Lekcije za Zapadni Balkan: Zašto neke zemlje sustižu Zapad, a druge ostaju zarobljene u tranziciji – Ekonomija

Postoji broj koji bi trebalo da bude važniji od većine političkih obećanja o evropskoj budućnosti Zapadnog Balkana: 43 odsto.

Toliko je, prema podacima OECD-a za 2025. godinu, iznosio prosečni BDP po stanovniku regiona u odnosu na prosek Evropske unije. Dve decenije ranije, 2003. godine, bio je na nivou od 27 odsto. Region je, dakle, napredovao. Problem je što se razlika i dalje sporo smanjuje.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) upozorila je da bi, ako se nastavi dosadašnji tempo približavanja, ekonomijama Zapadnog Balkana moglo biti potrebno 70 godina ili više da dostignu životni standard EU. To nije neizbežna prognoza, već upozorenje na cenu sporog približavanja.

Ova dva podatka otvaraju važnije pitanje od toga koliko će region rasti naredne godine: zašto ekonomski napredak ne donosi brže približavanje razvijenijim evropskim ekonomijama?

Odgovor se ne nalazi samo u obimu investicija, članstvu u Evropskoj uniji ili kvalitetu institucija. Nalazi se i u tome šta privreda proizvodi, koliko efikasno koristi kapital i koliko domaćih kompanija uspeva da postane konkurentno na međunarodnom tržištu.

Investicije su početak, a ne rezultat

Srbija je dobar primer zašto se razvoj ne može meriti samo prilivom kapitala.

Prema izveštaju Evropske komisije za Srbiju za 2025. godinu, strane direktne investicije u 2024. dostigle su 4,6 milijardi eura, odnosno 5,6% BDP-a. To je značajan priliv za ekonomiju veličine Srbije.

Ipak, sama visina investicija ne govori koliko će one dugoročno promeniti strukturu privrede.

Strana kompanija može otvoriti fabriku, zaposliti veliki broj ljudi i povećati izvoz. To je konkretna ekonomska korist. Ali dugoročni efekat zavisi i od toga da li domaći dobavljači ulaze u njen lanac snabdevanja, da li zaposleni stiču složenije veštine i da li se u zemlji razvijaju inženjering, istraživanje, dizajn i druge aktivnosti sa većom dodatom vrednošću.

Drugim rečima, nije dovoljno da investicija stigne. Važno je šta ostaje u ekonomiji nakon što se proizvodnja uspostavi.

Ako se konkurentnost pretežno zasniva na nižim troškovima rada i državnim podsticajima, postoji rizik da zemlja ostane lokacija za proizvodnju, umjesto da postane mesto na kojem nastaju tehnologija, proizvodi i poslovni modeli veće vrednosti.

To ne znači da su strane investicije pogrešan razvojni put. Za ekonomije koje nemaju dovoljno domaćeg kapitala, one mogu biti presudne. Međutim, njihov puni potencijal ostvaruje se tek kada podstiču širi razvoj privrede.

Šta Poljska i Rumunija mogu pokazati regionu

Poljska i Rumunija korisni su primeri jer pokazuju da približavanje razvijenijim ekonomijama može biti brže od onoga što je Zapadni Balkan ostvarivao u prethodnim decenijama.

Obe zemlje iskoristile su članstvo u EU, pristup jedinstvenom tržištu i povezanost sa evropskom industrijom. Ali njihovo iskustvo nije samo priča o geografiji i pristupu tržištu. Važno je i kako su razvijale proizvodnju, ljudski kapital i sektore koji mogu konkurisati izvan domaćih granica.

Rumunija je posebno zanimljiva zbog razvoja računarskih i informacionih usluga. U izveštaju Transition Report 2024–25, EBRD analizira kako su ciljane poreske mere, liberalizacija sektora i obrazovana radna snaga doprineli razvoju ovog izvoznog sektora.

