Zaboravljena horor serija Stivena Kinga koju bi svaki ljubitelj žanra trebalo da pogleda za Noć veštica – Kultura

Godine 2002. napisao je priču namenjenu televiziji, koja koristi sve najbolje elemente žanra ukletih kuća, smeštajući grupu likova u zlokobnu vilu iz koje nema izlaza. Namenjena publici koja više voli napetu, psihološku stranu horora, ova serija je u međuvremenu stekla kultni status i zaslužuje da bude ponovo otkrivena.

U svetu u kojem je „The Conjuring“ postao bioskopski hit, ABC-jeva serija „Rose Red“ gledaocima nudi postepeno poniranje u paranoju i strah, savršeno za sezonu horora.

„Rose Red“ je televizijsko remek-delo horora

Kada je Stiven King objavio „Carrie“, čitaocima je predstavio svoj prepoznatljiv stil horora, iz kojeg su kasnije proistekli brojni filmovi koji su postali neizostavni deo Noći veštica. Tokom karijere vešto je koristio male gradove, izolaciju i natprirodne pojave kako bi zastrašio svoje čitaoce.

Radnja serije „Rose Red“ počinje kada univerzitetski istraživački tim, predvođen doktorkom Džojs Rirdon, opsesivnom stručnjakinjom za paranormalne pojave, odlučuje da dokaže postojanje natprirodnog. Pridružuju joj se ljudi sa neobičnim sposobnostima, koje svakome od njih omogućavaju da na poseban način stupi u kontakt sa duhovima kuće. Među njima su Eni Viton, autistična devojčica koja poseduje moć telekineze, i njena starija sestra Sisi.

U grupi su i Keti Krejmer, koja se bavi automatskim pisanjem i može da oseti tuđe misli; Emeri Voterman, vidovnjak koji može da zaviri u prošlost; Nik Hardavej, telepata; Pem Ezberi, koja poseduje sposobnost da dodirom sazna informacije; Viktor Kandinski, koji može da predvidi budućnost; i Stiv Rimbauer, potomak porodice koja je izgradila imanje i prvobitno bila njegov vlasnik.

Serija se poigrava idejom da je vila „Rose Red“ gotovo poput tumora, žarište zlokobnih natprirodnih aktivnosti koje odnosi žrtve kad god joj se ukaže prilika. Kako priča odmiče, otkriva se da je kuća naizgled rasla sama od sebe, poput raka koji metastazira.

Zbog toga prostor u kojem se radnja odvija deluje gotovo nezamislivo veliko, a likovi prolaze hodnicima kojima kao da nema kraja i ulaze u prostorije u kojima ih čekaju nove misteriozne pretnje. Budući da su sa kućom povezana ukupno 23 nestanka ili smrtna slučaja, članovi grupe postaju sve uznemireniji i uplašeniji, strahujući da bi neko od njih mogao da postane 24. žrtva.

Gledaoci ubrzo počinju da razumeju strahove likova i razloge zbog kojih su se našli u kući. Poput mnogih likova pre nje, Džojs Rirdon dobrobit svog tima stavlja u drugi plan, opsednuta željom da po svaku cenu dokaže svoja uverenja. Kako duhovi postaju sve prisutniji i zastrašujući, a Enine moći bivaju iskorišćene da sve zarobe u kući, napetost ubrzo dostiže vrhunac i kuća počinje da odnosi nove žrtve.

Sa sve manje mogućnosti za izlaz, likovi su primorani da prolaze kroz mračne i skrivene delove kuće, neprestano imajući osećaj da im je nešto za petama. Kako radnja napreduje, počinju bolje da razumeju duhove koji nastanjuju kuću, njihove želje i prave razmere opasnosti u kojoj se nalaze.

Kako se priča razvija, gledaoci ne mogu da odole zastrašujućoj i napetoj atmosferi kuće, osećajući istu uznemirenost kao i članovi istraživačkog tima.

„Rose Red“ se oslanja na klasike o ukletim kućama

„Rose Red“ se najbolje može opisati kao omaž klasicima o ukletim kućama, poput „Hell House“ Ričarda Metisona i „The Haunting of Hill House“ Širli Džekson. Jedan od razloga za to jeste činjenica da je projekat prvobitno zamišljen kao scenario za Stivena Spilberga, ali je King preuzeo kontrolu kako bi zadržao svoju sklonost ka napetosti umesto akcije.

Poput mnogih najboljih priča o ukletim kućama, serija izbegava preterano prikazivanje duhova, oslanjajući se na jezive šapate, senovite figure i osećaj bespomoćnosti kako bi zastrašila publiku. Kada horor zaista počne, serija postaje fantastičan primer toga kako autor gradi i oslobađa napetost, što se mora videti da bi se poverovalo.

Za razliku od brojnih filmova o ukletim kućama koji izgube snagu u završnom činu, ova serija donosi jedan odličan zastrašujući trenutak za drugim.

