Britanija bi nazad – ali u kakvu Evropu? – Svet

Zato je izjava novog britanskog premijera Endija Bernama da je Bregzit Britaniji naneo „više štete nego koristi“ mnogo više od promene političke retorike. Ona dovodi u pitanje jednu od najkrupnijih političkih odluka u novijoj britanskoj istoriji.

Jer Bregzit nije bio samo politička odluka. Postao je pitanje britanskog identiteta i predstave o tome kakva Britanija želi da bude. Bio je obećanje da će drzava, oslobođena „briselskih“ pravila, ponovo postati gospodar sopstvene sudbine. Da će povratiti kontrolu nad granicama, zakonima i trgovinom. Da će izvan Evropske unije biti slobodnija, bogatija i moćnija.

Sada, deset godina posle referenduma, britanski premijer izgovara ono što je donedavno bilo gotovo nezamislivo – da je odlazak iz Evropske unije možda bio pogrešan put. Time se otvara i mogućnost koja je još do juče delovala gotovo kao politička fantastika – da se Britanija jednog dana ne samo približi Evropskoj uniji, već joj se i vrati.

Ali između približavanja Evropi i stvarnog povratka u EU dug je i politički veoma složen put. Britanija pred sobom ima čitav niz mogućnosti – od popravljanja odnosa sa Briselom i povratka u carinsku uniju, preko ponovnog pristupa jedinstvenom tržištu, do, jednog dana, punopravnog članstva. Svaka od tih opcija ima svoju cenu. Povratak u carinsku uniju značio bi manje prepreka za britansku trgovinu sa kontinentom, ali i odustajanje od dela slobode koju je Bregzit trebalo da donese. Pristup jedinstvenom tržištu mogao bi da donese znatne ekonomske koristi, ali bi podrazumevao prihvatanje velikog dela evropskih pravila i slobode kretanja ljudi, jednog od osnovnih principa na kojima počiva jedinstveno tržište.

Ali tu se nameće jedno sasvim logično pitanje. Ako Britanija ponovo želi pristup evropskom tržištu i izražava spremnost da prihvati njegova pravila, zašto bi ih prihvatala bez mogućnosti da učestvuje u njihovom donošenju? Jer nije isto biti za stolom i sedeti pored njega. Ako će britanske kompanije morati da posluju po pravilima koja se donose u Briselu, zar nije logičnije da Britanija ponovo bude tamo gde se o tim pravilima odlučuje? U tome i jeste jedan od najjačih argumenata za puni povratak u EU – članstvo ne bi značilo samo prihvatanje evropskih pravila, već i povratak britanskog glasa u njihovo kreiranje.

Ali upravo bi za puni povratak u EU bilo najteže pridobiti podršku britanske javnosti. Jer nije dovoljno pitati šta Britanija želi. Treba pitati i šta bi joj Evropska unija ponudila. Brisel više nije onaj Brisel koji je London napustio, a ni Evropska unija više nije ista ona Unija iz 2016. godine. To je možda i najvažnija činjenica čitave ove priče.

Za Britaniju je evropska integracija dugo bila pre svega ekonomsko pitanje – trgovina, jedinstveno tržište, konkurencija, slobodno kretanje kapitala, robe i ljudi. Ali svet se u međuvremenu promenio. Rat u Ukrajini, agresivnija Rusija, sve neizvesniji odnos sa Sjedinjenim Državama, uspon Kine, energetska zavisnost, tehnološka trka i potreba za jačanjem evropske odbrambene industrije promenili su samu prirodu evropskog projekta.

EU sve više pokušava da bude i geopolitički akter. Industrijska politika više nije sporedna tema. Energetika nije samo pitanje tržišta. Tehnologija, veštačka inteligencija, bezbednost snabdevanja, odbrana i strateška autonomija postaju pitanja o kojima evropske zemlje sve češće pokušavaju da deluju zajedno. I upravo zbog toga cena britanskog odsustva može vremenom postajati veća, a ne manja. Britanija jeste ostala velika evropska zemlja, ali je izvan institucija koje sve više određuju evropsku ekonomsku i stratešku politiku.
I to je možda jedna od stvari koje je Bregzit najmanje predvideo. Britanija je želela više suvereniteta. Ali u svetu u kojem pojedinačne države sve teže mogu same da se nose sa velikim ekonomskim i geopolitičkim silama, pitanje više nije samo koliko suvereni možete biti izvan zajednice – nego koliko stvarnog uticaja imate kada niste njen deo.