Prema analizi EBRD-a, Rumunija je od 2010. imala najvišu produktivnost rada u sektoru računarskih i informacionih usluga među ekonomijama EBRD-a koje su članice EU. Izveštaj ukazuje i na značaj ljudskog kapitala: politike koje podstiču razvoj sektora imaju bolje rezultate kada postoji dovoljno kvalifikovanih ljudi koji ih mogu iskoristiti.

Rumunski primer nije dokaz da je jedna poreska olakšica dovoljna za razvoj. Naprotiv, pokazuje da rezultat nastaje kombinacijom politike, obrazovanja i sposobnosti kompanija da posluju na međunarodnom tržištu.

Za Srbiju i ostatak Zapadnog Balkana pouka nije da kopiraju rumunski model. Važnije je da prepoznaju sektore u kojima mogu izgraditi vlastitu konkurentsku prednost — od industrijskih tehnologija i energetike do softvera, finansijskih usluga i specijalizovane proizvodnje.

Ključno pitanje nije samo šta zemlja danas izvozi, već koliko je sposobna da sutra izvozi proizvode i usluge veće vrednosti.

Problem produktivnosti ne može se rešiti samo većim naporom

Produktivnost se često posmatra kao pitanje obrazovanja i truda zaposlenih. To je samo deo odgovora. Na produktivnost utiču tehnologija, kvalitet upravljanja, organizacija poslovnih procesa, dostupnost kapitala, infrastruktura i predvidivost poslovnog okruženja. Obrazovan radnik ne može u potpunosti nadoknaditi zastarelu opremu ili loše organizovan proces.

Ovo je posebno važno za mala i srednja preduzeća. Ona mogu imati dobar proizvod i stabilnu bazu kupaca, a ipak ostati mala zato što nemaju dovoljno kapitala, stručnih kadrova ili upravljačkih kapaciteta da se prošire.

Ako preduzeće ne može doći do dugoročnog finansiranja, odgađaće ulaganja u automatizaciju i nove tehnologije. Ako se sve odluke oslanjaju na vlasnika, teško će prerasti u organizaciju koja može istovremeno poslovati na više tržišta. Ako su pravila nepredvidiva, dugoročna ulaganja postaju rizičnija.

Zato povećanje produktivnosti nije zadatak koji se može prebaciti samo na radnike ili obrazovni sistem. Potrebno je da kompanije imaju i mogućnost i podsticaj da ulažu u tehnologiju, organizaciju rada i razvoj zaposlenih. U suprotnom, privreda može nastaviti da raste, a da pritom ne stvara dovoljno kvalitetnih radnih mjesta.

Kapital mora pronaći put do produktivnijih kompanija

Ovde važnu ulogu ima finansijski sistem. Banke finansiraju obrtni kapital, investicije i širenje poslovanja. Ipak, bankarski kredit nije odgovarajući instrument za svaki razvojni projekat. Kompanija sa stabilnim prihodima i predvidivim novčanim tokovima može biti dobar kandidat za kredit, dok mlado tehnološko preduzeće bez takve istorije može zahtevati vlasničko ulaganje ili drugi oblik finansiranja.

Zato su važni i fondovi rizičnog kapitala, privatni kapital i tržište korporativnih obveznica. Njihov razvoj omogućava finansiranje različitih faza rasta, od početne poslovne ideje do širenja na međunarodna tržišta.

Za razvoj privrede nije dovoljno da novac postoji. Važno je da može doći do kompanija koje imaju potencijal da povećaju produktivnost i stvore novu vrednost. To zahteva i promene unutar samih preduzeća. Profesionalno upravljanje, transparentno finansijsko izveštavanje i kvalitetno korporativno upravljanje povećavaju mogućnost privlačenja dugoročnog kapitala.

Uloga finansijskog sistema zato nije samo da finansira postojeću privredu. Ona je i da omogući održivim kompanijama da prerastu svoje početne granice.

Evropske integracije nisu automatska garancija razvoja

Članstvo u EU donosi pristup jedinstvenom tržištu i zajedničkom regulatornom okviru. Ali samo po sebi ne garantuje da će svaka kompanija postati produktivnija ili da će svaka investicija imati dugoročne koristi.

