“Vučiću ključni SAD i Kina, dok EU i Rusiju smatra manje značajnim centrima moći”: Analiza u ruskom Insajderu o balansiranju Beograda i poseti Zelenskog – Svet

Da je mislio drugačije, Volodimir Zelenski se početkom ovog meseca ne bi našao u Beogradu na zatvorenim razgovorima sa svojim srpskim kolegom, piše Julija Petrovskaja, međunarodna ekspertkinja specijalizovana za države bivše Jugoslavije u analizi za ruski Insajder.

U svojim javnim izjavama, obojica lidera potvrdila su međusobno priznavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta i nagovestila da razmatraju i budućnost svojih odnosa nakon rata.

Dve strane ostavile su bez odgovora ključno pitanje vojne saradnje, mada su se uoči sastanka pojavili izveštaji o mogućem srpsko-ukrajinskom projektu razvoja dronova, koji bi potencijalno mogao da bude finansiran iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Indirektna vojna saradnja između Beograda i Kijeva poslednjih godina bila je predmet medijske pažnje. Prema pisanju Fajnenšel tajmsa do sredine 2024. godine ukupna vrednost srpskog oružja i municije koja je dospevala u Ukrajinu iznosila je oko 800 miliona evra – iako je Vučić u maju 2025. demantovao izveštaje o vojnoj isporuci, nakon što je ruska Spoljna obaveštajna služba optužila srpsku odbrambenu industriju da „pokušava da zabije nož Rusiji u leđa“.

Za neke analitičare jasno je da Zelenski ne bi posetio Beograd da Vašington i druge zapadne zemlje nisu verovale da je rat u Ukrajini došao do prelomne tačke.

Ruske vlasti su, sa svoje strane, nastojale da putem svojih propagandnih medija umanje značaj srpsko-ukrajinskog samita.

Zvanično, međutim, Moskva je pažnju sa samog sastanka preusmerila na kontroverznu izjavu novinara lista Frankfurter Algemajne cajtung (FAZ) Mihaela Martensa.

Na konferenciji za novinare u Beogradu, Martens je pitao Zelenskog kako Evropljani mogu da „pomognu u ubijanju još više Rusa“ – što je, očekivano, izazvalo oštru osudu ruske ambasade u Nemačkoj.

Kome je pomogao „unuk naciste“?

Uredništvo FAZ-a brzo se ogradilo od „dvosmislenog načina izražavanja“, navodeći da to pitanje ne odražava uređivačku politiku lista. Međutim, skandal je narednih dana samo dobijao na intenzitetu. Ruska ambasada u Nemačkoj zapretila je Martensu krivičnim gonjenjem pred nemačkim i ruskim organima za sprovođenje zakona.

I zaista, 15. avgusta u Rusiji je pokrenut krivični postupak protiv Martensa zbog optužbi za podsticanje mržnje ili neprijateljstva, za šta je predviđena kazna do šest godina zatvora.

Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova takođe je osudila „hvaljene borce za ljudska prava i humaniste“ širom sveta zbog njihovog zaglušujućeg ćutanja povodom Martensovih reči. „Za takozvani civilizovani svet“, rekla je Zaharova, „ovaj takozvani nacistički unuk rekao je upravo ono što svi oni misle – samo što to nije nazvao ‘nanošenjem strateškog poraza Rusiji’, već je bukvalno rekao ‘ubijanje Rusa'“.

Moskovska štampa prihvatila je ton koji je postavila Zaharova i potrudila se da umanji značaj  posete Zelenskog. Poslovni list Kommersant, na primer, opisao je posetu kao događaj „predizborne prirode“, čiji je jedini konkretan rezultat bilo potpisivanje memoranduma o razumevanju u oblasti poljoprivrede.

Slika je upotpunjena izjavama marginalnih srpskih političara sa zanemarljivom podrškom, koji su ruskim državnim medijima govorili da „Zapad vodi rat protiv Rusije“, da Srbi mogu da uđu u EU samo „kao ponižena nacija“, kao i da je poseta ukrajinskog lidera Beogradu „uzdrmala“ Vučićevu poziciju uoči vanrednih parlamentarnih izbora koji bi trebalo da budu održani u oktobru.