Ali tu se otvara još jedno, mnogo neprijatnije pitanje – u kakvu se Evropu Britanija vraća? Jer Evropa 2026. nije samo drugačija od Evrope 2016. Ona je politički mnogo nemirnija.

Desnica je ojačala gotovo širom kontinenta. Stranke koje su nekada bile na marginama sada učestvuju u vlasti ili ozbiljno konkurišu za nju. Pitanja migracije, nacionalnog suvereniteta, granica i odnosa prema Briselu ponovo su u središtu evropske politike.

Britanija bi se, dakle, mogla naći pred neobičnom dilemom: da li da se vrati u Evropsku uniju upravo u trenutku kada i sama Unija preispituje svoj pravac i menja se – možda i u političkom smeru koji Britaniji neće odgovarati? Britanci su glasali za Bregzit delom zato što su verovali da se Evropska unija previše meša u nacionalne politike. Danas, međutim, nije više sasvim jasno ni u kom pravcu ide sama Evropa. Da li će jačati integracija ili će države članice insistirati na još većoj nacionalnoj kontroli? Da li će migraciona politika postati restriktivnija? Hoće li evropski projekat postati politički tvrđi i konzervativniji pod pritiskom desnice? I kakva će biti Evropa ako u nekoliko najvećih država članica nacionalističke i krajnje desne stranke postanu deo vlasti? To nisu apstraktna pitanja za Britaniju. Ako se ona jednog dana vrati, vratiće se u Uniju čiji će politički karakter možda biti bitno drugačiji od onoga koji je napustila.

A tu je i pitanje koje će možda biti najteže za rešavanje – šta o britanskom povratku misli sama Evropska unija? Britanija bi želela nazad, ali EU možda više nije raspoložena za britansko „biranje iz menija“. Francuski predsednik Emanuel Makron već je sažeo suštinu evropskog odgovora – ne možete uzeti samo ono što vam odgovara, a odbaciti ostalo.

To je lekcija Bregzita koju će London možda najteže prihvatiti. Ne može se imati pristup jedinstvenom tržištu bez prihvatanja pravila koja ga održavaju. Ne može se tražiti slobodno kretanje robe, a odbiti svaka druga dimenzija slobode kretanja. Ne može se očekivati evropska solidarnost kada je potrebna, a istovremeno insistirati na potpunoj političkoj autonomiji. I, možda najvažnije, ne može se tražiti privilegovan položaj bez prihvatanja obaveza koje takav položaj nosi.

EU ima razloga da bude oprezna. Britanija je jednom otišla. Ako bi se vratila, morala bi da ubedi 27 država članica da ovog puta ne dolazi da bi ponovo tražila izuzetke, posebne uslove i pravo da uzima samo ono što joj odgovara. Evropska poruka mogla bi biti jednostavna- dobrodošli nazad – ali pod našim pravilima.

Postoji još jedna prepreka, možda važnija od svih tehničkih pitanja – Evropska unija teško bi se upustila u novi proces pristupanja ako ne bi bila uverena da iza njega stoji trajniji politički konsenzus u samoj Britaniji. Posle svega što se dogodilo od 2016. godine, teško je očekivati da će 27 država članica ponovo ući u proces sa zemljom čija bi sledeća vlada mogla da poželi da ga poništi. Zato za Brisel pitanje nije samo da li Britanija danas želi nazad, već i da li može da pokaže da je ovog puta spremna da ostane.

Za samu Britaniju, međutim, najteži deo priče biće domaća politika. Promena raspoloženja prema Brexitu ne znači da je britansko društvo postalo jednodušno proevropsko.

Naprotiv, zemlja je i dalje duboko podeljena. Ali britansko biračko telo danas više nije isto ono koje je glasalo na referendumu 2016. godine. Generacija koja tada nije imala dovoljno godina da glasa danas je stasala, a među mlađima je odnos prema Brexitu znatno kritičniji. Istovremeno, deo tadašnjih birača promenio je mišljenje pod uticajem iskustva proteklih deset godina. Zato ideja o povratku u EU više nije politička fantazija ograničena na najodanije proevropske birače – za deo Britanaca ona danas predstavlja pokušaj da se ispravi odluka čije su posledice postale mnogo vidljivije.