Evropske integracije daju najbolje rezultate kada su praćene domaćim promjenama: predvidivim institucijama, konkurencijom, funkcionalnim sudovima, kvalitetnom infrastrukturom i obrazovanjem koje odgovara potrebama privrede.

Za Srbiju je ovaj izazov posebno vidljiv u odnosu između visokog priliva investicija i razvoja domaćeg privatnog sektora. Evropska komisija u izveštaju za 2025. navodi da država i dalje ima značajnu ulogu u privredi, dok problemi u upravljanju državnim preduzećima i nejednaki uslovi konkurencije ograničavaju razvoj privatnog sektora.

To je važno jer se produktivnost ne povećava samo privlačenjem novih investitora. Potrebno je i da domaće kompanije imaju predvidive uslove poslovanja, pristup finansiranju i mogućnost da konkurišu na osnovu kvaliteta i cene, a ne političkih veza.

Uspeh evropskih integracija zato ne treba meriti samo brojem usvojenih propisa ili iznosom povučenih sredstava. Treba posmatrati da li kompanije postaju produktivnije, da li se razvijaju novi izvozni sektori i da li se otvaraju kvalitetnija radna mesta.

Demografija dodatno povećava cenu sporog razvoja

Zapadni Balkan nema neograničeno vreme za promenu razvojnog modela. Emigracija, starenje stanovništva i nedostatak pojedinih veština sužavaju bazu iz koje privreda može rasti. Nije realno očekivati da će sve zemlje zaustaviti odlazak stanovništva. Ljudi će se seliti zbog obrazovanja, karijere i boljih prilika, a mobilnost je sastavni dio evropske ekonomije.

Međutim, postoji razlika između odlaska zbog međunarodnog iskustva i odlaska zato što kod kuće ne postoje dovoljno kvalitetne profesionalne mogućnosti. Za zadržavanje kvalifikovanih ljudi nisu dovoljne kampanje koje pozivaju mlade da ostanu. Potrebni su poslovi sa većom odgovornošću, konkurentne plate, kvalitetno upravljanje i kompanije koje mogu ponuditi karijeru izvan uskog lokalnog tržišta. Takva radna mjesta ne nastaju administrativnom odlukom. Ona su rezultat produktivnije privrede.

Sledeća decenija važnija je od sledećeg obećanja

Za Srbiju i ostatak Zapadnog Balkana ključno pitanje nije samo koliko brzo mogu rasti u narednoj godini. Važno je kakvu ekonomiju taj rast ostavlja iza sebe.

Broj investicija, otvorenih radnih mesta i kilometara izgrađene infrastrukture govori jedan dio priče. Drugi dio čine ulaganja domaćih kompanija u tehnologiju, rast izvoza proizvoda i usluga veće vrednosti i sposobnost preduzeća da se šire bez trajne zavisnosti od državnih podsticaja.

To su manje atraktivni pokazatelji od velikih investicionih najava, ali mnogo više govore o dugoročnom razvoju. Iskustvo Centralne i Istočne Evrope pokazuje da približavanje razvijenijim ekonomijama jeste moguće. Iskustvo Zapadnog Balkana, međutim, pokazuje da geografska blizina EU, konkurentni troškovi rada i priliv stranog kapitala nisu dovoljni.

Razliku neće napraviti jedna industrijska zona, jedna reforma ili jedan veliki projekat. Napraviće je sposobnost da se kapital pretvori u produktivnost, da domaće kompanije prerastu lokalno tržište i da institucije omoguće dugoročno planiranje. Sedamdeset godina nije rok koji region mora prihvatiti. To je upozorenje na posledice sporog približavanja. Izazov nije samo da Zapadni Balkan raste, nego da raste na način koji će ga učiniti produktivnijim, konkurentnijim i sposobnijim da zadrži ljude koji u njemu žele graditi budućnost.

Autor je bankarski stručnjak i predavač na University of Applied Sciences FH Salzburg.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.