Ukratko, Moskva je signalizirala da nema nameru da napravi neki originalan diplomatski potez. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova već je mesec dana ranije jasno stavilo do znanja kakav je njegov stav prema tome da se visoki zvaničnici iz Kijeva primaju u Srbiji, nakon posete Beogradu predsednika ukrajinskog parlamenta Ruslana Stefančuka.

Moskva se tada žalila da „neprijateljski antiruski ispadi nisu dobili odgovarajući odgovor srpskih domaćina“. Iz toga sledi da su „srpski domaćini“, primivši Zelenskog ubrzo potom, odlučili da ignorišu nezadovoljstvo svojih ruskih partnera.

Nije samo predizborni potez

Moskva nije u poziciji da spreči ovakve kontakte, ali Kremlj i rusko Ministarstvo spoljnih poslova gotovo sigurno razumeju da bi preterani pritisak na Beograd gurnuo Srbiju još više prema Kijevu i Zapadu.

U tom smislu, skandal oko nemačkog novinara dogodio se u pravom trenutku, jer je omogućio ruskoj diplomatiji da iskaže nezadovoljstvo, a da pritom ne napadne direktno Vučića.

Uprkos tome što Beograd odbija da uvede sankcije Rusiji, Kremlj nije uspeo da zaustavi razvoj odnosa Srbije i Ukrajine, a kamoli da Srbiju pretvori u antiukrajinskog saveznika.

Poseta  Zelenskog, praćena stalnim podsećanjima u zapadnoj štampi na indirektnu vojnu saradnju Beograda i Kijeva, prilično je upečatljiva ilustracija te činjenice.

Uprkos odbijanju Beograda da uvede sankcije Rusiji, Kremlj nije uspeo da pretvori Srbiju u antiukrajinskog saveznika.

Suprotno nekim procenama, srdačan prijem Zelenskog u Beogradu nije jednostavan „predizborni potez“ usmeren na uveravanje Brisela i proevropskih birača. Poseta je dugo unapred planirana i pažljivo pripremana – da ne pominjemo da zvanična predizborna kampanja u Srbiji još nije ni počela.

Bez obzira na izbore, politički kontakti između Beograda i Kijeva poslednjih godina se intenziviraju. Oni uključuju sastanke Vučića i Zelenskog na marginama međunarodnih samita, posete visokih ukrajinskih zvaničnika – među njima i ministra spoljnih poslova Dmitra Kulebe – kao i dve Vučićeve posete Ukrajini za nešto više od godinu dana.

Postalo je jasno da se priprema zvanični sastanak sa Zelenskim tokom posete potpredsednika ukrajinske vlade Tarasa Kačke Beogradu u maju, kada je srpsko rukovodstvo potvrdilo spremnost da ubrza rad na sporazumu o slobodnoj trgovini.

Zanimljivo je da je ta poseta bila vremenski usklađena sa prvim vojnim vežbama NATO-a i Srbije na teritoriji Srbije. Važno je napomenuti da Srbija od 2022. godine nije održala vojne vežbe sa Rusijom.

Izbegavanje izbora između Kijeva i Moskve

Iako poseta Zelenskog suštinski ne menja spoljnu politiku Srbije, ona je bila jedan od diplomatskih događaja koji su obeležili Balkan poslednjih godina. Poseta je potvrdila da je Srbija, uprkos tradicionalnim vezama sa Rusijom kako na političkom nivou, tako i u energetskom sektoru spremna da održava dijalog sa Ukrajinom.

Srpske vlasti nemaju nameru da naprave jasan izbor između Kijeva i Moskve. Spremne su da nastave humanitarnu pomoć i kontakte sa Ukrajinom iza zatvorenih vrata, dok istovremeno odbijaju da se pridruže zapadnoj kampanji sankcija protiv Rusije, koja ostaje glavni dobavljač prirodnog gasa Srbiji.