Ali druga polovina zemlje nije nestala. Milioni Britanaca i dalje veruju da je Bregzit bio ispravan. Za njih bi povratak u EU značio priznanje da je čitav projekat bio greška – a takva priznanja, ni u politici ni u životu, nisu laka. Posebno kada je reč o odluci koja je toliko dugo bila predstavljana kao pitanje nacionalnog suvereniteta i kontrole sopstvene sudbine.

Tu je i imigracija. Bregzit je Britaniji dao veću kontrolu nad legalnom migracijom, ali nije rešio politički problem koji je bio jedan od glavnih razloga za glasanje za izlazak. Naprotiv, imigracija je i dalje među najosetljivijim pitanjima britanske javnosti. Zato će svaki ozbiljan razgovor o povratku u jedinstveno tržište morati da odgovori i na pitanje slobode kretanja – i na strah da bi Britanija time ponovo izgubila kontrolu nad svojim granicama.

Bernam, dakle, ne može samo da kaže da je Bregzit bio greška. Moraće da pokaže i šta bi Britanija dobila obnovom ekonomskih veza sa Evropom. Razmere ekonomskih posledica Bregzita pokazuju i procene koje porede današnju situaciju sa onim što bi se dogodilo da je Britanija ostala u EU. Prema analizi ekonomiste Nika Bluma i njegovih saradnika, britanski BDP po stanovniku između šest i osam odsto je niži nego što bi bio da zemlja nije napustila Uniju. Britanski Office for Budget Responsibility, s druge strane, procenjuje da će Bregzit dugoročno smanjiti nacionalni dohodak za oko četiri odsto.

Ekonomske posledice samo su deo problema. Sve je izraženije i uverenje da Bregzit nije bio praćen dovoljno jasnim odgovorom na pitanje šta dolazi posle izlaska. Jedno od velikih obećanja bilo je da će Britanija, oslobođena evropskih ograničenja, nadoknaditi izgubljene veze sa evropskim tržištem novim trgovinskim sporazumima širom sveta. Britanija jeste zaključila niz takvih sporazuma i pristupila sporazumu CPTPP, ali njihov očekivani ekonomski doprinos teško može da se meri sa značajem tržišta koje je napustila. Štaviše, i Office for Budget Responsibility procenjuje da će trgovinski sporazumi sa zemljama izvan EU imati tek neznatan uticaj na ukupnu britansku ekonomiju.

Za premijera koji je obećao ambiciozan desetogodišnji program, uključujući veliku reformu socijalne zaštite, to nije samo statistika. Njegov program zahtevaće novac, a jedan od načina da do njega dođe jeste veći ekonomski rast. Kako ocenjuje jedan od analitičara, približavanje najvećem i najbližem britanskom trgovinskom partneru moglo bi biti jedan od načina da se taj rast podstakne.
Zato će morati da ubedi birače da povratak u Evropu ne znači ponižavanje Britanije i da suverenitet nije isto što i izolacija. A možda će upravo tu biti njegov najteži politički zadatak – kako priznati da je odluka koja je godinama predstavljana kao istorijska pobeda bila greška, a da se pri tome ne izgubi poverenje onih koji su u nju verovali?

Pre deset godina malo ko je mogao da zamisli da će se Britanija jednog dana ponovo pitati šta gubi izvan Evrope. Danas je to pitanje ponovo na stolu. Ali odgovor više ne zavisi samo od toga šta Britanija želi, već i od toga kakvu Evropu danas vidi pred sobom – i da li je, što je ključno. sama Evropska unija spremna da je primi nazad.

Za sada je dovoljan jedan, za britansku politiku gotovo revolucionaran iskaz – možda smo pogrešili što smo otišli. Šta će iz tog priznanja uslediti, još je otvoreno. Jedno je, međutim, sigurno: eventualni britanski povratak ne bi bio jednostavno vraćanje na stanje pre 2016. godine. Britanija bi se vraćala u drugačiju Evropu, sa drugačijim odnosima snaga i drugačijim političkim pitanjima, dilemama i strahovima.

I možda je upravo u tome najveći paradoks Brexita – vrata kroz koja je Britanija nekada izašla više nisu ista vrata kroz koja bi danas pokušala da se vrati.