“Kremlj svestan da ne prikazuju pravu sliku”: Sociolog o manjkavosti istraživanja o poverenju u Putina – Svet

Ove rasprave skreću pažnju sa suštine i savršeno odgovaraju Putinovoj administraciji.

Od samog početka treba naglasiti, navodi Oleksandr Šulga, direktor i osnivač Instituta za konfliktologiju i analizu Rusije (IKAR) u analizi za The Moscow Times, da se korišćene metode ne mogu smatrati validnim i da ne mogu pružiti stvarnu sliku stavova Rusa o ovom pitanju.

Ruski sociolozi teško da toga nisu svesni, smatra on. Naprotiv.

Ako, posle četiri i po godine pune faze ruskog rata u Ukrajini, nakon stotina hiljada poginulih Rusa, triliona dolara ekonomskih gubitaka, izbacivanja zemlje sa glavnih svetskih tržišta, svih vrsta ograničenja i zabrana nametnutih građanima, višesatnih redova za gorivo i tako dalje, oko 70 odsto Rusa kaže da potpuno ili uglavnom veruje Kremlju, onda je njegova vlast zaista sveta: ni zapadne ekonomske sankcije ni ukrajinske kinetičke sankcije nisu poljuljale ljubav naroda niti njegovo poverenje u njega.

Međutim, zatvorena priroda istraživanja javnog mnjenja – izbor između unapred ponuđenih odgovora i direktno pitanje da li veruju Putinu – meri samo sposobnost Rusa da procene koji je odgovor najprihvatljiviji.

Naravno, pad ovog pokazatelja je takođe izuzetno važan. U režimima koji prelaze iz konsolidovane autokratije ka totalitarizmu, podrška „ocu nacije“ mora biti maksimalna.

Sve ispod 80 odsto je prihvatljivo, ali nepoželjno, dok je rezultat ispod 55 odsto razlog za paniku. U takvim režimima sve procedure stvarne demokratije zamenjuju se aklamacijom, odnosno javnim potvrđivanjem faktičke svetosti vlasti šefa države.

To je, između ostalog, jedan od glavnih razloga zbog kojih je Lev Šlosberg osuđen na 11 godina i mesec dana zatvora, napominje Šulga.

Govoriti u prilog miru i okončanju rata znači počiniti jeres protiv onoga što uzurpator predstavlja narodu. Održavanje potpune javne podrške zahteva stalno podsećanje na ono što je dozvoljeno, a šta nije, čak i onima kojima je ranije delovalo da im je dopušteno da iznose takve stavove.

Ono što u zapadnim demokratijama izgleda kao neverovatan uspeh kada je reč o nivou poverenja, za ruski režim i druge slične režime predstavlja neuspeh i razlog da se, u najmanju ruku, smeni šef predsedničke administracije, ili da se, u krajnjem slučaju, započne neki mali pobednički rat. Još veći problem nastaje kada je rat već započet, ali nije ni mali ni pobednički.

Zbog toga se rezultati poverenja u Putina, dobijeni putem zatvorenih pitanja, i dalje redovno objavljuju, iako su vlasti dobro svesne da oni ne prikazuju potpunu sliku.

Oni, kaže, omogućavaju vlastima da pokažu minimalno prihvatljiv nivo onoga što se predstavlja kao poverenje. Ovi pokazatelji takođe omogućavaju skretanje pažnje sa stvarnog nivoa poverenja u Putina.

A u uslovima današnje Rusije, stvarni nivo poverenja u šefa države može se pokušati utvrditi samo putem otvorenih pitanja, koja ispitanicima ostavljaju prostor da razmisle i izraze sopstveno mišljenje, umesto da ponavljaju ono što u datom trenutku smatraju društveno prihvatljivim odgovorom.

Upravo takav pristup odabrao je Institut za proučavanje sukoba i analizu Rusije prilikom sprovođenja dva istraživanja javnog mnjenja u Krasnodarskom kraju i Rostovskoj oblasti. Ispitanicima je postavljeno isto pitanje: „Kojem ruskom političaru ili državniku najviše verujete?“

Pitanje nije bilo sa ponuđenim odgovorima, tako da su ispitanici morali da navedu prvog političara koji im padne na pamet.

U obe oblasti odgovori su bili prilično slični: Putina je navelo 39 odsto ispitanika u Krasnodarskom kraju i 37 odsto u Rostovskoj oblasti, što je znatno manje od 68 do 70 odsto koliko navode istraživanja sa unapred ponuđenim odgovorima.

Upravo zbog toga više ne vidimo otvorena pitanja o poverenju u anketama VCIOM-a. Kada su ih koristili, zabeležili su da je u aprilu 2026. samo 29,5 odsto ispitanika izrazilo poverenje u Putina.

Naravno, nijedan od drugih političara ili javnih ličnosti nije dobio ni desetinu rejtinga Vladimira Putina ni u jednoj od ove dve oblasti. Jedino je ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov dobio više od dva odsto odgovora, dostigavši četiri odsto u Rostovskoj oblasti.

To teško da govori u Putinovu korist. Lavrov je na svojoj funkciji gotovo onoliko dugo koliko Putin vlada Ruskom Federacijom. To je najjasniji pokazatelj sistema koji je tokom godina stvoren za Putina, kao i lažnog karaktera i parlamentarizma i uloge vlade u Ruskoj Federaciji.

Pored toga, važno je imati u vidu ne samo poverenje u Putina i veoma malo poverenje u sve ostale političke aktere, već i udeo Rusa u tim regionima koji nikome ne veruju ili ne mogu, odnosno ne žele da odgovore na ovo pitanje. U oba regiona taj udeo je veći od Putinovog rejtinga poverenja: 44 odsto u Krasnodarskoj oblasti i 47 odsto u Rostovskoj oblasti.

Ključno je i to da različite generacije imaju različit nivo poverenja u Putina. Kao što pokazuju istraživanja u oba regiona, u Rusiji je odrasla čitava generacija čiji se stavovi značajno razlikuju od prosečnog nivoa poverenja u predsednika.

Među mladima mlađim od 30 godina, Putina kao političara ili državnika kome najviše veruju navodi svega 16 odsto ispitanika u Rostovskoj oblasti i 24 odsto u Krasnodarskoj oblasti.

Razlika u poverenju još je očiglednija kada se uporede odgovori mladih i starije generacije. U Krasnodarskoj oblasti razlika je dvostruka: 24 prema 48 odsto među građanima starijim od 55 godina. U Rostovskoj oblasti razlika je gotovo trostruka: 16 prema 45 odsto.

Pored toga, stanovnici velikih gradova u oba regiona znatno ređe navode Putina kao političara kome najviše veruju, a češće kažu da uopšte ne veruju nijednom političaru. To su upravo ljudi koji bi bili među najverovatnijima da budu obuhvaćeni novim talasom mobilizacije.

U situaciji u kojoj se nastavak rata protiv Ukrajine oslanja na verovanje da Putin zna šta radi, nedostatak poverenja koji pokazuje ova metodologija mogao bi imati ozbiljne posledice. Na kraju krajeva, pasivna podrška nije isto što i zahtev za aktivnom podrškom u njenom najekstremnijem obliku – odlaskom na front i pogibijom.

Kremaljski politički tehnolozi sigurno znaju za jaz između formalnog i stvarnog poverenja u Putina. I, sasvim sigurno, želeli bi da sami Rusi što duže ne razgovaraju o tom jazu, zaključuje Šulga.