Poigravajući se idejom da sama kuća može biti živa, izobličena i promenjena patnjom svojih nekadašnjih vlasnika, svaki novi obrt u priči navodi gledaoce da se zapitaju ko će sledeći stradati.

Serija se takođe bavi neurozama i strahovima svojih likova, od Emerijeve nezdrave vezanosti za majku do Eninih natprirodnih sposobnosti.

Poput Keri Vajt, Eni ima poteškoća da u potpunosti razume svoje moći, dok njen autizam ljudima oko nje otežava komunikaciju s njom. Uprkos tome, užasi same kuće ostaju najintrigantniji deo priče, a strah koji ona izaziva zasenjuje natprirodne sposobnosti likova. Štaviše, njihovo prisustvo samo dodatno osnažuje duhove.

„Rose Red“ je uzbudljiva serija kojoj nije posvećeno dovoljno pažnje

U vremenu kada se neprestano pojavljuju nove adaptacije dela Stivena Kinga, vredi se osvrnuti na njegova manje poznata ostvarenja. Za razliku od „It“ i „The Stand“, „Rose Red“ je jedan od retkih njegovih projekata koji su od početka zamišljeni kao scenario, a ne kao knjiga.

Pre nego što je serija objavljena, mnogi su još raspravljali o njegovoj mini-seriji „The Shining“, koja je izazvala podeljene reakcije, a koju je napravio nezadovoljan načinom na koji je Stenli Kjubrik obradio originalnu priču.

Dok ta adaptacija nije uspela i udaljila je deo čitalaca, Kingova serija iz 2002. pokazala je da njegovo pisanje najbolje funkcioniše upravo u ovom formatu, uz izvanredno građenje napetosti i neizvesnosti.

Odbacivši Spilbergovu želju za spektakularnijom, predvidljivijom pričom o ukletoj kući, King je obezbedio istinsko poniranje u strah.

„Rose Red“ postiže gotovo nemoguće: stvara osećaj klaustrofobije u kući toliko velikoj da bi svako mogao da se izgubi nakon samo jednog pogrešnog skretanja. Što gledaoci više istražuju građevinu, to se osećaju bespomoćnije, izgubljenije i dezorijentisanije, naročito kada likovi ostanu sami da lutaju njenim hodnicima.

Kao i u mnogim projektima nad kojima je King imao veću kontrolu, glumačke interpretacije su prenaglašene, što dodatno doprinosi neobičnosti i intenzitetu priče.

Uz zastrašujuća stvorenja i uznemirujući izgled duhova, svaka epizoda sve dublje uvlači publiku u osećaj da iz kuće nema izlaza.

Iako je lako uporediti ovu seriju sa „The Shining“, ta dva ostvarenja su potpuno različita po načinu na koji pristupaju ukletim kućama i životu posle smrti.

Dok se priča o Džeku Toransu pre svega bavi posledicama koje izolacija ostavlja na njega, „Rose Red“ mnogo direktnije pristupa duhovima i zastrašivanju publike.

Ovde King ljubiteljima žanra pruža više onoga što žele, nastojeći da ih ostavi uznemirenim, kao da bi neki od duhova iz serije mogao da vreba ispod njihovog kreveta.

Za razliku od njegovih romana, ova priča se manje oslanja na skrivena značenja i metafore, što jasno pokazuje razliku između književne proze i fikcije namenjene televiziji.

Serija se manje bavi istraživanjem Kingovih uobičajenih tema, a više je usredsređena na neposredno izazivanje straha.

Zašto je serija Stivena Kinga savršena za gledanje uoči Noći veštica

Pronalaženje dobre serije za gledanje uoči Noći veštica nešto je sa čime se mnogi ljubitelji horora suočavaju svake godine, naročito na tržištu prepunom svima poznatih naslova.

Ponovno otkrivanje zaboravljenih klasika siguran je način da sezona horora postane još zanimljivija, a serije poput „Rose Red“ starijim ljubiteljima žanra svakako će probuditi nostalgiju.

Od jezivog izgleda duhova do sveprisutnog osećaja bespomoćnosti, ova mini-serija dovodi do krajnosti svaku noćnu moru povezanu sa ukletim kućama.

Iako publika masovno odlazi u bioskope da gleda visokobudžetne adaptacije Kingovih priča, sam pisac smatra da njegova serija iz 2002. dokazuje da njegova dela bolje funkcionišu na televiziji.

Horor je uvek najbolji kada autori mogu da se usredsrede na strah i neizvesnost, ne dozvoljavajući da akcija i krvave scene preuzmu priču.

Godine 2002. jedan od najvećih pisaca ovog žanra pružio je gledaocima upravo to, ostavljajući ih prestravljenim pri pomisli na ono što bi moglo da vreba u mračnim delovima njihovih domova.

„Rose Red“ Stivena Kinga nepravedno je zapostavljen klasik koji bi svaki ljubitelj horora trebalo da pogleda za Noć veštica, naročito oni koji uživaju u dobroj priči o ukletoj kući.

Izvor: CBR