Vučićevi kritičari ovaj stav opisuju kao protivrečan i dvoličan. Crnogorski premijer Milojko Spajić nedavno je optužio srpskog lidera za dvostruke standarde, postavivši mu na društvenim mrežama pitanje: „Kako to da je Srbija jedan od najvažnijih izvora oružja i municije za Ukrajinu, dok Rusiji šalje jednu poruku, a Evropi drugu?“

Za samog Vučića, centralnu figuru u svim ključnim odlukama, to nije protivrečnost, već zgodno balansiranje. On nastoji da razvija odnose sa konkurentskim silama, dok izbegava obaveze koje bi mu zatvorile druge mogućnosti.  Poseta Zelenskog će, zapravo, pomoći Beogradu da proširi prostor za manevar, očuvanjem elemenata svoje politike prema zapadnim zemljama i Rusiji.

Za Vučića saradnja i sa Moskvom i sa Kijevom nije protivrečnost, već zgodno balansiranje.

Vučić tokom rata u Ukrajini pokazuje svoju korisnost EU i SAD, istovremeno izbegavajući formalni raskid sa Rusijom. Neki analitičari ovo vide kao pokušaj pridobijanja Trampove administracije dokazivanjem strateške vrednosti Srbije za Vašington – što je sve vidljivije nakon pokretanja strateškog dijaloga između SAD i Srbije poslednjih meseci.

Vučićev pogled na rat i svet

Tokom prethodnih nekoliko godina, spoljna politika Srbije uglavnom je doživljavana kao proruska i takva percepcija će opstati čak i nakon posete Zelenskog. Jedna studija Beogradskog centra za bezbednosnu politiku pokazala je da je narativ prema kojem je Ukrajina marioneta u ratu između Rusije i Zapada dominirao srpskim provladinim medijima od početka 2022. do sredine 2025. godine.

Ponavljajući retoriku Kremlja, mediji pod kontrolom srpske vlade predstavljali su Zelenskog kao nelegitimnog predsednika, a Ukrajinu kao zemlju podređenu NATO-u i Zapadu. Lokalni tabloidi dodatno su potencirali korupcionaške afere povezane sa okruženjem Zelenskog, pišući da je celokupno ukrajinsko rukovodstvo duboko kompromitovano.

Mnoge druge činjenice o odnosima Beograda i Kijeva tako su ostale u drugom planu – na primer, činjenica da je Srbija podržala rezolucije Ujedinjenih nacija kojima se potvrđuje suverenitet Ukrajine, da je primila ukrajinske izbeglice, kao i da je pružila finansijsku, humanitarnu i energetsku pomoć, čija se vrednost, prema procenama srpskih vlasti, kreće oko 60 miliona evra.

Nakon posete predsednika Ukrajine, Vučić je izjavio da Srbija „nije ništa izgubila“ time što je primila ukrajinskog lidera i da „Ukrajina nikada nije bila neprijateljska država“, ali je dodao da Srbija „ne uništava svoje prijateljske odnose sa Rusijom“.

Vučić najvažnije uloge u svetu pripisuje Sjedinjenim Američkim Državama i Kini, dok EU i Rusiju smatra manje značajnim centrima moći. Upravo jačanje odnosa sa Pekingom i Vašingtonom poslednjih godina predstavlja glavni fokus napora zvaničnog Beograda.

Vučić ključne uloge u svetu pripisuje SAD i Kini, dok EU i Rusiju smatra manje značajnim centrima moći.

Za Ukrajinu, čiji su glavni partneri u Evropskoj uniji, nejasna geopolitička orijentacija Beograda ne predstavlja ozbiljan problem. Ipak, ukoliko bi proevropska politička opozicija Srbije došla na vlast u Beogradu, to bi za Kijev svakako bio povoljniji ishod.

Za Rusiju, koja polaže pravo na značajan uticaj na Balkanu i bliske odnose sa Srbijom, situacija je složenija.

Približavanje Beograda Pekingu i ubrzani rast kineskih investicija ponovo su ukazali na ograničene mogućnosti Rusije, naročito u ratnim uslovima. Peking koji, za razliku od Kremlja, ne zahteva od Srbije da odustane od evropskih integracija praktično je zamenio Moskvu kao ključnog partnera Srbije na Istoku.

Za Rusiju je podjednako bolno i približavanje Beograda Sjedinjenim Američkim Državama i oslanjanje na strateški dijalog. Utoliko više što je nova, pragmatičnija strategija Vašingtona na Balkanu usmerena na potiskivanje Rusije iz regiona.