreklo prikupljanjem dokumentacije da su se decenijama izjašnjavali i bili upisivani kao pripadnici pomenutih naroda, te da su bili aktivni u zajednicama pomenutih naroda u Srbiji, ne bi li podneli molbu za dobijanje državljanstva države koju smatraju svojom. Dakle, nije dovoljno, poput Srba iz Bosne, samo smatrati da je Srbija njihova država, te onda to smatranje pretočiti u pisanu izjavu, ne platiti taksu, i na osnovu manjeg ili većeg smatranja dobiti državljanstvo.

Kada se oslanjamo samo na nečije smatranje, a to ne važi samo u slučaju dobijanja srpskog državljanstva, znači da utabavamo put bezbrojnim relativizacijama, subjektivizacijama, manipulacijama i sličnim prevarantskim zajebancijama, u koje smo, hteli – ne hteli, ogrezli. Postalo je normalno da neko, makar i sumanut, smatra da je neko drugi izdajnik, te da se na tog drugog obruši četa goveđih glava ne bi li mu utuvila u glavu kako prolazi onaj za koga neko, makar i sumanut, smatra da je izdajnik.

Kao što je postalo normalno i da neko, makar i sumanut, smatra da za predstojeće izbore treba pozatvarati desetine glasačkih mesta u Evropi i Americi, a dodatna u Bosni otvoriti, te da se to i ostvari. Polako i sigurno, postadosmo tragikomično kraljevstvo anegdotalnih dokaza. Obećana zemlja za ostvarivanje vlažnih snova svakog nepoštenog i nedobronamernog populiste.

Stoga, braćo Srbi iz Bosne, ukoliko već smatrate državu Srbiju svojom, i ukoliko ste na osnovu tog smatranja dobili srpsko državljanstvo, izvolite da nam na izborima 25. oktobra, onako pošteno, jebete majku majčinu. Samo zato što vam se može. Nama, odavle, se ne može. Nama nije dozvoljeno, tek tako, na osnovu smatranja, da glasamo na izborima u vašoj zemlji. U Banjoj Luci, Laktašima, Derventi, Prnjavoru, Sokocu, Kotor Varošu, Bileći. Bilo gde.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.