Lobanja Stevana Sinđelića nije uzidana u Ćele-kulu – Lični stavovi

Bitka na Čegru poznata je po više osnova: 1) srpskoj komandnoj neslozi, 2) porazu i 3) Ćele-kuli. Sve do odbrane Srbije 1813. godine nije bilo toliko sporenja među vojvodama kao uoči Čegarske bitke (1809). Odgovornost za ovu srpsku boljku snose vožd Karađorđe, Petar Dobrnjac, Miloje Petrović, Hajduk Veljko… Neverovatno je koliko je Karađorđe bio nezainteresovan za događaje ispred Niša. Dan uoči čegarske pogibije on je napustio Topolu i uputio se prema Sjenici. Saradnja i koordinacija pomenutih vojvoda bila je očajna, pa se može reći da se osećalo potpuno odsustvo jedinstvene komande, što su Turci vešto iskoristili.

Turska vojska se okupila u Nišu pod komandom Sulejman paše, a naspram nje bila je skoncentrisana srpska vojska u više šančeva. Najbliži neprijateljskoj vojsci bio je šanac na Čegru, a pored njega bili su sagrađeni šarampovi u Gornjem i Donjem Matejevcu i još dva iznad Kamenice.

Dan uoči bitke Petar Dobrnjac je, bez dogovora s Milojem Petrovićem, napustio svoj šanac u Gornjem Matejevcu i otišao Hajduk Veljku u Gurgusovac. Turci su svoj napad usmerili prema isturenom šancu na Čegru, gde je bila smeštena resavska, ražanjska i aleksinačka vojska predvođena Stevanom Sinđelićem. Posle uobičajene molitve u Nišu, turske trupe su se postrojile kao za paradu.

Ispred je išla konjica, „prvo beli, pa za njima zeleni, za ovima alatasti, pa doratasti, pa najposle crni konji“, pred njih dva konjička topa, a iza pešadija. Bitka je počela u sredu, 31. maja 1809. u jutro, a okončana je u podne. Turci su najmanje pet puta jurišali na čegarski šanac i uvek su s velikim gubicima odbijani. Jendek ispred šanca bio je ispunjen mrtvim Turcima, preko kojih su živi uskočili u šarampov. Nastala je strašna kasapnica: tukli su se puškama kijački, probadali sabljama, bajonetima i jataganima, čupali za kosu i davili za vratove.

Oslabljeni Miloje Petrović nije slao pomoć Sinđeliću, samo se Paulj Matejić usudio da krene svoje vojnike prema čegarskoj kasapnici, ali je zakasnio. Ostale srpske starešine i njihova vojska bili su, sa obližnjih brda, nemi posmatrači. Uvidevši da je dalje pružanje otpora besmisleno, Sinđelić, koji je tog dana bio „zmaj a ne čovek“, pucao je iz pištolja u džebanu, „i otide u vjetar s mnogijem Srbima i Turcima“.

Svi se izvori slažu da je poginulo najmanje tri hiljade Srba. Jovan Jovanović Zmaj spevao je pesmu „Smrt Steve Sinđelića i njegovih trista drugova“. Moguće je da je Sinđelić vodio 300 Resavaca, a da je ukupno izginulo oko 3.000 ustanika u svim sukobima oko Niša. Turski gubici nisu poznati i nisu bili ništa manji. Najviše je stradalo Resavaca; samo u Ćićevcu je ostalo sedamdeset pet udovica. Pesnik Sima Milutinović primetio je da se Resavke, posle Čegra, nisu htele udavati za one Srbe „koi rane pokazat nejmadu“.

Bio je to najveći poraz ustanika pre 1813. godine. Ćele Kula je ostala da opominje Srbe na tursko varvarstvo i srpsko junaštvo i rodoljublje.

Tik uz Carigradski drum, više Niša, podigli su Turci potom „grob vazdušni“ u vidu Ćele Kule. Zapovednik turske vojske prvo je naredio da se leševi pokriju zemljom, ali se preko noći predomislio, pa je zapovedio da se otkriju i da im se glave saseku. Za svaku odsečnu srpski glavu plaćao je 25 groša. Niški Cigani, i poneki Arnutin, obavili su odsecanje mrtvih glava i predavali paši. Kada su pokušali da mu podvale podmetanjem poneke turske glave, gadno su se prevarili. Prepoznavši likove svojih saboraca, paša je dao da se i njihove glave saseku.

Ćele kula nije izum 19, već ranijih vekova, i nije jedini u svetu, o čemu je pisala Rada Tričković. Paša je naredio da se srpskoj Ćele kuli u 56 redova uzidaju 952 glave, a preostale su, kao ratni trofej, odnete u Carigrad. Među uzidanim glavama mogla se naći i poneka turska glava, možda i romska, budući da je paša kasno otkrio marifetluk niških izmećara.

Kao profesionalni istorik i pisac biografije vožda Karađorđa i proučavalac ustaničkog perioda dužan sam da skrenem pažnju, po ko zna koji put, na netačna tumačenja i izmišljotine. U poslednje vreme izašlo je više obaveštenja u štampi o antropološko forenzičkoj analizi i rekonstrukciji likova sačuvanih lobanja iz Ćele kule. Poimence se pominju dva lika – Stevana Sinđelića i dečaka od 11 godina. Glava vojvode Sinđelića nije uzidana u Ćele kuli, niti je mogla da bude odsečena. Objašnjenje je jednostavno – jaka eksplozija, budući da je bio uz magacin baruta, raznela ga je u paramparčad i od njegovog tela nije moglo ništa ostati.

Nije poznato da su ustanici, ni u Prvom ni u Drugom srpskom ustanku, vodili decu u bitke. Dečak koji se navodi u štampi nije Srpče, već, verovatno, neko od one romske ili arnautske dece koji su odsecali srpske glave i prodavali ih paši. Za kaznu, paša je dao da se neke od njih, ili sve, uzidaju u Ćele kulu.

Iznete činjenice upućuju na opreznost, a one koji obavljaju ovaj posao, na saradnju s povesnicima koji su proučavali ovaj period.

Posmatrao sam rekonstruisane likove Stevana Sinđelića (nije mi jasno na osnovu čije lobanje!) i jedanaestogodišnjaka. Moje poznavanje ljudi iz ustaničkog doba govori mi da je reč o idealizovanim likovima, u velikoj meri i feminizovanim: lica besprekorno lepa, a kosa u pramenove kao u Napoleona. Nema preživelog ustaničkog borca iz ratnog perioda Srpske revolucije (1804-1815) a da nije nosio neku ozbiljniju ranu na licu ili telu. A ova dva lika, Sinđelića i dečaka, podsećaju na dva manekena, oca i sina, koji dolaze s neke pariske modne piste u Niš.

Idealizovanje i ulepšavanje ustaničkih likova je boljka srpske istoriografije i povesnice o umetnosti. Zahvaljujući slici Borovikovskog, u srpskom narodu živi idealizovan lik Karađorđa, mlađi i lepši, a na dobrom putu je da istu sudbinu proprate i idealizovani likovi vojvode Sinđelića i jedanaestogodišnjeg dečaka.

Autor je istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.