Retrospektivna izložba Anis Kapura u londonskoj Hejvord galeriji: Od praznine do prisustva – Kultura

Nova izložba u londonskoj Hejvord galeriji to pokazuje na najbolji način. Dvadeset osam godina nakon svoje prve velike izložbe u ovom prostoru, Kapur se vraća postavkom koja više liči na privremenu okupaciju galerije nego na konvencionalnu izložbu.

Njegovi radovi ne nastanjuju brutalističku arhitekturu Hejvord galerije. Oni je preoblikuju. I, istovremeno, menjaju način na koji se kroz galeriju krećemo, način na koji gledamo i, možda najvažnije, način na koji sopstveno prisustvo doživljavamo unutar prostora.

Već na samom ulazu dočekuje nas All of Nothing, ogromna crvena membrana od naduvanog PVC-a koja gotovo potpuno zatvara prostor. Nemoguće ju je sagledati u celini. Morate joj prići, prolaziti oko nje, menjati pravac i tražiti različite perspektive. Već ovde Kapur ukida uobičajenu sigurnost galerijskog posmatranja: ne stojimo pred delom, već se nalazimo u ambijentu koji ono stvara.

Mnogi savremeni umetnici proizvode inteligentne radove. Kapur proizvodi događaje. Njegova dela nisu prvenstveno objekti. Ona su situacije i iskustva koja menjaju način na koji vidimo svet oko sebe. Zato je možda pogrešno govoriti o njemu kao o vajaru u tradicionalnom smislu te reči. Njegov pravi materijal nisu ni kamen, ni pigment, ni čelik, ni vosak. Njegov pravi materijal je percepcija.

Za Descent into Limbo ne bi se moglo reći da je samo rupa u podu. Sky Mirror nije samo ogledalo. Cloud Gate nije samo skulptura. Leviathan nije samo ogromna membrana. Najbolji Kapurovi radovi proizvode trenutak dezorijentacije, čuđenja, pa čak i sumnje u sopstvena čula. Jednostavno, njih nije dovoljno posmatrati. U njih treba ući — fizički, čulno i mentalno.

Slavni američki slikar Barne Njuman jednom je rekao da se veličina umetničkog dela ne meri njegovim dimenzijama, već njegovim značenjem. Malo ko je tu misao doslednije potvrdio od Kapura. Njegove monumentalne forme nisu velike zato da bi impresionirale. One su velike zato da bi promenile naš položaj u odnosu na delo.

Sličan susret materijalnog i nematerijalnog sveta događa se i na njegovoj velikoj izložbi u Palazzo Manfrin u Veneciji (o kojoj sam vam pisala u okviru teksta o Bijenalu). Monumentalne forme od čelika, kamena i ogledala, igre svetlosti i tame, refleksije i prividne beskonačnosti stvaraju osećaj da se posetilac kreće između dva sveta. Posmatrane zajedno, venecijanska i londonska postavka otkrivaju nešto bitno za Kapurovu umetnost – njegova dela ne traže da budu posmatrana. Ona traže da budu doživljena.

Od ranih pigmentnih radova, preko Descent into Limbo, do radova izvedenih u Vantablacku, Kapurova umetnost neprestano se vraća pitanju vidljivog i nevidljivog. Malo je umetnika koji su tako dosledno istraživali prazninu – ne kao metaforu, već kao iskustvo. Praznina je kod njega istovremeno prostor, površina, ponor i odsustvo.

U Hajvardu ta tema ostaje prisutna, ali više nije jedina. Posle decenija tokom kojih je istraživao prazninu, Kapur kao da više ne pristaje na to da ona ostane dovoljna sama sebi. Umesto odsustva, sve češće se pojavljuje telo. Umesto čistog ponora, materija.

Umesto crnine, krv. Najimpresivniji rad na izložbi, Mount Moriah at the Gate of the Ghetto, ogromna planina koja visi naglavačke sa plafona galerije, možda najbolje pokazuje taj pomak. Njena površina, prekrivena debelim nanosima crvene i crne boje, podjednako podseća na geološku formaciju i unutrašnjost tela.

Naslov priziva biblijsku priču o žrtvovanju, ali delo svoju snagu ne crpi iz narativa. Njegova moć leži u iskustvu koje proizvodi – osećaju istovremene privlačnosti i nelagode, fascinacije i opreza.

Sličan utisak ostavljaju i drugi novi radovi. Crvene organske forme, reljefi nalik komadima mesa i instalacije koje prizivaju ritualne prizore ne deluju kao odustajanje od ranijih tema, već kao njihovo proširenje. Kao da se umetnik koji je decenijama istraživao prazninu sada okreće onome što joj se opire: telu, materiji i prisustvu.

Ova izložba ne pokazuje umetnika koji ponavlja sopstveni jezik, već autora koji je i dalje spreman da ga menja. Da rizikuje. Da otvara nova poglavlja. Da sopstveni univerzum iznova dovede u pitanje. Možda je upravo u tome njegova najveća snaga: posle više od četiri decenije Kapur još uvek ume da nas iznenadi. I da nas natera da pogledamo još jednom. U prazninu. U punoću.